ВЛАДИМИР ВУКОВИЋ - ЛАБУД БЕЛИ

Владимир Вуковић

ЛАБУД БЕЛИ

У нашем рударском насељу нико није могао да поједе колико је могао да поједе Лабуд Бели. Томе је засигурно допринијела и његова жена Љепâ која је на астал износила све што би Лабуд пожелио. Нису имали дјеце.

У врелим љетним данима Бели је сa Љепом одлазио на ријеку. Док је Љепа у хладовини јохе распремала деку и распакивала храну, Бели је с инжењерском озбиљношћу тражио „згодно“ мјесто у ријеци за лубеницу коју би куповао тек након ритуалног куцкања и ослушкивања. Да се увјери да је баш слатка, права! Као испржени, надувени црвени рак, проћелави Лабуд усијане главе прсио се у плаховитој ријеци.

Љепа се није купала, а ни сунчала. Није скидала дугу љетну хаљину са цвјетним дезеном. Само би изула црвене нануле и у хладовини сједила и читала најновији број „Практичне жене“ добацујући повремено: „Лабуде, излази више из те воде! Није ти то море, него ледара ледена!“

Послије дужег расхлађивања, Бели би сједао на ћебе и лаћао се печених паприка са бијелим луком у павлаци, куваног младог кромпира, похованих батака, кифлица са сиром. На крају би отишао по расхлађену лубеницу. Ножем би одсјекао оба врха и тако затупљену би је поставио на подлогу и почео да сијече, пазећи да срце лубенице буде равноправно распоређено и за њега и његову Љепу. Када би завршио објед, навукао би пешкир на лице и убрзо захркао. Љепа би га повремено продрмала:

- Лабуде мој, окрени се на бок. Знаш да хрчеш кад си на леђима!

- Шта је, жено? Пушти ме, бона, на миру - брондао је Бели.

Његов најбољи предратни пријатељ био је Пепика Мађар. Двометраш од близу двјеста кила. Пепика је за вријеме Мађарске револуције као голобради војник пребјегао у Југославију. Недалеко од нашег насеља, узводно, саградио је мали мађарски салаш. Узгајао је свиње, патке, ћурке, морке. Ту су током године, скоро сваке недјеље, Пепика и Бели правили незаборавне гурманске излете. Правили би котлиће, мађарске паприкаше, рагу чорбе, гулаше, рибље чорбе, роштиљијаде. Ружа и Љепа су тада одмарале и уживале у сласним залогајима искусних мајстора.

На Дан Републике „одржавао се“ свињокољ. То је, за Пепику и Белог, био најважнији дан у години. Пепика је, попут правог панонског капетана на привременом раду у босанској забити, организовао свињокоље тако да се у сваком тренутку знало ко шта ради и гдје се шта налази. А Бели му је био ађутант. Бољег дегустатора није могао наћи надалеко. Јака желучана киселина је све с лакоћом варила - од топлих хрскавих чварака припремљених с млијеком, преко свјеже џигерице с динстаним црним луком до пека које су се служиле уз тек печени сомун из фуруне. У котлићу на ватри од суварака заложеној неколико сати раније кувала се свињска глава, папци, кољенице, бијела џигерица - док „месо не отпадне са костију“ од чега су се правиле шваргле, крвавице и пи’тије. Та светковина трајала је до дубоко у ноћ уз домаћу ракију, пјесму и топле салњаке пуњене пекмезом од шљива које су вриједне домаћице тога дана правиле.

Стигло је и ратно прољеће. У радној обавези су остали само најискуснији радници. Повремено би и они, у најтежим тренуцима, били мобилисани на фронт.

Бели се и на ратишту понашао као на првомајском излету. На ратиште би у војничком ранцу и у торби вукао огромне количине хране. Љепа је то све брижљиво паковала у посудице, чинијице, кутијице.

Бели би првог дана потаманио све што је било кварљиво. Било је ту свега - гибанице, кифли с месом, ку¢рузе с киселим млијеком, ћуфти, сутлијаша с циметом... Наредних дана би „рјешавао“ поховане шницле, гњечени грах, шапе, гурабије. Јео би сам, подаље од нас. Ми смо „гулили“ конзерве и подгријавали којекаква бљутава војничка јела, јагмећи се за мијешану мармеладу у дрвеним војничким сандуцима коју смо морали загријавати и мијешати с водом да би се могла намазати на хљеб. Криомице смо гледали Љепина сочна јела гутајући пљувачку.

Држећи ноћну стражу кријући би јео све што би се сутра већ покварило. У празним минобацачким сандуцима је чувао храну, а помоћни ров му је служио као трап. Када би потаманио залихе Љепине хране, прелазио би на војничка сљедовања. Увијек би први дочекао комору са храном. Из мањерке је бирао ријетке комаде меса, кобасице, сланине. Редовно се враћао по репету. Тада је и јео с нама. Сви смо знали да је незасит као ала, али смо се згражавали како га у том времену посвемашње оскудице због тога није гризла савјест.

У посљедњој мобилизацији Бели је изгулио на највишу коту фронта. Као и вазда, дотеглио је брдо хране. Знојав и запухан грцао је хладну воду са планинског врела као распламсани бик. То му је покренуло цријева, па се сјаргао испод линије одбране да обави велику нужду. Војска се „истоварала“ тик испод ровова, а Бели, Љепин чистунац, спустио се мало ниже од тог брлога не знајући гдје је минско поље. Прескачући с камена на камен, зашао је „у кукурузе“. У посљедњи час је успио да свуче војничке хлаче и дуге гаће. Спуштајући се нагло у чучањ стражњицом закачи минску жицу. Прасак! Уплашен поче четвероношке да пуже. Када се удаљио десетак метара од мјеста на коме је био, у полулежећем положају покуша да навуче хлаче. Под прстима осјети врелу крв која се сливала низ ногавице. Лагано прстима пређе преко стражњице, напипавши дубоку рану са лијеве и нешто плићу са десне стране. Уздрхта цијелим тијелом. Прибравши се покуша да устане, али га приземи оштар митраљески рафал. Фијук метака је осјетио као пуцањ бича изнад главе.

- Не пуцај, ја сам, Бели!

- Сунце ти жарко љубим, Бели, откуд ти доље?

- Не пуцај, Рале - узвикну Цвијо - Бели је отиш’о доље.

- Па што се не јави, крме га проболо?!

- Проћерало га, није им’о кад. Пушти то сад, ‘ајмо доље да видимо шта је шњим.

Угледаше га потрбушке заваљеног у војничком измету. Из закрвављених очију и блиједог, згрченог лица, исијавао је неки потмули страх помијешан са понижавајућим болним стидом због стања у којем је затeчен. Зацвилио је као сеоско куче остављено на снијегу:

- Спасавајте ме, другови, искрварићу!

- Трчи, Цвијо, до команде! Ја ћу га пазити. Бели, роде, држ¢ завој, па се тампонирај, док не дођу ови из команде.

Бели је стидљиво, грчећи се од болова, покушавао да се превије. Цвијо се убрзо врнуо, а за њим су стигли и командант линије, његов пратилац и санитетлија.

- Окрен¢те се људи у страну, видите да је човјеку непријатно - наредио је командант.

- А вала и смрди у овом брлогу. Ђе се ође насука, носила га добрина одавле - рече Шћепо, командантов пратилац.

- Ја га оваквог не могу превијат¢. А ни ви људи га нећете моћи носити – снуждено рече санитетлија.

- Шта, болан, не можеш!? Има да га превијеш под хитно! - загрми командант на бледуњавог студента медицине.

Пренеражени студент, невољно, приступи Белом отпозади. Дјевојачки њежним рукама, али са гађењем стерилног младића, очисти му ране и широким завојима обмота оба дијела стражњице, па га повеза испод међуножја. Бели је оборене главе трпио болове. Само је повремено болно отпухивао себи у браду. Санитетлија је на лицу мјеста констатовао да се ради о прострелној рани и да је оштећен само велики сједални мишић и да кукови нису повријеђени. Гелер је прошишао само кроз дебело месо. Умотали смо га у шаторско крило и положили на носила. Цвијо није могао да издржи, а да не добаци Белом:

- Е мој Лабуде, гузица ти умало дође главе.

Од муке се насмијасмо.

Нас осморица упртисмо потрбушеног стокилаша предратном планинарском стазом. Док су четворица носила, преостали су подупирали. Камење се котрљало низ стрме литице покретано нашим тешким корацима. Пењали смо се и спуштали, посртали, запињали, савијали, клечали, јечали, псовали, за језик угризали. Знојави, изгребани, подерани, гладни, жедни, прљави и бијесни - стигосмо до санитета. Бели који је сво вријеме шутио као заливен обрати нам се неким понизно-молебним, али свечаним тоном:

- Браћо моја, напатих ја вас. Остало је горе у мојој торби и ранцу доста хране. Подијелите то. Гре’ота је да пропадне.