ПРЕДСТАВЉАМО НОВУ КЊИГУ ВЛАДИМИРА ВУКОВИЋА "ДОБРО ПОЉЕ"

Aуторова напомена

Oва књига је настала као круна борбе са невидљивим непријатељем, „короном“, односно вирусом „ковид 19“ који је преорао свијет као ниједна пошаст у двадесет и првом вијеку.

Настала је током вишемјесечне битке која је подразумијевала готово непрестано статирање, полудобровољну изолацију и умало заборављену самоћу.

Она је уједно и резултат дугогогодишње борбе аутора, који је по вокацији сатиричар, да до задње маске разоткрије хипокризију свијета који постоји и који је постојао искључиво прије рата, у рату и послије рата.

Свака сличност са догађајима у причама је намјерна, а са ликовима је та сличност углавном случајна и заснована је, како би Пекић рекао, на умјетничком обликовању свакодневног и почесто тривијалног. Приче, афоризми и пјесме су објављивани у листовима, часописима и порталима.

Џо у транзицији

Џоа сам упознао једне ране послијератне зиме која је личила на све само не на зиму, а ни ми, вјечити студенти и демобилисани борци најмање смо личили на себе.

Џо је радио на ископавању темеља за проширење бензинске пумпе која се налазила на транзитном путу, а ми смо дошли да бисмо ископали рупе за расвјету. Газда Родуљуб нас је одмах упознао с њим.

- Ово вам је најјачи извођач земљаних радова у граду. Гдје не може машина, Џо ступа на сцену!

Била је то људина на прагу педесетих, као од брда одваљена. Тамна беретка, благо коврџава, масна црна коса, ријетка брада, топле биковске очи, СНБ кошуља, излизане левиске, војнички опасач и чизме. На први поглед сам помислио: „Хеј мен, удуплани Че Гевара! Оваплоћена снага ‘револуције која тече’“. На штедром зимском сунцу дјеловао је као привиђење. Кубици земље су пред њим копнили као снијег у прољеће. У његовим рукама алатке су изгледале као прибор за јело. Напросто, Џо је гутао земљу!

На паузама за ручак боље смо се упознали. За нас четворицу стизала је једна мањерка чорбе, а за великог Џоа друга. Чорбу је кусао директно из мањерке, а хљеб је гризао као кифлу. Као предратни, погонски машински инжењер имао је механицистичко поимање људског тијела.

- За физички рад неопходна је енергија. Чорба ти је погонско гориво. Компресија, буразеру! Зна газда да имам крмачу од 350 кила, а зна и за онај чопор паса луталица око моје куће. Зато ми даје помије из ресторана. Имам троколицу, па раном зором то преузимам и одвозим. Паса луталица се намножило у граду. Ја то покупим к’о кучад и населим код себе. Имам велику окућницу, а горе око гробља свакаква мрака се врти. Обучим ти ја њих, к’о мале војнике постројим - два по два, у седам стражарских кућица. Од капије до улазних врата у кућу. Па кад први пар са капије залаје то се ланчано наставља по седам линија ављања. Не може Џоу нико неопажен прићи кући!

Једне недјеље отишли смо код њега у кућну посјету. У тој џунгли корова, паса, мачака, ауто-дијелова, металних конструкција и грађевинског материјала џоњао је заваљен на задњем сједишту „кадилака“. Око дрвеног, грубо истесаног стола сијала су предња кожна аутомобилска сједишта. Када нас је угледао, као старосједилац на пустом острву, скочио је ширећи руке у загрљај и са свима се трипут изљубио.

- Ово вам је, дечки моји, Џоов салон. На овом сједишту љети и спавам. Видите ви овај мој буљук паса и мачака. Све то код мене живи у миру и љубави! На Влашићу сам непријатељског бика извукао из минског поља. Војска је касније бика прозвала Џовоња...

Пили смо ракију из велике пластичне флаше, стресајући се при сваком гутљају, цијело то недјељно поподне до у сами сумрак. Збиља, и при доласку и при одласку, систем пасје сигнализације беспријекорно је функционисао у седам прстенова.

Послије кратког, али напорног зимског радног дана газда Родољуб нас је често позивао на пиће у кафе-бар на бензинској пумпи. Џо и он су се знали и прије рата из фабрике мотора. Родољуб је кратко радио као бравар у фабрици, а потом се отиснуо у бијели свијет. Италија, Њемачка, Холандија. Као велики патриота са свјетским искуством у бизнису, вратио се да помогне отаџбини у рату.

- Џо, ти си паметан чо’ек, стручан и школоват, ал’ се ниси, друже, снаш’о у овом вакту! Ј... ли те твој Тито! Прошло је то, мој Џо!

А Џо би му на то хладно одговорио:

- Мој добри и понекад поштени господине Родољубе, друг Тито је био бравар к’о и ти.

У тим тренуцима - када је газда Родољуб нарастао у својим, а падао у нашим очима - Џо се као крезуба мечка на сеоском вашару узнезвјерено освртао око себе, као да тражи спас пред бичевањем. Газди је очигледно пријало наше академско друштванце.

- Поносан сам што сам у могућности да помогнем будућој српској елити. Надам се да ћете бити паметнији од овог нашег веселог Џоа.

Газда се носио како се и носи тај емигрантски свијет у повратку: долче гебаница, ролекс на руци, дебела златна кајла око врата, шпицасте шљаштеће „крокодилке“, намирисан као фрајла. Џо се, са друге стране, није купао још од љета када је његову прљавштину спрала ријека. Тврдио је да је зној природни чистач људског тијела и да је најздравије да се људи купају у властитом зноју. А он се знојио за тројицу пекара!

Већ послије прве туре пића ишло нам се у студењак, али нисмо смјели одбити Родољубову част.

- Добри су ови момци, наши студенти - говорио је бармену. - А ти си, Џо, овдје, заштићен к’о међед за вријеме Тите. Теби не смије ништа да фали! Једи и пиј кол’ко ’оћеш, газда части!

Џо је и током рада повремено из војничке чутуре потезао по који гутљај ракије. Његова теорема гласила је да је људски организам устројен као мотор с унутрашњим сагоријевањем и да је ракија добра за прочишћавање дизни. Шири дисајне путеве и убрзава крвоток. А чисте дизне су од пресудног значаја за рад мотора.

У честим паузама, када је газда као суманут излијетао из бучног бара да би обавио неки важан пословни разговор мобилним телефоном, Џо нам је отварао душу.

- Момци моји, и ја сам к’о студент коп’о канале преко задруге. Ископ’о сам канала одавде до Париза. Био сам ја и ударник. Нема веће омладинске радне акције од Вардара па до Триглава гдје Џо није био. Послије студија отиш’о сам у ЈНА. Пионирска инжењерија. Не може земља без Џоа! Након војске сам се запослио у фабрици мотора. Заљубио се, оженио и добио моју кћер Јовану. Клинци су је задиркивали и звали је Џоана. Мени то није сметало. А онда је дошао и овај несрећни рат. Враг га донио! Мене међу првим мобилисало у инжењеријску јединицу. И тако пуне четири године, по шумама и горама и минским пољима. И није мени ни рат тако тешко пао. Пала ми жена! Спанђала се са неким ђилкошем из војног одсјека. Тај је цијели рат провео у шпицастим ципелама и бијелим чарапама. Избацише ме из стана. Шта ћу, куд ћу? Нађох се на улици. Без посла и крова над главом. Вратио сам се у ђедову стару, давно напуштену кућу, горе код новог гробља. Без струје и воде! Земљани под. Мајка земља! Кад те сви издају, она те прими у се, к’о род најрођенији. Фабрика пропала, отишла у стечај. Политика је курва, нисам ти ја за ту работу. Скрпим нешто алата, па пљуни у шаке, к’о у студентско доба. Није ме убило у рату, па неће ни ово послије рата. Бојим се да ће ме убити што ми не дају да виђам моју Јовану. К’о бива Џо је неурачунљив. Пролуп’о у рату. Излудио у минским пољима, па пије, људе бије, коцка... Све ми бештија напаковала преко оног ђилкоша. А ови из социјалног само потврдили. А ја се, другови моји, понекад напијем, па слупам на покер апаратима све до задње паре. А послије ми криво. Гризе ме савјест. Видите ове моје шаке? Широке, прсти дебели, а кратки. Кад ја грунем, то вам је ефекат ударне игле. Пуцају вилице, прште лобање... Једним ударцем, буразеру, наносим тешке тјелесне повреде. И онда белај! Плаћај казне, трошкове лијечења. И у ћузи сам двапут одлежао некол’ко мјесеци. Милиција ми строго забранила ударање шаком. Веле: „Можеш, Џо, ударит’, ал’ само шамар!“ У тим мојим пјанским и коцкарским излетима некако се насукују на мене којекакве кабадахије. Просто сам им изазован. К’о сом капиталац! А ја не пијем што се мени пије, нити коцкам што волим паре, све то ја радим кад ми дођу оне црне мисли за мојом Јованом. Па ми се накупи, ’оћу да пукнем! Јована, око моје, пошла јесенас у средњу школу. Недавно сам је срео код гимназије. Кад ме угледала, побјеже на другу страну улице. Е, Џо, Џо, шта те снађе у животу?! Шта ми аспида уради! Окрену рођено дијете против мене. Него момци, пустите крају Џоову тужну причу, да ја вама испричам нешто љепше. Вама момцима може бит’ занимљивије. Прољетос сам вам ја коп’о канал за канализацију за један стриптиз бар. Одрадио ја то право момачки, ударнички. Газде одушевљене! Оће да ме часте једном Украјинком. Окупају ти они мене, навуку баде мантил, дају ми кључеве од собе. Ја лег’о у кревет, к’о од мајке рођен. ’нако уморан, чист к’о беба, чекам ја њу опуштен к’о у рову. Улази плавокоса Украјинка, лагано свуче све са себе и леже покрај мене. Никад ми љепше у животу! Ћутим ја, ћути она. Уживам. Она ме само повремено погледа оним својим плавкастим окицама. И тако то ћутање потраја око пола сата. Кад ће ти она мени, помало љутито: „Ђо, хочемо ли ми што радит?“ Нећемо, сестрице слатка, само ти мени, молим те, говори: „Џо, волим те!...“

