ЗАВЕТРИНА
Од светине се склањам
по заветринама скислим,
па сањам како сањам
да мислим како мислим.
ГЕНИЈЕ
Средњаком судбине вођен
не да ми се најјасније,
да знам да л сам уман рођен
ил то стиже тек касније?
Проблем је то врло крупан
који се стратешки крије:
ко је доказани глупан,
а ко јесте баш геније?
Јер ген није друго ништа
него шифром скривен код
којим је из заумишта
у свет бачен људски род.
И требало би да стоји
сваком у генетском
коду
да мора боље и више
плести гнездо у свом роду.
Боже, фењер нам добаци
да осветли курс у тмини
којом харају мрачњаци,
зато што су у већини.
БОРАЦ
Шапнуо ми је творац
још везаном за пупак:
“Ти ћеш да будеш борац,
а не пуњени шупак.
Упутства свога Бога
поштуј као Шкот гајде,
мада никад од тога
нећеш имати вајде.”
Свијен у женско крило
размишљао сам дуго:
можда би боље било
да будем ово друго.
Ђаво ми шапну уман,
уз братску гримасу љупку:
„Најебе ко је хуман,
свет је нахерен шупку”.
Поглед му упутих благ
и прекор срца мека:
“Само ти остани враг,
ја се држим човека”.
Сада ме је стид помало
па у дефициту среће
пљујем криво огледало,
што с памети факат смеће.
ОВАKАВ
KАKАВ ЈЕСАМ
Kакав год да сам вам споља
ја поштујем своје тело
јер моја је само воља,
а оно је туђе дело.
Не носим декорацију
да не бих оскрнавио
моћну божју креацију
у коју сам се ставио.
Гадљив на стилске бламаже,
не фарбам браду, ни косу,
не марим за тетоваже,
не носим алку у носу.
Створен без сопствене воље,
понекад привидно сметен,
знам да је могло и боље
ал славим што нисам кретен.
Чисто сам природно дело,
што често души не прија
али ми годи зацело
да нисам жедна копија.
Јер чему истину крити,
обмањивати се вешто,
могло се и тако збити
да никад не будем нешто.
Могло је све без пожуде
фрапантно да се окрене
па да вам луди свет буде
без једног оваквог мене.
Иван Рајовић
0 коментара:
Постави коментар