SLOBODAN SIMIĆ - GARDEROBA

GARDEROBA

Pozivnica za svadbu nedvosmisleno je najavljivala ženidbu sina moga direktora. Sina nisam poznavao, ali oca jesam, i nedolazak bi značio najveću moguću uvredu, plus sankcije na poslu. Šta je, tu je, za takve prilike moja Slavka ima "crni" fond, pa smo kupili vrlo pristojan servis za ručavanje da se ne obrukamo.

Pred sam polazak na venčanje, Slavka se pronervozila.

- Šta da obučem?

Čudna mi čuda.

- Obuci neku pristojnu haljinu - dolio sam ulje na vatru.
- Ja NEMAM pristojnu haljinu! - osećala se nadolazeća histerija.

Pokušao sam da ne obraćam pažnju na bacanje haljina po kući i posvetio sam se sopstvenom spremanju. Međutim, posle detaljnog pretraživanja, našao sam se pred identičnim problemom. Nije dolazilo u obzir da na tako veliku svečanost idem u džemperima ili košuljama, a jedno jedino pristojno odelo bilo je još sa mog venčanja.

Mada je izgledalo sasvim solidno. Malo, vrlo malo izbledelo, kvalitetan štof, inostrani, očuvane pantalone, čak i kravata, kao nova.

- Blago tebi! - zavidela mi je Slavka od sveg srca kad me je videla tako uparađenog.
- A, leba ti, šta JA da obučem!?
- Pa i ti bi mogla svoju venčanicu! - dobacih pola u šali pola u zbilji.

I zaista, Slavka je našla svoju venčanicu, odsekla čipku, poskidala cvetove, ispeglala falte, prebacila odozgo neki šal, i izgledala zaista božanstveno.

Dok smo se mi nekako spremili venčanje je već bilo završeno i svatovi su stajali u gomili pred crkvom. Pošli smo da čestitamo, ali kome?

Svi parovi bili su obučeni kao na svom venčanju...

Slobodan Simić