Прошло је од тада неких двадесетак зима. Џоа понекад сретнем на улици. Игра шах са пензионерима. Ископнио. Тешко се креће. Кичма издала, ноге отказују. Вели да је стекао старосну пензију, а прима и борачки додатак. Стан је повратио. У међувремену је и газда Роки завршио факултет. Прешао је из нафтног у грађевински сектор. Бивша је отишла у Швајцарску код сестре када ју је онај њен оставио због неке младе секретарице. Јована се удала и има троје дјеце.

Вјерујем да Џоу и даље не смета кад Јовану њени клинци зовну Џоана.

ОДАБРАНИ АФОРИЗМИ:

Све је више олоша,

а све мање Милоша.

Откад нас сравнише са земљом,

све нам је равно до Косова.

Зло је добро заборавити.

Заборавити добро је зло.

На брдовитом Балкану

и пузање је узвишено.

Кад се не боримо,

тада највише страдамо.

Да би докучили небески народ

– подигли су авијацију!

Наредни избори нова су прилика

да све буде по старом.

Народ може дуго да трпи.

Не трпимо промјене!

Добром пастиру

мозак није на паши.

Ко себе велича,

у очима других се смањује.

Чему нам служе пријатељи?

Да им служимо.

Ако постанемо пријатељи себи,

наши непријатељи ће

изгубити пријатеље.

Живот је море.

Ваља га пребродити.

Већина гања правду,

тек кад је стигна иста.

Кад свако расипа памет,

тада књиге купе прашину.

Шипак

Како год да окренеш

Свијет се врти у круг

Свог да га стресеш

Живот је велики дуг

Пронаћи болно мјесто

У ткиву живота твог

Други то чине вјешто

Да побјегне од свог

И кад сав свијет докучиш

Самом се себи смучиш

А послије тог откровења

Све се на боље мијења

Остаћеш сам празних руку

Браћа ће својски да туку

Али шака још шипак има

Одабрао: ДИБ

Биљешка о аутору

Владимир Вуковић рођен је 11. новембра 1973. године у Козјој Луци, код Фоче, у породици просвјетних радника. Учесник је Отаџбинско-одбрамбеног рата. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, на Одсјеку за учитељски студиј. Дипломски рад му је публикован у измијењеном и допуњеном издању. Коаутор је и два дидактичко-методичка приручника.

Пише афоризме, пјесме и приче. Објавио је књиге афоризама Поткресане мисли (2017, 2018) и изабрани и нови афоризми Принудна разонода (2020). Објављује у листовима, часописима и порталима. Заступљен је у више зборника и антологија сатире.

Живи и ради у Бањалуци.