НОВА КЊИГА АФОРИЗАМА "УМЊАЦИ" МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА

УМНО И УМЕТНИЧКИ

Збирком афоризама „Умњаци“ Мирослав Средановић нам је понудио књижевно дело које је зрело, уверљиво, мудро, духовито, критичко и поучно. Већ смо навикли да нас овај писац обрадује снажним, неодољивим и самосвојним сатиричним радовима, а његова најновија књига је, не само на трагу претходних читаних, хваљених и награђиваних дела, него представља и квалитативни и естетски искорак навише, јер је посебна, универзална и одговара на многа питања. Претходну књигу Мирослава Средановића „Крстареће мисли“ (2019), жири Удружења књижевника Србије прогласио је најбољом збирком афоризама на српском језику у тој години и овенчао ју је наградом „Радоје Домановић“, најзначајнијим признањем за сатиру у Србији. Стваралашто нашег афористичара није остало незапажено ни ван граница Србије, те је почетком 2021. године Средановић, што је ретка част, примљен у пуноправно чланство Московског клуба афористике, најугледнијег, најбројнијег и најутицајнијег удружења аутора кратке форме у Русији и на целом постсовјетском простору.

Средановић је добар Волтеров ученик који је сматрао да „оно што је постало смешно, не може бити опасно“. Наш филозоф-сатиричар је критичар власти и мана друштва, с позиција духовитости и елеганције уметничког израза. Он се не либи да укаже на све дрскости, обмане, претње и непочинства владајућих („Властодршци представљају своје невиђене резултате. Грађани једино могу да их замишљају.“), али сатиричаревој критици не измиче ни неспособна, неорганизована и компромитована такозвана опозиција („Уједињена опозиција се подигла да руши поредак. Успела је да преврне неколико контејнера.“), као ни неопредељени конформисти, који чине већину у друштву, а све то ћутке прихватају из незнања, незаинтересованости, страха, или зарад личних привилегија („Народ не трпи безвлашће. Народ је научио на демократски централизам“). Када тако пише, српски писац као да увек има на уму мисао Џорџа Орвела: „Циљ исмевања није у томе да унизи појединца већ да му укаже да је одавно унижен“.

Већина Средановићевих афоризама нису везани за одређено време, догађаје и личности („Познато је како је постао човек. Још се проучава како настају људи“.) За њега универзалност значи неприлагођавање било чему, а универзална правила налазе се у изузецима. („Праведници су само Богу дужни. Грешници, и Богу и људима“.) Време пролази и односи у заборав актере и конкретне појаве, а наш писац бележи афоризме који ће моћи да се читају у сваком времену и да изазивају смех код будућих поколења. Писац Лав Ланду је приметио да је „сатиричар писац који види смешно и тамо где га нема“, а Станислав Јежи Лец је тврдио да „сатиру не интересују ствари које су смешне саме по себи“. Средановићева мисао је комплементарна, и он нам указује: „Сатиричари се не шале. Сатиричари само описују смешну збиљу“.

Средановић уочава оно што други не виде и то је његов кључ књижевног успеха у сатири. Његови афоризми имају снажан лични печат, пошто су препознатљиви по тематици и књижевном стилу. Садрже дубоки смисао, јер нас као заокружене оригиналне мисли увек нечему подучавају. Афористичареве сентенце су језгровите, импрегниране и крцате значењима, нивоима и смислом. Парадокс је обавезни садржај Средановићевих реченица, а црни хумор, иронија, па и сарказам, чине их особеним и упечатљивим и читљивим. Афоризми, попут наредних, имају антологијску вредност и сведоче о изузетној ауторовој имагинацији, креативности и умешности: „Природним силама се успешно супротстављамо. Стихијски“; „Није лако постати светац. Код нас је пуно мученика“; „Творац је створио грешне људе. Према своме лику“...

Књига „Умњаци“ потврђује да Мирослав Средановић итекако уме да гризе умњацима (зубима мудрости) и да пише уметнички и умно!

Александар ЧОТРИЋ

ОДАБРАНИ АФОРИЗМИ

Властодршци су све сами јунаци. Књижевне сатире.

Народ неће нове изборе. Народ не жели да себе свргне са власти.

Власт не подрива своје темеље. Не руши бесправну градњу.

Србија је постала дописни члан Европске уније. Преписка дуже траје због превода ћирилице.

Револуционери чекају погодан моменат. Да руше трули режим.

Велике силе надгледају мале земље. Да виде у коме грму лежи зец.

На заосталом Балкану је изграђена модерна инфраструктура. Балкан је испресецан шверцерским каналима.

Велике силе не препуштају саме себи мале народе. Бирају им чак и властодршце.

Незапослени траже посао. Хоће да и они буду експлоатисани.

