ЛЕШИНЕ
То је већ познати клише,
да живот је појава слатка
па је и људи све више
што траже све, без остатка,
Смрт је азил далек и тих
и сви се на пут пакују
али је све више оних
који се не оплакују.
Мислило се да кад у смрт
оде јефтини члан скупа
овај мозаични врт
вриштећа наружи рупа.
Па тај ко се боји јеке,
да не би мртав стрепео,
затражи да му се у реке
развеје телесни пепео.
Само што мало пре тога,
твар што се у грчу створи,
у повратку на праг Бога
мора сасвим да сагори.
Тело које за живота
поји душа снагом даха,
на крају се згрчи, смота
и постане шака праха.
А они који се боре
и никад не губе наду
припреме се за на горе
укрућени у комаду.
0 коментара:
Постави коментар