JOVAN DERETIĆ - STVARANJE ORIGINALNE DRAME (JOVAN STERIJA POPOVIĆ)

Stvaranje originalne drame

Jovan Sterija Popović (1806-1856) jeste jedan od najistaknutijih i najsloženijih književnih stvaralaca svog doba. Rođen je u Vršcu od oca Grka i majke Srpkinje. U gimnaziji je dobio solidno klasično obrazovanje i istakao se u pravljenju stihova po antičkim obrascima. Po završetku pravnih studija (1830) radio je u Vršcu najpre kao nastavnik latinskog jezika, a zatim kao advokat. Kad je osnovan licej u Kragujevcu, pozvan je za profesora. U Srbiji je živeo od 1840. do 1848, radio je najpre kao profesor prirodnog prava na liceju a zatim kao načelnik ministarstva prosvete. Odigrao je značajnu ulogu u organizovanju prosvete i kulture u mladoj kneževini, učestvovao u osnivanju Društva srpske slovesnosti, narodnog muzeja i pozorišta, pisao školske udžbenike iz ranih predmeta. Nezadovoljan prilikama u kojima je radio, napustio je službu (1848) i vratio se u Vršac, gde je, živeći povučeno, razočaran i bolestan, ostao do smrti.

Sterijin književni rad vrlo je raznovrstan. Ogledao se u svim oblastima tadašnje književnosti, bio je romanopisac, komediograf, tragičar, pesnik, kritičar, školski pisac, a bavio se, kao i većina tadašnjih književnika, i filološkim pitanjima. U početku blizak idejama Vuka Karadžića, kasnije se priklonio konzervativnoj struji i poslednju knjigu objavio crkvenom ćirilicom. U njegovom delu došli su do izražaja svi stilski pravci i tendencije te heterogene epohe: sentimentalizam, klasicizam, predromantizam, a u najboljim svojim komedijama približio se realizmu.

Ta raznovrsnost ispoljila se već na početku njegova rada, kada, još mlad, objavljuje jedno za drugim jedan spev posvećen Bugarskoj (1825), tragedije Svetislav i Mileva (1827), Miloš Obilić (1828) i Naod Simeon (1830), te roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida (1828). U romanu je njegova karijera bila najkraća. Trezven i kritičan, on je brzo uvideo lažnost i klišetiranost tadašnjega srpskog pseudoistorijskg romana. Zbog toga još jedan sličan pokušaj romana ostavlja u rukopisu i piše šaljivi, parodijski Roman bez romana (prvi deo napisan 1832. a objavljen 1838, pokušaj srpskog Don Kihota, u kojem je ismejao glavnog predstavnika srpskog romana M. Vidakovića uopšte romane sličnog tipa, pa i svoje vlastite.

Najznačajnije područje Sterijina književnog rada jeste drama. Pisao je uporedo istorijske tragedije, "žalosna pozorja", tako ih je sam nazivao, i komedije, "vesela pozorja".

Istorijske drame, iako brojem i obimom nadmašuju njegov komediografski rad, manje su značajne od komedije. Teme je uzimao iz srpske, bugarske, makedonske i albanske istorije srednjega veka; građu je nalazio u Rajićevoj Istoriji i u narodnim pesmama. U obradi se oseća uticaj Viljema Šekspira. Pisao ih je na početku svog književnog rada (do 1830) i 40-ih godina. Bolje su mu poznije a među njima se naročito izdvajaju Smrt Stefana Dečanskog (1841), Vladislav (1842) i Lahan (1842). U sve tri je obradi političku tematiku; borbu za vlast u našim srednjovekovnim državama, unoseći u tu sliku politička trvenja svog vremena kao i sumorno, melanholičko raspoloženje zrela i iskusna čoveka. U svoje vreme Sterijina "žalosna pozorja" bila su vrlo popularna zbog svoje istorijske sadržine i rodoljubive tendencije. Smeta im preterana sentimentalnost, težnja k melodramskim efektima, nedovoljna motivisanost radnje i karaktera.

