МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ О КЊИЗИ АФОРИЗАМА "НАГАЗНЕ МИСЛИ" МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА

Милијан Деспотовић

ОТИСАК ЈЕДНОГ ИСКУСТВА

Мирослав Средановић: „Нагазне мисли“

Афоризам је мисао за свагда. Сатирични афоризам је дежурни мудрац на том путу, он поставља своје нагазне мисли које региструју демонстрацију чињеница како би се, макар мислено, постигла тре-нутна уравнотеженост упрегнута у кочије времена из којих афористичар искаче да заустави и време и караван. Он, списатељски оштро, јер има мало времена да се упали његова лампица мудрости, изговара уочену истину живота, а у истини је лепота.

Афористичар Мирослав Средановић,1 мисаони изабраник, старац2 мудрац, кроз своју нову књигу афоризама „Нагазне мисли“,3 указује на заседне клопке у које људи овог доба ускачу, свесно и несвесно, на злоћнике којима се не може опростити јер би се тако лишили памћења а заборав тражи лишавање свести. Зато је његов афоризам борба против унутрашњег и спољњег лудила, коме само, изгледа, сарказам може доћи главе: „Нису хтели да Србију претходно узнемиравају. Напали су је без објаве рата“, кукавички и самоубилачки, свест о томе је заиста накнадна и закаснела. Средановић каже да је „Балкан буре барута с’ даљинским управљачем“, али у завршном афоризму ове књиге отвара кључ истине о моћнима коју је, у бројним случајевима потврдило време и историја: „Моћне царевине (...) све су пропале.“

На том путу пропасти, свет малих, који слободу сматра божанском, трпи и прибегава једној од две вредности које има наш народ, инат или севап: „Код нас се све ради на силу. Чак се и живи из ината.“ Инат је отпор али и патња. „Патња је срасла са нашим постојањем; и заиста, како бисмо без ње могли летети у вис.4 И – шта је уопште патња? Одакле она долази? Из незадовољства, из понора који постоји између идеала и тачке на којој се налазите.“5 Овде, између те две тачке нашао се и наш афористичар као убедник у моћ своје речи.

Ако је време „услов за постојање нашег Ја“, онда је то афористичко Ја, бар, као преносник потребно да се обнови унутрашња разореност и њене последице које нису време, а оно то у суштини не чини, него оптужује појаву: „Дошло је време да се раздвоје најбољи пријатељи. / Пси иду у азил, а људи у егзил.“ Ово је афоризам који отвара многа социолошка питања чији одговори леже у скрајнутом разуму, у стављању свега испред човека.

У контексту моралних последица овај афористичар неке достигнуте вредности, па срушене, пре свега слободу и право на рад, враћа у првотност. Али, проток времена, човека чини рањивим јер, ипак, време „не може нестати без трага јер је оно субјективна, духовна категорија; време које смо проживели се утискује у нашу душу и искуство  згуснуто у том времену.5 Искуство рађа отпор а ретроспектива, опет, прави везу између узрока и последице: „Незапослени не стрепе од губитка посла. Они имају загарантовано право на рад“; Поскупљују основне животне намирнице. И сиротињи предстоји луксузан живот“; „Банке су нам постале безбедне. На њих је стављен катанац“... Све су то слике и подслике наше стварности досегнуте у урушеној стварности, пред којом је збуњен само онај који мисли да све почиње од њега. Од нас ништа не почиње али се са нама ништа и не завшава. И Хипократа су, као и Средановића, мучиле исте муке – како дефинисати „Биће свога народа“, како истини дати за право, како очајнику вратити достојанство. Све, како?

Средановић нас је у својим „нагазним мислима“ провео кроз судбину нашег народа, чије је приказивање настављено из књиге у књигу. У завршници ове књиге најаљено је буђење успаваног народа. А афо-ристичар? Он је будан, нема сна: „Политичари су нама обећали боље сутра. И тако су нас успавали.“ Нису све, наш будник, неуморник, избором тема и „техником писања у парадоксима“, добро развија сати-ричну и афористичку поетику. „Постајући једноставнији и дубљи од књиге до књиге, тако да су у овој шестој књизи афоризама врхунац његове поетике и најдубља места његове мисли. Он (...) све каже, а има шта, са лакоћом и сигурношћу, са већом дрскошћу  и безобзирношћу, до којих подилази језа. Могу рећи у најкраћем да је Мирослав Средановић ушао у карактер и менталитет српског народа, над којим се изводе демократске промене, транзиција. Инсајдеризација, урбанизација (ослобођена) и глобализација.“7

На трагичне догађаје сатира је ставила `иг времена. Тако то овде бива и са темом Косова, прогоном Срба из Хрватске... Историја ће показати да су извршитељи зла и сопствене самоубице. „Време се убило за сатиру“ (Средановић) „али, није се само вријеме убило. Убила се и природа. Код нас неке појаве одавно нису природне. На примјер, вјетар, и олуја, која је у Хрватској одувала само Србе?!“8

Средановић се са овом књигом уписује у нашу мисленичку баштину, изнедрио је бројне мисли чија је цитатност неизбежна. На његове мисли се може гледати као на поруке филозофа који баштини основу чисте афористичке форме, у којој се оваплоћује живот. Парадокс тог живота је сам човек који често изопачава људску слободу и карактер. Средановићеве мисли су увек нови „осврт на оно првобитно“ јер: „Свако је ковач своје среће. И мајстор за окове“. „Ови афоризми су и књижевна побуна против недаровитости и недуховитости, против замагљивања свега у самом животу и стваралаштву и против продаје магле и маглина.“9

Писци не могу да мењају свет, неће га променити ни Мирослав Средановић али, његове мисли ће својим порукама бити својина продуховљеног читаоца. Коначно, ова ће књига, на свој начин, надвладати време свог рађања па ће неке нагазне мисли доживети посебно уздигнуће.

                                                                                             Милијан Деспотовић

У Пожеги,

19. новембра 2015.

___________________

1) Мирослав Средановић (Вучија, код Требиња, 1936), пише афоризме. Објавио шест књига. „Живи у Београду.

2) У Српском народу, одвајкада се мудрим људима давало звање старац-мудрац (Старац Милија...)

3) Мирослав Средановић: „Нагазне мисли“, Еверест Медиа, Нови Београд, 2015.

4) Јов: „Човек је рођен да пати, као што су чеда пламена (то јест искре) рођена да лете увис.“

5) Андреј Тарковски: „Вајање у времену“, Књиге Обрадовић, Београд, 2014. стр. 311.

6) Исто, стр. 73

7) Милован Витезовић: „Мислилац нашег очаја...“, из рецензије за књигу афоризама „Упадице“, Мирослава Средановића, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007. Овај текст је штампан у целости и у књизи „Нагазне мисли“, стр. 93 – 95.

8) Н. Марић: „Вријеме се убило за Средановића“, Глас Требиња, Требиње, бр. 1061 (октобар), 2015, стр. 21.

9) Драган Богутовић: „Оштре бравуре“, „Вечерње новости“, Београд, (31. октобра), 2015.

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК