НОВА КЊИГА АФОРИЗАМА "СИТНО САМЉЕВЕНО" МИЛАНА ПАНТИЋА

АФОРИЗМИ КАД ЈЕ ТЕШКО

Генерације су одрастале читајући афоризме Душана Радовића, Владимира Булатовића Виба, Бранислава Црнчевића, Милована Витезовића, затим Илије Марковића, Растка Закића, Александра Баљка...Са нестрпљењем се очекивао сваки њихов нови афоризам. О прочитаним афоризмима данима се причало и дивило ономе што је написано. У то време није се могло све објавити, а ипак је све објављено. Тако је афоризам постао популаран и створена је једна широка основа из које су ницали млађи афористичари. Међу њима је и аутор ове збирке - Милан Пантић.

Аутор је објавио прве афоризме још као средњошколац, а прву збирку афоризама „Знам за јадац“, тек за време рата и распада бивше државе, 1994. године. Иако је ово био првенац, писан у оловна времена када се налазио и на фронту, аутор је поставио високе стандарде у писању афоризама. То најбоље илуструју четири наредна афоризма. Прва два су на мирнодопске, а друга два на ратне теме:

-Они нису лопови, пошто нико није смео да их ухвати на делу.

-Најшколованији људи су далеко од центара одлучивања, јер нису савладали курс.

-Они који су земљу одбранили од непријатеља,
мораће је бранити и од победника.

-Неки су сачували наше положаје,
неки своје.

Већина афористичара о рату је писала са веће или мање, али свакако, безбедне удаљености. Он је међу ретким афористичарима, који је се налазио једно време на првој линији и искористио је то да опише рат из непосредне близине, убојитим речима. Рат је био окидач да напише и Војнички речник, који је саставни део ове збирке, на изванредан начин. Ево три речи из овог речника:

-РАТ – Наметнуто стање у коме је увек крива противничка страна.

-ПОЛОЖАЈ – Једнима стално место боравка у заседи за непријатеља, дригима склониште од рата.

-ПРАВО – Обавеза војника да слуша и кад командант није у праву.

После ове збирке направио је велику паузу у писању афоризама од читавих двадесет седам година. Он каже да се повратак афоризмима десио „на захтјев читалаца“ и „кад му се накупило!“ Почео је да пише поново у најтеже време, у доба епидемије корона вируса.

Друга збирка афоризама је на већем квалитативном нивоу у односу на прву и осећа се ауторова зрелост у промишљању и писању. Написао је значајан број афоризама на тему короне у којима је показао сву своју проницљивост, оригиналност и посебан, својствен само њему угао гледања на људе и ствари око себе. Оригиналност се види у афоризму:

-Антитијела на корону су као пилићи,

настају послије три седмице.

Воде се широке расправе о узроку короне, њеној суштини о теоријама завере, а Пантић на један занимљив начин нуди одговор, да иза свега стоји економски интерес, што је најближе реалности:

-Корона протиче у знаку увоза: прво зараза, онда респиратори и напокон, вакцина.

За време епидемије богати су постали још богатији, а сиромашни још сиромашнији. Осим опасности по наш живот, корона је донела низ проблема у одвијању наших свакодневних активности. Аутору није промакла ниједна ствар, он нас подсећа на то уз доста ироније:

-Нећу да радим од куће, недостаје ми моја фотеља!

-Епидемиолошке мјере су затвориле кафане,
сад су туче у кругу породице.

-У вријеме ванредног стања трговине су биле добро снабдјевене,проблем је у новчаницима.

За писца је био лек за душу, да се концентрише и пише, гледајући из посебног угла, о свим детаљима епидемије, заборављајући све друго, а читаоцима нуди лек, да док читају ова минијатурна савршенства и они забораве на епидемију и њене последице.

Пантић црпи теме из свакодневице, примећује животне парадоксе, јунаци његових афоризама смо сви ми. Уроњен је у нашу ишчашену стварност и на површину избацује „ситно самљевене“ производе који задовољавају све наше читалачке апетите. Кад почнете да читате једну по једну минијатуру, не можете да станете, док све не прочитате. То вам је слично као кад сладокусци конзумирају најлепши десерт, па немају границе и све одједном поједу. Он сматра:

-Афоризам је зачин, а све чешће и – главно јело.

Пише о свим темама које нам се свакодневно намећу као што су: мито и корупција, криминал, систем вредности, економска и социјална тематика, рад полиције, проблеми са којима се сусреће савремена породица... Писац има критички став и сугерише како би неке ствари требало мењати. Добронамеран је и жели свима нама боље услове живота и понаша се у складу са својим годинама. Он је за поправљање постојећег система и упире прстом на најосетљивије тачке, а млађим генерацијама препушта његово мењање из темеља, ако нису задовољне постојећим стањем. О неким темама не троши беспотребно речи. Тако проблематику везану за улазак у Европску унију дотиче у само једном афоризму, али на прави начин:

-У Европу треба ићи, кад Европа дође себи.

По моме, скромном мишљењу, следећих пет афоризама су за десетку:

-Колона испред шалтера
тражи да се заведе ред са дуге стране.

-Не мораш рећи шта си мислио,

па нисмо се посвађали!

-Народ жели промјене,
зато посланици мијењају партије.

-Прелиставајући уџбеник, схватио сам да незнање мог дјетета има савезника.

-Проводимо пуно времена на паметном телефону. Супротности се привлаче.

Садрже добру досетку, добру поенту, игру супротности, неочекивани обрт, сатиричну оштрицу... У једном афоризму писац истиче:

„Једино је Андрић добио и на МОСТУ (НА ЖЕПИ) и НА (ДРИНИ) ЋУПРИЈИ!

Читањем ове збирке афоризама сваки читалац ће добити и на мосту и на ћуприји. Мостови су сви афоризми појединачно, као успеле реалне слике, а ћуприја је једна збирна позитивна слика, коју ћете стећи о овој збирци афоризама. Књигу треба читати и уживати у написаном, од почетка до краја.

Милан живи поред криве Дрине, али је на правом путу, кад је писање афоризама у питању. Афоризми написани његовом руком су већ нашли пут до читалаца, а са овом збирком њихов број ће бити много већи.

Жељко Марковић

ПИСАЦ СЕ СЈЕТИО

Много година након прве збирке афоризама, писац је створио другу збирку. Српско сатирично штиво је обогатио са неколико стотина афоризама, од којих је неке објавио у сатиричним медијима.

Писац је рекао оно што би свако знао рећи да се сјетио, уз више дриблинга духа на малом простору и то смјестио у интересантну књигу која се може читати у даху.

Збирка је подијељена у неколико тематских цјелина. Првих неколико страница садржи изузетно вриједне афоризме, од којих ће неки наставити да круже сатиричним небом и када се заборави ко им је аутор.

Да сатиричар прави државу, тешко да би је направио, али да зна каква не треба бити, то је сигурно. Афоризам „Кад се затворе све границе, схватићемо да је непријатељ овдје.“ је један од одличних. Не да таквог непријатеља треба много тражити унутар граница, него на непријатељу још стоје трагови оловке којом смо га заокружили.

Одличним афоризмом;

„Не мораш рећи шта си мислио, па нисмо се посвађали!“

писац је заправо направио афористичку копију пјесме-стиха српског пјесника Милована Данојлића:

„Чувај се истине крвопије,

Као пластеник вјештачког ђубрива,

Ништа од лажи није топлије,

Она је тако човјекољубива.“

У духу дефиниције Слободана Симића да је афоризам оно што би свако рекао да се сјетио је афоризам:

„Жена и ја се допуњавамо, ја јој скувам кафу, она мени запржи чорбу.“

Заправо, само се требало сјетити, а Пантић се сјетио.

Пантић је збирком „Ситно самљевено“ српској сатири додао штиво из којег су бројни афоризми већ објављени, или ће тек бити објављени у сатиричним и озбиљним медијима. Афоризам је књижевност за сатирична штива. Афоризам би требало да много чешће буде и књижевност за политичке медије, јер је афоризам много озбиљнији, истинитији и садржајнији од онога што се тамо може чути или прочитати.

Милан Куриџа

О АУТОРУ

Милан Пантић

Рођен 1963. год. у Локању, општина Зворник. Гимназију завршио у Бијељини, а електротехнички факултет у Тузли. Са дужим прекидима, више од 40 година се бави писањем афоризама. Сарађивао са бројним листовима, а прве хонораре зарадио у првим бројевима „Семберских новина“.

Једина збирка афоризама, претежно ратних, „Знам за јадац“ изашла је 1994. године у издању панчевачке „Загонетке“. Готово деценију, у најтежим временима за српски народ, бавио се новинарством. Сарађивао је са „Вечерњим новостима“, „Ревијом 92“, „Панорамом“ и другим новинама у Србији и Републици Српској. Био је уредник више листова и часописа, од школских, студентских, па до ратног листа „Дрински“, зворничког „Српског гласа“, „Зворничких новина“...

Послије десетогодишњег излета у новинарство, враћа се пословима у струци и своје вријеме троши за послове у компанији у којој је запослен и на своју породицу.

Након паузе од 27 година, вратио се активном писању, овога пута као хобију уз рад у својој струци. Инспирације има на претек, како у друштву, тако и у породици. Афоризме објављује у „Новостима“, „Енигматици“, „Ошишаном јежу“ , „Сатираскопу“ и другим листовима и часописима, као и на порталима „Ошишани јеж ин“ ,Шипак“, „Сатиргора“, „Звоно.медиа“ и другим.