Iako su u kritici tog doba bolje prošla "žalosna" od "veselih pozorja", Steriji je od početka bilo jasno da mu komedija najviše odgovara. Nakon što je objavio prvu svoju komediju Laža i paralaža, on je pisao Vuku Karadžiću: "Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđoh, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Sterijin rad na komediji može se podeliti na tri perioda. Tridesetih godina u Vršcu on piše svoje najbolje komedije: Laža i paralaža (1830), Tvrdica ili Kir Janja (1837), Pokondirena tikva (1838). Četrdesetih godina, za vreme boravka u Beogradu, on za potrebe teatra piše kraće šaljive komade i lakrdije koje su izvođene, ali nisu objavljene za piščeva života. I najzad, poslednjih godina, opet u Vršcu, on se ponovo vraća ozbiljnoj komediji, unoseći u nju gorčinu razočaranog čoveka: Beograd nekad i sad (1853), Rodoljupci (objavljena posthumno).

Sterija shvata komediju didaktički. "Teatar je škola gde se ljudi uče", kaže on na jednom mestu, a o svom delu veli: "Konac mog pisanja bio je ispravljenije...", "Moje je lečiti rod". U svim Sterijinim komedijama, čak i u onima koje se obično ubrajaju u lakrdije, moralni, didaktički momenat toliko je naglašen da ponekad ostaje osnovni, konstitutivni princip strukture, potiskujući komiku. Iako se naslanja na veliku komediografsku tradiciju (Molijer je bio jedan od pisaca koje je prevodio i na koje se ugledao), Sterija umnogome odstupa od klasične komedije, naročito u završecima. Kod Sterije nema srećnih završetaka. Njegov tvrdica ne dobija svoj novac natrag, on biva izigran i prevaren ne bi li tim načinom shvatio da je tvrdičenje mana koja najviše škodi njemu samom. I druge nastrane ličnosti leče se sličnim metodom. Jelicu iz Laže i paralaže prisiljavaju da se odrekne čitanja romana, Femu iz Pokondirene tikve na prevaru odbijaju od njenog "noblesa" i frankomanije, Sultana iz Zle žene (1838) biva izlečena tek pošto je dobila lekciju u obilnim batinama. U većini Sterijinih komedija otkrivamo moralnu dramu s tri glavna protagonista: zabludela ličnost, varalica i iscelitelj-rezoner. Zabludele ličnosti na pokazani način dovode se pameti, a varalice bivaju raskrinkane i proterane. Kao moralista, Sterija se ne bavi opšteljudskim porocima nego isključivo konkretnim pojavama svog doba i svoje sredine. Njegova je komedija neposredno društveno angažovana. Ona izobličava pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam i druge mane našeg malograđanskog sveta, ismeva nadriučenost naših slavenoserba i njihov nakaradni "slavjanski" jezik. Čak i kad se bavi univerzalnim temama, kao što su tvrdičenje, licemerje i sl., Sterija ih posmatra iz lokalne perspektive. Njegov tvrdica je kir-Janja, Grko-Cincarin, tipična pojava u srpskoj sredini, i ta njegova lokalna boja toliko je jaka i izrazita da je tradicija izmenila i sam naslov dela i od Tvrdice napravila Kir-Janju. Najizrazitiji primer Sterijine angažovanosti jeste političko-satirična komedija Rodoljupci, koja predstavlja neposredan odjek događaja u revoluciji 1848. "privatnu povesnicu srpskog pokreta", kako je sam pisac naziva. Ta sumorna i gorka knjiga, jedinstvena u svom obračunu s nacionalnim i političkim lažima tog doba, predstavlja prirodan završetak Sterijine komediografije, koja je od samog početka, suprotno onome što se od ove vrste očekuje, pokazivala malo vedrine i veselosti.

Iako je književni rad započeo stihovima, Sterija se kao pesnik iskazao u punoj meri tek u poslednjim godinama svog života. Objavio je zbirku Davorje (1854) i više pesama po listovima i časopisima. Njegova poezija je refleksivna, didaktična, intelektualna. Ona sadrži sumorna razmišljanja bolesna i razočarana čoveka koji se povukao iz javnog života. Sterija peva o prolaznosti, besmislu, ništavilu, svuda vidi pustoš, uništenje, smrt. Uopšte, Sterija deluje kao čovek što je zalutao u vreme koje nije njegovo. Objavljena posle Brankove i Njegoševe smrti, u vreme kada su se prvim stihovima javili Zmaj i Jakšić, njegova knjiga pesama predstavlja poslednji ali autentični glas jednoga minulog doba.

Jovan Deretić

______________
Izvornik: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti