DUŠAN DOJČINOVIĆ: NEBESKA KAFANA

Nebeska kafana

fantastično-satirična proza.

- Ti, li si Jordanov paraunuk!? Putuje me glavom, i bradom, Leka Slezenka, u kafanu, od Leku Cekića, koja se vika "Nebeska kafana". - Čudno mi, jer negde sam pročitaja drukše napisano, al'sg, da me utepaš, ne mog se setim. A, a. Ne biva. Amnezija.i takoj, mic po mic, uđo u kafanu, pol'k, ko lopov, na prsti ko da će kradem, nešto, il pa da ne razbudim pokojnog Leku Slezenku, i Tozu Trenku. Oni ne spijev. Da viš'! Alujev, u tuj Nebesku kafanu, a ja sam kao kroz neki leskovački vremeplov upaja u procep, od prostor i vreme, i takoj… ulego, u tuj čuvenu, kafanu, na Široku Čaršiju iza Leskovački Kulturni Centar. - Čeze s konja me dopratiše, do s' m, basamaci u "Nebesku kafanu", i u kafanu, od gosti, nikoj sem mene, s'm Leka, sedi uz astal, do kude šank, konobarica, ne gu znajem, obučena po belo svetski stil i modu, zgodna za štipkanje, jed'n, konobar s golemu kecelju, s'm prirodi i vika:"izvoleće te naručiti, ćebapčki!" - Uz kafanski astal, do špar kasu, sedi, Leka Slezenka, i čita novine. - Ti li si paraunuk, na Jordana Dojčinovića - Solunca,iz Pižin sokak?-Otkud znaješ!? - pitujem Leku Slezenku. - A be, znam, znam, mi ovdenak, u Nebesku kafanu, sve znajemo,al nesmo strogi ko svetitelji.Na priču se nadovezuje Toza Trenka. - Koe će popiješ? Jesi za, čokanjče. Pa.. pa.. Poče zamuckujem.. - Ne pijem..! - Što bre sinko!? - Da se nesi lečija, ko tvoj pradeda, Jordan, u Toponicu?-Pazi koe pričaš? - Ustado, i stolicu isfrlji iz ruku. - De, de.. Nemoj si zamerljiv to je istina! I? I? - I koe ako je istina? - Ne pijem, i tačka. Alergičan sam na alkohol.

Aj jednu obrni za adet, privilegija je da obrneš jednu, u ovuj, nebesku kafanu. - Donese čašicu rakije konobar, i ja onuj čašku s debelo staklo, prineso, do s'm, usne. Ajde pij sinko! - Pij! - vika mi Leka Slezenka. - Pij, slobodno. I ceri se, e he, he, he..

-Aj icepi gu, koe vu se misliš, rakija je najbolj', lek! - I ja onakoj odsipa mrvka, za mrtvi, adet, uzedo da se prekrstim, i vikam:"aj za mojeg pradedu Jordana, bog da mu dušu prosti. Izčezoše, prilike iz s'n, magnovenje… A ja ruku, pod ruku, iskoči iz" Nebesku kafanu, sa Kosaru Vlasotinku. - Ti be, taljigašu, život me koštaš!-Doklen će se grebeš za fraj vožnju s men'? - I dok konj, kopitama kloparaše, po kaldrmu na Široku Čaršiju, do Konvalak, skinu me tuj kude, leske, Vašarište, a s, njuma, produži da vozi, do Vlasotince, Šišavski put. Ja se probudi, jer toj kloparanje beše buka od cepkanje drvca, iz moj komšiluk.

Dušan Dojčinović P. S. - Priču sam napisao ponukan, motivisan i inspirisan* crticom gospodina Save Dimitrijevića. *Izvor, za čuvene leskovačke nadimke, pomogao mi je Vujaklija, *Sveta Graočanić,Leskovačke nadimke, koje je sakupio čika Sveta-Graočanka, a koje je sačuvala i obelodanila, ćerka Slobodanka posle, očeve smrti.)