МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ - У РОМИНГУ

У РОМИНГУ

У Србији није више телефонски позив „ало“, већ „деси“.

-Деси, Миле?- био је то мој колега Марко.

-У ромингу сам.

-Ух, сунце ти...- чуло се с друге стране и веза се прекину.

Није прошло много времена (око сат), позив је био од Декија, мог кума.

-Деси, куме? Шта има, буразеру?

-Ништа, на мору сам.

-Јел' далеко?

-Није. Грчка.

-Па ти си у ромингу! Е, је...- прекину кум везу.

Мобилни ми је звонио у истим временским размацима.

-Деси, друже, је л' спаваш?

-Па сад више не спавам.

-Нисмо одавно изашли на пиво у онај наш кафић. Хајде вечерас да се видимо око осам- предложи Горан, мој друг из основне школе који је важио за велику тврдицу: платио би једну туру пића, а ја три. Звао је с фиксног.

-Радо бих се одазвао позиву, али ја сам на мору.

-Где?

-У Шпанији, Љорет де Mар.

Горан је тако залупио слушалицу да је вероватно померио и бандеру испред куће.

Следећи позив био је од мог брата. Њему се нећу јавити јер ће он одмах да пита ко ће да плати разговор.

Тако сам откачио најдосадније људе на свету и могао сам десетак дана да се посветим својој великој љубави, читању књига. За то време ови, горе поменути, рачунаће колико ће их коштати разговор у „ромингу“.

Миодраг Лазаревић