НОВА КЊИГА АФОРИЗАМА САВА МАРТИНОВИЋА "MartINеле"

 

„КРАЉ“ САТИРЕ

 

Почетком деведесетих година прошлог века купио сам књигу афоризама Сава Мартиновића, „Ништа између“. И то на улици! У тој књизи, као у ретко којој, не зна се да ли је више написано у редовима или између редова.

Од тада, до данас, много тога се десило у нашим животима, а афоризми из те књиге нису ништа изгубили на актуелности. А многи су добили.

А није се променио ни Саво Мартиновић. И даље је бистрог ума, полетан, пун елана, живота и стваралачке снаге.

Саво је једини сатиричар који уме питањима да даје одговоре и да у дијалогу са самим собом постигне реми.

Да неко објави родослов и међу корице, уз хвалу, метне имена целе родбине, а препоручилац књиге напише да је „аутор овог дела  озбиљан кандидат за члана удружења писаца“, или речено просто, можда тривијално, да је нека земља кандидат за улазак у Европску унију, то све не мора да значи ништа. Кад кажемо да је Саво Мартиновић мајсторски кандидат и учитељ шаха, то говори много. А кад речемо да је велемајстор хумора и сатире, то говори све.

Он нашу изопачену и уврнуту стварност, на свим пољима, решета и усправно, и водоравно, и дијагонално. Он „изврће ствари накриво да би их вратио направо“; обесмишљава рокаде, препознаје пионе, осујећује ловце, исмева скакаче и прелетаче, презире топове и поштује жртве. Још каже: „Кад неко у шах-клубу викне 'пацеру!' – сви се окрену.“ Јер... Саво Мартиновић је – „Краљ“ сатире, хумора и балканског духа.

Писац ових реченица је сигуран да би аутору ове невероватне књиге (која ће тек по изласку из штампе бити и вероватна) више годио „престо“ краља хумора, али та титула не би била убојита и убитачна као краљ сатире. Јер, сатира је да „сатире“, иако није познато да је иједна и ичија сатира и на једном од шест континената ове наше округле Кугле срушила, угушила или само наудила ичијој диктатртури. И да се подсетимо, Саво с обема рукама и целом својом душом више држи до хумора  него до сатире. А негде је рекао или записао: „Хумор је виши домишљај духа од сатире. Тако да је хумор надређен сатири...“  А  ни овај римовани запис о пишчевој „опседнутошћу“ хумором није мање уверљив: „Мој мото. Ја се држим мота: свакога рај чека ко за свог живота насмеје човека.“ А тек Савов афоризам, којим велича хумор и његову последицу: „Смех је последњи крик еволуције.“ Е, ово му није ни најмање смешно.

Сава Мартиновића награде нису пратиле, већ им је сам ишао у сусрет. Између мноштва високих прзнања добитник је две Домановићеве награде и две крушевачке Златне кациге. А то значи да Саво, „попут Радојице“, вреди за најмање двојицу најбољих.

Зато је било сасвим нормално и природно, да на обали наше најбрже и најбистрије реке, у Зворнику, Саво Мартиновић заслужи и награду сатиричног фестивала „Крива Дрина“.

У земљи у којој је Саво рођен, Краљевни Југославији, из љубави између Пиве и Таре, настала је Дрина, која кривуда све до Саве. У Зворнику, на сатиричном фестивалу, Саво је исправио све чега се дотакао. Оставио је само криву Дрину, да тече онако како ју је Бог створио, да сведочи о лепим и тешким временима, али и о овом фестивалу хумора и сатире, који ће тек достићи своје најплодније дане.

Најновија књига Сава Мартиновића, „Мартинеле“, у издању Народне библиотеке у Зворнику, биће најлепша и највреднија ствар која се некоме може поклонити.                                                      

На светским берзама злато достиже вртоглаву цену.  Писцу ових редова потпуно је јасно да је ова Савова књига од 24-каратног злата, и да има унци онолико колико у књизи има редова и онога што је написано између њих.

Јер, Саво Мартиновић је већ одавно доказао да најбоље уме да пише између редова, и да пише као што мисли. А посебно уме да разгали читаоца склоног домишљају.  А као што пише и мисли, тако и говори.

Зато његови наступи толико одушевљавају публику, да га она гледа и слуша стојећи.

За човека његових година, за врхунског сатиричара и шахисту, најважнија је завршница. У књизи „Мартинеле“, ту се истовремено показао и као зрео човек и као младић.

У једном афоризму из ове књиге Саво каже: „Ако од живота не очекујеш ништа, све ће ти се испунити.“ С обзиром на то да је и у животу и у стваралашатву све испунио, Саво Мартиновић је скроман човек. Иако је, можда још нечије, „обзнанио“: „Скромност ми не да да кажем да сам најбољи.“

О Мартиновићу можда највише говори његов афоризам: „О! Дело чини човека“.

Ако томе додамо и остале људске врлине, онда је он човек првог реда.

О чојству, да и не говоримо.

 

Милан Ј. Михајловић

доктор и сатиричар

ОДАБРАНИ АФОРИЗМИ

Ништа ме не питајте.

Ја сам одавде.

 

 

Док сам спавао, пријатељ ми је отео жену.

Нисам ни сањао колики ми је то пријатељ.

 

 

Прстен сам купио јефтино,

а после сам га скупо платио.

 

 

Оженио сам се паметном женом.

То сам схватио

тек кад ме оставила.

 

 

Нећу да живим са женом

која ме оставила.

 

 

  

Ако ћемо о заслугама,

да није било мене,

нас двоје се не бисмо срели.

 

 

Нас двоје смо као једно.

Обоје смо заљубљени у себе.

 

 

Господине, извините на индискрецији,

да ли је ваша супруга удата жена?

 

 

Тај се мајчин син није родио

коме је Тесла држао свећу.

 

 

Смрт Тесли! – крикнуо би осуђеник,

седајући на електричну столицу.

 

 

  

Доктор ми је спасио живот

који не вреди ни пет пара.

Једва сам му захвалио.

 

 

Има један филм у коме нема љубави.

Играју само брачни парови.

 

 

Ја сам нежења мирне савести.

Јер, како да узмем ону

која би узела мене?!

 

 

Паметнији сам од жене.

Боље сам се оженио

но што се она удала.

 

 

Оженио сам се туђом удовицом.

Сад, хвала богу,

живим са мојом удовицом.

 

 

 

Жена ми је рекла да секс и алкохол

не иду једно с другим.

Хик, погодите што сам оставио.

 

 

До развода је дошло мирољубиво.

Без опаљеног метка.

 

 

„Откад си сама?“

„Откад сам с њим.“

 

 

Може ли нарав мужа бити луђа:

Воли жену као да је туђа.

 

 

Ја сам супруг необичног соја:

Волим жену к'о да није моја.

 

ДОБРИ ДУХ НАШЕ САТИРЕ

Саво Мартиновић је добри дух наше сатире. И он живи, живи и живеће вековима... Овај стваралац, благ на речима, а оштар на перу, оживео је његошевски стил у сатири: Није паметно бити будала, али је и будаласто бити паметан; Ако од живота не очекујеш ништа, све ће ти се испунити; Наша су два ока потпуно разрока. Ако се данас говори: „Ова ти је к'а Његошева“, доћи ће време када ће аутор неке мудре реченице добијати похвале у стилу: „Ова ти је к'а Савина“. Неке од Савиних блиставих мисли одавно су ушле у народ, одвојиле се од свог извора и њом се напајају жедни духовних поука и добродушног смеха: Паметнији сам од жене. Боље сам се оженио но што се она удала; Не волим да бијем јачега од себе, да не бих изазвао тучу.

Најбољи афоризми овог аутора применљиви су на све врсте различитих ситуација, што додатно истиче њихов квалитет. Мартиновићеве мисли често остављају утисак да су плод божанског надахнућа или да су „из главе цијела народа“, народне умотворине, производ колективног духа, односно поруке које су давно настале и издржале све пробе времена и околности: Да сам власт, променио бих народ. А да сам народ, променио бих власт.

 Саво је писац који је написао толико много - разноврсног и аутохтоног, да с разлогом помислимо, као и за Његоша, да је то дело већег броја људи, а не изузетног појединца. Али, оно што разликује Мартиновићев афоризам од пословица јесте што његова реченица има обрт и што је непоновљива, свежа и аутентична, за разлику од општепознатих порука којима је идентитет изворног аутора избрисан поновљеном употребом. Наш сатиричар потврђује исправност закључка руског аутора Валерија Афонченка да је „афоризам оно што још нико није рекао“.

Оно што је данас Матија Бећковић у поезији, то је Саво Мартиновић у афоризму (Нисам ја било ко да чиним било што. То има ко; Најбоље би било да није овако како је). Они својим стваралаштвом показују како историјско може бити модерно, локално светско, а актуелно свевремено. Они не производе само врхунски уметнички доживљај, него нас подстичу на дубље размишљање и стално преиспитивање. Њихово дело је и смех и плач, и радост и туга, и ода и пародија, и комедија и трагедија, и епика и лирика, и молитва и прекор... 

Мартиновић у афоризму и од афоризма стално тражи нешто ново и нешто више. Зато је он тако иновативан и инвентиван. Наш писац у свом стваралаштву умешно спаја и прожима енигматику и литературу, епиграмско и прозно, игре речи и стилске фигуре, народно предање и савремене књижевне правце, митове и историјске чињенице, стварне и измишљене личности и догађаје... 

Сваки пут када рецензенти књиге Саве Мартиновића закључе да је тим делом достигао зенит стваралаштва, овај аутор их демантује, јер објави нову, још успелију збирку афоризама. Тако је и са делом – „Мартинеле“, које представља јединствену и чудесну књигу. Најновије остварење потврђује да Мартиновић с годинама бива све полетнији, разигранији и живописнији.

Пред нама су особене и целовите „варнице духа“ написане у лаконски памтљивом облику. У афоризму наш аутор постиже максималну концентрација непосредне поруке, али нас упућује и у контекст, ради бољег разумевања. С тим да, како је то добро приметио словачки афористичар Милан Купецки: Афоризам има ту предност што га не може истргнути из контекста.

Савине „ретке честице духа“ привидно једноставно говоре о сложеним стварима. Али оне нису баналне поруке, већ уметнички изоштрене мисли. Мартиновићева реченица садржи парадокс, унутрашњу контрадикцију, те нас наводи да добро промислимо о двосмисленостима и порукама у слојевима: Нама с њима нема живота. Њима с нама нема смрти.

У овој књизи налазе се „жонглераји духа“ који су филозофско озбиљни, а постоје и они који нас насмеју. Али најбољи су они у којима се осмех и мисао не могу раздвојити: Ко једно говори а друго мисли, има највише истомишљеника; Оженио сам се паметном женом. То сам схватио тек кад ме оставила. Они, заправо, чине срж књиге „Мартинеле“.

Мартиновићева максима је кратка, коначна и лична и представља језгровит израз доктрине или принципа, или било које општеприхваћене истине пренесене у духовитом и памтљивом облику. Изражајност афоризма се повећава са смањењем броја речи, а у овој књизи највећи број радова садржи мање од седам речи: О! Дело чини човека; Јак сам на речима. Као бик!; Боже здравља,  биће лекара!

Тако се људи који пишу добре афоризме сматрају изузетно мудрим, а њихове речи имају моћ да нас надахну чак и много година после настанка њихових умних дела. Афоризам Саве Мартиновића је изражен у парадоксалној, неочекиваној, фигуративној форми, те представља „мисао која изводи пируету“ (Јорис Де Бројне). Наш писац користи упечатљиве метафоре које им дају још већу трајност, задивљујући јединственом формулацијом и свежином мисли: Највише има онога чега нема. Афоризми из књиге „Мартинеле“ пружају исту врсту задовољства као и прво јутро на новом острву - одмак од осећаја превише дубоке усађености у време или место.

Аутор се трудио, где је то могуће, да створи ефекат афористичког низа, када један афоризам одговора другом, допуњује га, појашњава или, пак, представља потврду претходног: Да би знали колико су тешки као Срби, Црногорци се мере на Теразијама; Црногорац прво пљуне у шаке, па све четири увис!; Црногорац неће први на циљ, да не би трчао почасни круг.

Знаменити антрополог и етнолог Мирча Елијаде рекао је; „Ако румунски народ нестане и остане књига Михаја Еминескуа, свет ће знати ко су били Румуни”.

Нешто слично намеће се као закључак аутору ових редова: Ако нестане све о чему је писао Саво Мартиновић, остаће његове мудрости, попут ових: Живот протиче у чекању онога што нас чека; Наша слобода је лепа као жеља; Ако о мени мислите што и ја о њима, ви нисте при себи.

У почетку је била реч, на крају ће остати афоризми - попут Савиних.

Александар ЧОТРИЋ

О АУТОРУ

 

Саво Мартиновић рођен је 1935. у Даниловграду, ондашњој Краљевини Југославији, данашњој Црној Гори.

“Прозаист (приповедач и романописац), песник, афористичар – има хумористичко-сатирични однос према свету, са извесним духом и дахом реалне метафизике. Његов стил је елиптичан и оригиналан у метафорици.“ (Миодраг Мркић)

„Награде за афористику Мартиновић добија јер испољава врхунско књижевно умеће, ренесансну даровитост, тематску и стилску мисаоност.“ (Александар Чотрић)

„Реч је о писцу раскошног и језгровитог стила.“ (Витомир Теофиловић)

Објавио је књиге афоризама: Ништа између (1991), Хазардни рјечник (1994), Пуна капа (2000), Мала глава пуна капа афоризми за оне који расту (2005), Питамтеја афоризми од питања (2008); књиге епиграма: Мртви узао (1994) и Коцка је округла епиграми за оне који расту (2005);  романе од прича Сага о Сагу (1996) и Новела о Новељи (2000)  о истоименим митским ликовима црногорског народног духа; књигу прича Уживање у зубобољи (електронско издање), као и монокомедију Новеља ничији (2006). Коаутор је Антологије црногорског афоризма Ријетке честице (2006). Његове  књиге Дијалог са собом епифоризми (2011)  и Кључ за бравуру хаифоризми (2015) су дела новог облика кратке књижевне форме.

Добитник је црногорске награде за животно дјело Павле Ђоновић; две награде Радоје Домановић – за укупан допринос  српској сатири (за животно дело) и за најбољу сатиричну књигу године (Питамтеја); Награде УКС – ДОДАС (Домановићеви дани сатире) за оригиналност сатиричног израза; две Златне кациге за најбоље афоризме; лауреат је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе; Награде Јован Хаџи Костић за најбољу новинску сатиру; Награде Драгиша Кашиковић; Награде Сатира феста за укупан допринос српској сатири, Награде Мали принц за најбољу дечју књигу Коцка је округла; Велике Плакете Бијељинског фестивала за укупан допринос српској књижевној сатири; Либанске Награде Наџи Наман за укупно књижевно стваралаштво, као и више првих, других, трећих и специјалних награда и признања за хумор и сатиру: Ријетке честице и Питамтеја – књиге године у Црној Гори; Коцка је округла – књига године за дјецу и младе у Црној Гори, а носилац је и признања Сатиричара године у Црној Гори, као и Афористичара године на Еx-Yу просторима. Златна вијуга Фестивала  хумора и сатире у Зворнику Крива Дрина и Фестивала хумора и сатире у Алексинцу, за укупан допринос балканском хумору и сатири  су Мартиновићеве најновије значајне награде.

Мартиновић је заступљен у домаћим и светским антологијама мудрости, хумора, сатире и поезије. Превођен је на руски, белоруски, енглески, пољски, чешки, словачки, италијански, шпански, баскијски и неке балканске језике.

Сарађивао је у бројним листовима и часописима на српско-хрватском говортном подручју. Био је уредник и приређивач шаховских рубрика у три недељника, у којима је објавио књигу о шаху Бели добија, а у овој „игри над играма“ има звање учитеља шаха и титулу мајсторског кандидата. У рапид-темпу ове игре – ветерански је првак Црне Горе.

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења црногорских писаца за дјецу и младе, Удружења хумориста и сатиричара Црне Горе и Београдског афористичарског круга.

Живи у Београду.

 

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК