ГЛАВОСЕЧЕ
Судбина ми је горка
постала претежак смор,
везана попут чворка
у стидни Гордијев чвор.
Гордост доле скривам
стилом човека-жабе
и у простоти пливам
узалуд и за џабе.
Јер ко би пут да крчи,
да слава га очеше,
из масе почне да стрчи
и мора да се скреше.
Па све својим током тече,
џелати се свету плазе
кад кроз живот главосече
човечанству прте стазе.
ЛУДАРА
Стишавам радост и сету
да спречим а, можда не, ударе
и одлазим у посету
штићеницима лударе.
Бриге за собом вучем
црне као зенице вране
јер су вратанца под кључем
сред луднице с обе стране.
Kо кога од кога чува,
дилема ме мучки чачка,
а ћути собица глува,
тесна ко шуљка лудачка.
Хладни лешкаре лудаци,
угарци негдашње ватре,
ти вечно будни пајаци
у тами циркуске шатре.
А са друге стране врата,
у предворју страшног суда,
сестра јаше чедног брата,
сви луде од тешког блуда.
Верска се збркала фрка,
преосветљени, а пеше,
па поп пред клинцима дрка
па очух пасторче креше.
Kруже оргије обилне
краваташких перверзија,
уснимљене у мобилне
у неколико верзија.
И слика таквих даса,
у змијски свијен сплет
интернетом за по часа
обиђе васцели свет.
Док ми чука снажно лупа
одлука се рађа лака-
не свршити ко члан скупа-
лик из лечених лудака.
Ал сестра из војске ботова
сикће налик на блудницу:
“Посета је данас готова,
марш свако у своју лудницу!
ПРАМИЧАK СМЕХА
Пођох да тражим следбеника,
блиског по смелим идејама,
између мртвих бесмртника
под коровом, у алејама.
Узлећу сити пеликани
вапаје да стишају бурне
што сви нишчи и великани
настањују гробља и урне.
Kао да ми се у брк смеје
са свог телефона мобилног
творац хуманистичке идеје,
маг сиромаштва обилног.
А нигде никог, тек звон еха
цвили го у кафанској сени
са прамичком плачног подсмеха
искеженог на пивској пени.
ЂАВОЛИ
Тумарам верским честаром,
и вриштећи туце парола,
лажним свецима шестаром
стружем крв из ореола.
Од тих ликова без греха
тражио сам морални рез,
а добих, уместо смеха,
арлекински лудокез.
Док су цветали грехови
и на омчу се низали
ђавољи су се смехови
до зенита лудизали.
Сколи ме радосна туга,
фанатизам сабран у еп,
што ми је од руке друга
милији тај ђаволски реп.
А тад зачух утешни глас,
од којег усне занеме:
у сатанској шеги је спас
и виза за будуће време.
ЛЕДЕН
До јуче скоро леден
схватих наједном јасно
да сам био заведен
у стање врло г(л)асно.
Да као светитељ клет
занемарим вид и слух
и луди тумачим свет
баш као физички дух.
Ређају се чудеса
уз ехо из опела
у раскораку плеса
духа и смртног тела.
Кроз главу ми се фота
крхког искуства врти:
дух смрди за живота,
а тело после смрти.
Administrator Marina Raičević
0 коментара:
Постави коментар