Књига "Истеривање голе истине" Нешка М. Илића представља релевантну појаву и гарантује запажено место међу бројним реномираним афористичарима наше земље.
За почетак покушаћемо да представимо лик и дело Нешка М. Илића.
Ова књига у издању Удружења писаца Србије, поред мишљења троје рецензената ( Јасмине Букве, Зорана Николића Зозона и Драгана Јовановића Данилова) свој квалитет дугује и несебичној помоћи Александра Баљка, који је у почетној фази рада на књизи, аутору немерљиво помогао својим изузетним ауторским искуством које је Илићу увелико помогло да направи књигу уједначеног квалитета са строгим избором понуђених афоризама, као и њиховом литерарном и садржајном нивоу.
Од првог до последњег афоризма Илићева књига је један искрени апел читаоцима да се у минут до дванаест, пробуде пре него што сасвим остану без снова, протрљају очи, и размисле о Његошевој поруци " Што је човјек, а мора бити човјек!"
Илићева књига је велика збирка рецепата за преживљавање у држави која нема довољно лекова, али има превише људи са имунитетом. Наравно, све време "вришти" упозорењем да је наша трагедија што немамо лека за глупост, а још је већа што за то имамо рецепт, или, како то аутор афоризмом дијагностификује:
КОД НАС ЈЕ НЕСТАШИЦА ХРАНЕ ВЕШТАЧКА, А НЕСТАШИЦА ПАМЕТИ ПРИРОДНА ПОЈАВА!
Многи афоризми Нешка М. Илића потврђују трагичну истину да је тренутно српски народ у рату сам са собом, јер никако не успева да потроши историју по којој је Србија тамо где су српски гробови, што подразумева неспособност да се схвати да је Европа тамо где је живот. И стога није никаква сензација што у овој књизи доминирају речи лопов, крађа, лукавство. То је само последица тога што у Балканској крчми, коју смо направили од Србије, они који краду, корумпирају, отимају имају све осим имена и презимена. Наравно Илићево објашњење за све то је једноставно: СИТНИ ЛОПОВИ ТРАЖЕ РУПУ У ЗАТВОРУ, КРУПНИ У ЗАКОНУ!
Наравно ту је и Али Баба са двадесетак лопова који су врх државе у којој радници краду Богу дане, политичари краду изборе, бирократе краду фирме. У њој ђаво може доћи само по своје, јер су тајкуни већ изнели све остало. Нема потребе да посебно истичемо да се све одвија по закону у присуству бројне полиције која умногоме доприноси мишљењу многих грађана да Србија није полицијска већ лоповска држава. Додамо ли лепо осликану појаву професионалних полтрона који су прави мајстори свог мултистраначког слуганства и понашања везаног за рајинску прошлост нашег човека, више него трагикомична је слика политичког трона од кога слабијима нема спаса у овој владавини хаоса и насиља. То Илић поентира кратким дијагностицирањем: КО ОВДЕ НЕ ПОЛУДИ, НИЈЕ САМ!
Будите убеђени да аутора, много више од личне повређености и безнађа, боли колективна појава одсуства елементарног права на спознају истине и дијагностицирање наше тренутне болести, од које остају неизлечиве ране настале редукцијом средстава информисања, коју није било тешко промовисати у земљи у којој је доскора била права реткост да се међу поштеним новинарима нађе покоји жив. Таква поспана атмосфера са демфовањем и спиновањем релевантних, по државу и грађане, збивања довела је истовремено до изузетно популарног хиперболисања заслуга и постигнућа актуелне власти која је, нажалост, изложена критици једино у српској афористици, на срамоту свих осталих књижевних форми. Илић то, наравно, обилно користи да би на једном месту устврдио:
ТЕШКО ЈЕ НАРОДУ УГОДИТИ, ЈЕР ЈЕ СУВИШЕ НИЧЕГА ПОЧЕЛО ДА МУ ШКОДИ.
Излишно је говорити да је
" Истеривање голе истине" прилично опширан приручник за суочавање са конфузном стварношћу. У ери научног и техничког прогреса наша маштања и планови се своде на амбиције како да остваримо услове живота које су реализовале остале државе у двадесетом веку. Наравно, бројне организације респектабилног кадровског потенцијала маштају о још светлијој будућности везаних за достигнућа из периода 1389. године, све сањајући златне кашике и историју која се понавља. Таква атмосфера погодује аутору да се ноншалантно послужи значајним бројем духовитих наговештаја на све наше заблуде и лутања везана за популарне теме: славољубље и властољубље, које је исказао кроз отворено немирење и непристајање на ту врсту заблуда па и критички отпор.
То се експонира у афоризму- апсурду: МИ МОЖЕМО И НЕМОГУЋЕ - ДА ИЗГУБИМО И ОНО ШТО НЕМАМО!
О нашем времену и људима писаће и историчари и хроничари, али је приступ Нешка М. Илића вредан због своје особености и животности, али и критичности у исти мах. Илић је пословично опрезан у настојању да не повреди релевантне истине и чињенице као и карактере поменутих личности. Аутор са неуобичајеном лакоћом и литерарном дотераношћу, уз умерену дозу ироније и сарказма, манипулише нашим манама без примисли злобе или трагова мржње.
Све то презире надајући се,
оправдано, да је успео да истера истину, уз нашу жељу да у следећој књизи, поред истеривања истине, успе и да УТЕРА страх у кости јунацима своје књиге. Како би он рекао пророчки: АКО БУДЕМО ИМАЛИ ЈАЈА, ГАЂАЋЕМО ИХ КАМЕЊЕМ!
У Ужицу, новембра 2011.
Раде Јовановић с.р.
![](https://buffer.com/add?url=https://sipakrs.blogspot.com/2019/11/2011.html&picture=https://1.bp.blogspot.com/-DJhSonz2myY/XcZrfc73C0I/AAAAAAAAPdg/65WVZ2WTbhQ9kK5h_Vx10JywyrASX7LfgCK4BGAYYCw/s72-c/11_page-0001.jpg&text=КЊИГА АФОРИЗАМА "ИСТЕРИВАЊЕ ГОЛЕ ИСТИНЕ" НЕШКА М. ИЛИЋА (2011)&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар