Милијан Деспотовић
О МУДРОСТИ ЖИВОТА
Мики Миљуш: „Укрштене мисли“, Књижевни клуб „Милутин Ускоковић“, Куршумлија,
2019.
Стварање мисаоног афоризма је „процес
истине“, чулне и осећајне, аманетне и заветне, ововремене
и свевремене. У њему нећете наћи простора за смех, али разлога да се замислите,
разлога за нову промисао, увек треба да буде. Такав афоризам је настао из предочивих стања и последица стања која трају или тек следе.
Афоризам подучава и укорава,
нови отисак је промишљање а не домислица по систему
„пало му напамет“. Дакле афоризам „је биће чулног
утиска (...) он постоји“ не по себи већ по разлогу а то треба открити и завештати као мудрост.
Све
то, credo је мисаоног афоризма Микија Миљуша1 у књизи „Укрштене
мисли“2 којој је мото једна зачуђеница
што изрече Матија Бећковић}: „Боже драги, немам већег чуда но што
пишу посље Негоша!“3 Али,
да Његош има
прилику да данас чита
Миљуша он би рекá: Пишите и посље мене ако мислити умијете. Миљуш ствари сагледава са јасном критиком узрока:
„Нисмо умели да видимо шта
јесмо, сада видимо шта
нисмо,“ али и вером да се многе лоше ствари не завршавају собом, има наде за отклон „поремећене равнотеже“, свестан је он да: „Нада служи да трајемо а не даје ништа.“ Дакле, овај мислилац не
спори право на илузију: „На већим
висинама и илузије су веће,“
указујући на њене узроке по вертикали, али
тражи рационалну употребу
средстава за мишљење и говор: „Гласна реч иде
на све стране, тиха само на једно уво.“
Ова
књига је пример како се
бори за вредности постојања,
кроз суштину духа, пре
свега за истину и разум. Свако је савременик своје али и заједничке стварности, њених противречја и контрадикције. „У жељи да дефинишу стварност, истраживачи почесто
фаворизују идеје кратког даха, а њихове опсервације једва сежу до маргине стварности. На тај начин, њих окупира мишљење које је веома удаљено од наличја
(...) савремености.“ 4 И
овде је Миљуш рационалан;
њему је страна „ситауциона
истина“. Он има циљ да је спозна као рационалну збиљу а онда искључује сваку
исхитреност: „Нешто видимо
како јесте а нешто како
желимо.“
Миљуш бива посвећен животу, његовој сложености верујући да неке визије напретка, пре свега у очувању духа, могу допринети модерној цивилизацији,
ако се ово цивилизацији узме као условно да постоји, обзиром на јачање погрешно конзумних моћи одређених друштава, што доводи до насиља, али и раслојавања: „Сиротињи је довољно сиромаштва, богатим никада није довољно богатства.“ Очито, морална етика још увек
није, означила шта је коначно добро а шта зло, како једно другом супротставити
зарад равнотеже па Мики
Миљуш, са дозом сарказма указује
куда ствари иду кад за нас други мисле: „Гладни гласају да ситима буде боље.“
Ове
мисли тако упиру прсте на равнодушност и заборављену
савест да о свему треба промислити као нечем новом по савету Албера Камија који записа: „Мислити значи научити се новом виђењу.“ Миљушева виђења су морално блиска психологији свесне спознаје у којој динамичка личност човека може да реагује на појаве, не прећутом него мудрим одговором.
То јесте лични ниво сваког
од нас а писац мудроносне наравности није ништа друго до старац-мудрац, нама познат од
давнина, онај који је умео зборити да га је „слушати лијепо и када нас његова бесједа за уши повуче“.5 У неку руку ово је и Сократова тврдња да је „знање подлога морала“. Емпиријско искуство,
знамо то данас, црпи снагу искуства и у животу и у стваралаштву, какво нам доносе „Укрштене мисли“. Доста овога нам је познато, рекли би, а да ли је баш тако?
Некад је потребно укрштено
читати Миљушеве мисли јер његова порука је често
у асоцијацијама: „Дај људима
колико траже, тражиће још.“ Овде је писац мислио на појединце али
и на оне који диљем света милитантно прете, уцењују, отимају па долазе као
„усрећитељи“. А тако мало треба да би
људи били срећни и да се разумеју упркос
свакој разлици па и лингвистичкој:
„Загрљај је разумљив на сваком језику“, каже Миљуш. Али, нема, нажалост,
сваки језик руке.
И
овде долазимо до душе
која из појединачности
прелази у колективни вредносник. Ми верујемо ако у том веровању и заблуди дајемо за право,
да је душевно одуховљено све оно што постоји. Међутим, није увек тако. Бездушност нико није оспорио само
је на њу указивао као
и наш мислилац који каже: „Теже
је гледати у празну душу
него у празан тањир.“
Празна душа је лишена љубави која је основни духовни принцип. Тумачећи његове афористичке
мисли чак и само у оним
аспектима који су доступни основној спознаји и расуђивању, препуштени
смо филозофском погледу, на моменте фрагаментима за мали есеј. Ту се отвара потпуна
могућност разумевања и отварање дијалога: афоризмом на афоризам.
Из тог сплета нових варијација откриваће себе у себи, позитивна је последица читања ове књиге.
Просто то је знак да вас је њен
садржај додирнуо својом
естетском и мисаоном перцепцијом,
задржао пажњу и препоручио новог саговорника о њој.
Добар
део ове књиге чине мисли о љубави, односу једног пола према
другом, врлинама, разноликостима осећања и намера,
о љубави као светлости
међу људима уопште. Ако смо мислили да је о
овој теми све казано, били смо у заблуди јер ако парафазирамо Хајдегера, у животу љубав је на делу, не само живот, схватићемо да празан живот има само празнину и бесмисленост.
Али исто тако има своје границе па из искуства Миљуш каже: „Више волим да ме искрено не воле него да ме
лажно љубе.“ О искрености, као граници
душевне светости, нема
погађања ни цене. Ње има или је нема. А искреност
је давање, примање је само потреба. За пожелети је увек ово прво. Јер,
давање је узајамност примања. Мислилац није остао дужан ни лепшем полу и жељи да њихова буде последња или окрену леђа („Растајеш се од особе не
од љубави“, или „Када
двоје престану да се воле љубав
остане сама“), али ни мушкарцима
као „ловцима“: „Мушкарци
су ловци али чим на жене крену постају ловина.“
Миљушеве мисли о поседовању сежу до аскетске свести и отуђености слоја који поседује
и оно што је непотребно.
„Ко нема зна колико нема, ко има не зна колико има.“ Добро је имати своје, дакле
потребно, онај ко поседује туђе
ни он није свој! Власт над другим, посебно ако је она неприродна, има сукоб са собом,
тачније у њој се сукобљавају моћ и
сила. „Моћ и сила нијесу сагласне већ супротставаљене категорије.“ 6 Сила не размишља о улози појединца у чије име говори наш писац:
„Има и живот само мене
једног, нека размисли.“ Овде се Миљуш не обраћа
само животу и себи, он
се обраћа и онима који
о судбини његовог и нашег живота одлучују. А увек се нађе неко нас преступно поклопи, некад под
изговором од „остајања
у затвореном кругу свакодневља“
а онда се промени то свакодневње
и врати неко старије свакодневље.
Наметање туђег начина живота јасно говори какав је то начин – туђи. А ако неко живи туђим начином живота онда се и он потуђује. Зато, каже Миљуш, „Сами одлучујемо
да ли смо нечија животна прича или белешка“, а што се савета тиче он каже: „Прво саветуј себе па ако се послушаш онда можеш и друге.“
И
заиста „укрштене мисли“
су књига великог послушања мисаоног духа која својим стваралачким чином може да учествује у креативном процесу нашег свакодневља, али да би се то и остварило,
она нестрпљиво тражи своје корице да би се подала
у руке пробирљивом и знатижељном читаоцу. Мики Миљуш је трудбовао над својим рукописом дуго,
зрнио га искуствено и мислено, вагао, да се нигде не огреши, и није. Речима није дозволио да се распричају, недај Боже да увреде, њима је, свакој својом унутрашњом снагом дао место, непомереник.
И ту су оне као стаменци, извор „светлости која не жеже и не пече“,7 то је светлост која нам отвара видик, отвара нове просторе.
Оно
што човека мислиоца, посебно, највише вређа то је лаж. 8 Миљуш је
посматрајући из одежде племенитости истине исписао је завидан број афористичких мисли на тему лажи. Шта га на то провоцира говори мисао којом
се саркастично осликава
опште стање лажаризма и страх од њега да мудри заћуте: „Ако се посвађамо са лажовима, с ким онда да причамо?“ Но, мислилац је нашао саговорника у језику, његовој снази и вољи да ће то исто тако примити и читаоци. А има разлога да се
на овој теми задржимо
баш као читаоци
и да на маргине рукописа издвојимо неке мисли које, као и друге, нису тематски издвојене
у целине већ се оне увек нађу на оном месту где треба осликати стање кроз разлог и последицу и тако књига тече као есеј о мудрости живота.
Бројне
су теме о којима Миљуш казива,
свака нас задржи и као
да следећа чека да преузме нашу пажњу а нама се не жури да писцу дамо миг да смо се разумели
јер, он се духовно стопио са својим рукописом. Све врлине које он има као човек, бранилац истине и правичности, имају и његове афористичке мисли. Та интеракција је
остварена природно кроз умни и осећајни сабирник који у овој књизи чини
слику добре и лоше преокупације
савременог друштва.
Све
то, наш писац је ставио на тас времена и извагао до тачне мере.
У Пожеги,
4. децембра 2018.
________________
1) Мики Миљуш: „Укрштене мисли“, Књижевно друштво „Милутин Ускоковић“, Куршумлија, 2019.
2) Мики Миљуш (Скопље, 1951) пише афоризме, приче и новинске чланке. Ово је његова прва књига а у рукопису је награђена књижевном наградом за
мисаони афоризам „Мала паприка“. Живи и мисли у Куршумлији.
3) Мисао је из поеме „Рече ми један чоек“,
Просвета, Београд, 1970, 1976.
4) Ратко Божовић: „Тишина доколице“, Чигоја штампа, Београд,
2010. стр. 27.
5) Казивао је Милован Деспотов (1898–1941).
6) Записао је др Ратко Божовић.
7) Записала је Исидора Секулић.
8) У мом родном Субјелу кад презиру лаж, посебно лаж према оцу јер култ оца је још увек важан, каже се: „Слажи Бога,
оца немој!“ Уствари, ако оца не слажеш ни Бога слагао ниси.
0 коментара:
Постави коментар