На Балкану су се смењивали разни освајачи. Њени становници сада имају све крвне групе.

Имамо сталну посматрачку мисију. Своје суседе.

Не може му се поверити државни посао. Има радне навике из старог режима.

Атеистички властодршци нису искључиви. Дозвољавају да им се народ клања као свецима.

Народу ће бити дозвољено да мења власт. Када ту власт он буде бирао.

Некима се по изгледу не може утврдити пол. Само пипањем.

Мушкарци подилазе женама. Пузећи.

Европа је већ имала хуманизам и ренесансу. Није заслужила још и фашизам.

Срби су недостижни. Њихове потере их нису сустигле.

Није нам само прошлост била славна. Имамо ми и сада негативне јунаке.

Србе су ценили у свету. Срби су им били чак и кућна послуга.

Србија није изолована. Опкољена је пријатељским земљама.

Скоројевићи су градитељи Новог светског поретка. Они би да промене и вечну Србију.

Не навлаче фантомке. Они су овлашћени пљачкаши.

Припремају антологију изабране литературе. Поред приређивача, заступљени су и неки писци.

Балканске земље претендују на олимпијске медаље. У борилачким дисциплинама.

На Балкану има пуно дивљих вода. Многи се препуштају да их вода носи.

Режим фаворизује опозицију. Дозвољава да опозиционери истовремено буду домаћи издајници и страни плаћеници.

Политичари радо прихватају прелетаче. Да противницима подмећу кукавичја јаја.

На спортска такмичења би требало слати тајкуне. Они би знали како да освоје злато.

Свако има своје тајно оружје. Једни атомску бомбу, други копље у трњу.

Властодршци се држе удаљено од народа. Неће да им се приговори да су сувише фамилијарни.

Неки посланици у скупштини ћуте. Устручавају се да користе нашу слободу изражавања.

Криминалци не дозвољавају да пропадне владајући режим. Не желе да им се мењају повољни услови пословања.

Политичарима је у природи да лажу. Нико не тера народ да им верује.

АУТОРОВ ХВАЛОСПЕВ

Пренео је заостали живот из прошлог, у овај, напредни двадесетпрви век. Рођен је у Краљевини. Живи у Републици. Преселиће се у Царство. Небеско. Неће га положити у Алеју заслужних грађана. Сељачки је изданак.

Од Удружења књижевника Србије је добио награду „Радоје Домановић“. Није, као Радоје, накривио шешир. Он своју капу држи у жалосној руци.

У Црној Гори, постојбини знаменитих приповедача, где сваки деда, који није у младости погинуо, зна да приповеда о бојевима и јунацима, добио је за причу награду „Вуко Безаревић“.

Некада је Војвода Драшко причао Његошу о виђеним чудесима у Млецима. Сада се и из Србије, суседног иностранства, слушају белосветске приче.

У Либану је награђен за причу о уплаканој мајци. Знају на Блиском истоку шта су ратна страданија.

У част шљиве, у Македонији су га великодушно даровали буренцетом. Буре је било расушено. Ракија је исцурела.

Члан је Београдског афористичарског круга. Из овог зачараног круга нема му изласка.

Руси су га примили за члана Московског клуба афористике. Ушао је у братство, не по оружју, већ по сатири.

Објавио је девет књига афоризама. Није био у стању да напише само једну књигу. Свету.

На јавним наступима га водитељи најављују као шаљиву појаву. А он им представља смешну збиљу.

Пише на ћирилици. Писмом староставним. Због којег су Ћирило и Методије с Балкана протерани. Ћирилица није још ишчезла. Има је и на надгробним споменицима.

На Московском књижевном сајту је представљен под изазовним насловом „Српски афоризам“. Српски афоризам се нашао поред светских мислилаца. Мало је садржано у великом.

На промоцијама и сајмовима му нестају поједини примерци. Клептомани су велики љубитељи књиге.

Наивно је мислио да је написао непоновљиви афоризам. У томе су га разуверили неки плагијатори. Афоризми су му лаки за њихову обраду.

На књижевним конкурсима не учествује да би победио боље од себе. Задовољава се учешћем као на Олимпијским играма. Успех му је и то што се налази на зачељу поклоника књиге.

У музеју сатире у Габрову, Бугарска, није изложен као живи експонат. Тамо су његове прашњаве књиге.

Библиотеке му не откупљују књиге. У државне библиотеке доспева као обавезни штампани примерак.

Има привилеговане невољне читаоце. Чланове жирија.

Не тргује књигама. Јефтино не продаје своју памет.

Превођен је на: словачки, македонски, бугарски, руски, енглески и француски језик. Врсни преводиоци су га разумели и без аутоматског преводиоца.

Не пише све што му падне на памет. И излети на врх језика.

Записује само оно што други прећуткују. Да бисмо знали како нам је било.