GABRIJEL GARSIJA MARKES - POGREB VELIKE MAME

POGREB VELIKE MAME

Sumnjala belosvetska, ovo je istinita povest o Velikoj Mami, apsolutnom gospodaru kraljevine Makondo, koja požive vladajući devedeset i dva leta gospodnja i ispusti dušu kao svetica jednog utorka prošlog septembra, a čijem pogrebu prisustvova i sam Papa.

Sad - pošto se ustreptala nacija smirila; pošto su se gajdaši iz San Hasinta, šverceri iz Guahire, pirinčari iz Sinua, prostitutke iz Guakamajala, vračevi iz Sierpe i odgajivači banana iz Arakatake vratili svojim šatrama da se oporave od iscrpljujućeg bdenja; pošto su se smirili i vratili svojim poslovima predsednik republike, svi njegovi ministri i svi oni koji su predstavljali civilnu vlast i natprirodne sile na najveličanstvenijem pogrebu koji su letopisi zabeležili; pošto je Papa prepustio svoje telo, zajedno s dušom, nebesima a Makondo postao neprohodan usled praznih flaša, opušaka, oglodanih kostiju, otpadaka, krpa i izmeta što osta za masom koja je došla na pogreb - sad je došlo vreme da se na ulicu postavi kakav drveni sanduk i da se neko popne i ispriča od početka i tačno šta se sve to dogodilo kad se cela nacija uzbudila, i to pre no što stignu istoričari.

Pre četrnaest nedelja, posle svih toplih obloga beskrajnih noći, melema i lekovitih kupki, Veliku Mamu je konačno zahvatio hropac te ona naredi da je prenesu u staru naslonjaču da bi izrekla svoju poslednju volju. Trebalo je da još samo to uradi pa da umre. Tog jutra je preko popa Antonija Isabela sredila sve duhovne obaveze, tako da je ostalo samo još da sredi materijalne uslove sa svojih devet nećaka, jedinim njenim naslednicima, koji su bdeli kraj njene postelje. Paroh, koji samo što nije zakoračio u stotu godinu, ostao je u sobi mrmljajući nešto za svoj groš. Bilo je potrebno deset ljudi da ga iznesu do ložnice Velike Mame te je rešeno da on tu i ostane da ga ne bi džabe spuštali pa opet iznosili kad kucne suđeni čas.

Nikanor, najstariji nećak, krupan gorštački tip, u kaki odelu i čizmama s mamuzama i s revolverom kalibra 38, duge cevi, zadenutim za pojasom, pošao je po pisara. Ogromna kuća na dva sprata odisala je mirisom melase i oregana, mračne odaje prepune škrinja i svakojakih predmeta koje su ukućani ostavljali za sobom tokom četiri pokolenja i koji su se postepeno pretvarali u prah, sve je to postalo nepokretno pre nedelju dana u iščekivanju poslednjeg časa. U dugačkom ulaznom hodniku, s kukama na zidovima, na kojima je nekad visilo dimljeno svinjsko meso ili divljač koju su lovci tu čistili i sekli svake dremljive avgustovske nedelje, spavali su seljaci na džakovima soli i drugih poljoprivrednih proizvoda, čekajući naređenje da osedlaju konje i rašire tužnu vest po najzabitijim krajevima golemog imanja. Ostali rođaci bili su u dnevnoj sobi. Bledunjave žene, iznemogle po prirodi i dotučene bdenjem, podržavale su opštu tešku žalost koja se taložila u bezbroj pojedinačnih bolnih uzdaha. Matrijarhatna strogost Velike Mame ogradila je njen posed i njeno ime zidinama svetlosti, u okviru kojih su se ujaci ženili kćerkama nećaka, nećaci tetkama a braća snahama. Tako je stvoren složeni splet krvnog srodstva koji je rađanje potomstva pretvorio u zatvoreni krug. Samo je Magdalena, najmlađa nećaka, uspela da probije taj krug; prestravljena halucinacijama, zahtevala je od popa Antonija Isabela da istera đavola iz nje, a zatim je obrijala glavu i odrekla se ovozemaljske slave i taštine da bi se zakaluđerila u Apostolskoj prefekturi. Mimo zvaničnog porodičnog kruga, koristeći se svojim legitimnim pravima, muškarci su pašnjake, njive i sela oplodili potomstvom kopiladi koja se muvala među bezimenom poslugom kao usvojena deca, siročići ili miljenici pod zaštitom Velike Mame.

Blizina smrti izazivala je iscrpljujuće iščekivanje. Glas samrtnice, naviknute na poštovanje i poslušnost, nije bio jači od uzdaha u zatvorenom prostoru, ali je ipak odjeknuo i u najzabitijim krajevima imanja. Ova smrt nije nikoga mogla ostaviti ravnodušnim. U toku ovog veka, Velika Mama bila je centar teže Makonda kao što su to nekada bila njena braća, njeni roditelji i njeni dedovi, u skladu s hegemonijom koja se protezala kroz dva veka. Varoš je izrasla oko njenog imena. Niko nije znao poreklo, ni granice, ni stvarnu vrednost njenog poseda, ali svi su se navikli da misle da je ona vlasnica tekućih i stajaćih voda koje su već pale ili tek treba da padnu s neba, seoskih puteva, telegrafskih stubova, hladnih godina i vrućine, i da je, štaviše, nasledila pravo na živote ljudi i njihova dobra. Kada bi sela na balkon svoje kuće da uživa u svežini večeri, sabijajući svu težinu svog stomaka i autoriteta u staru pletenu naslonjaču, ona je zaista odavala utisak beskrajno bogate i moćne matrone, najbogatije i najmoćnije na svetu.

Nikome nije ni padalo na pamet da Velika Mama može jednog dana da umre. Na to su mislili samo pripadnici njene porodice i ona, podstaknuta izlapelim pridikama popa Antonija Isabela. Ali ona je bila ubeđena da će navršiti sto godina kao njena baba po majci koja je u ratu 1875. godine pružila otpor četvorici pukovnika Aurelijana Buendije iz kuhinje, pretvorene u bunker. Velika Mama je tek u aprilu ove godine shvatila da joj Gospod neće pružiti privilegiju da u neposrednom okršaju lično likvidira hordu federalističkih masona.

Kad su počeli bolovi, porodični lekar zabavljao ju je nedelju dana s oblogama slačice i vunenim čarapama. To je bio lekar po nasleđu, školovan u Monpeljeu, čije se filozofsko ubeđenje suprotstavljalo svakom napretku medicine. Velika Mama mu je dala dozvolu da spreči dolazak drugih lekara u Makondo. Nekad je on posećivao sela na konju, nadgledajući maloumne bolesnike sumraka, a priroda mu podari privilegiju da postane otac mnogih tuđih sinova. Međutim, kasnije ga je artritis prikovao za fotelju tako da je lečio bolesnike ne posećujući ih, odnosno, uz pomoć pretpostavki, posrednih opisa bolesti i poruka. Na poziv Velike Mame prešao je trg oslanjajući se na dva štapa, obučen u pidžamu. Zatim se smestio u njenu ložnicu. Tek kad je shvatio da je Velika Mama na samrti, naredio je da mu donesu škrinju s porculanskim posudama obeleženim latinskim nazivima, da bi je tri sledeće nedelje mazao spolja i iznutra akademskim melemima, čarobnim sirupima i moćnim pomadama. Zatim joj je stavljao sušene krastave žabe na mesta gde je osećala bol i pijavice na slabine, sve dok nije svanuo dan kad je morao da bira između brice, koji bi joj pustio krv iz vena, i popa Antonija Isabela, koji bi isterao đavola iz nje.

Nikanor je pozvao paroha. Deset njegovih najboljih ljudi ga je nosilo od kuće do ložnice Velike Mame, dok je on sedeo u pletenoj naslonjači koja je krckala pod buđavim svečanim plaštom. Kad je završena pričest samrtnice, čulo se zvono koje je u blagoj septembarskoj zori prenelo vest žiteljima Makonda. Kad je svanulo, trg pred kućom Velike Mame ličio je na seoski vašar.

Sve je izgledalo kao uspomena na prošla vremena. Sve dok nije napunila sedamdeset godina, Velika Mama je slavila svoje rođendane najdužim i najburnijim proslavama koje se pamte. Iznosili su se baloni rakije za narod, na trgu su klali i pekli ovnove, dok je muzika s podijuma treštala tri dana bez prestanka. Pod prašnjavim bademovim stablima, gde su se prve nedelje ovog veka bile ulogorile čete pukovnika Aurelijana Buendije, postavljani su stolovi s rakijom od banana, pecivom, krvavicama, čvarcima, pitama, katalonskim kobasicama, kolačima od juke, uštipcima, pogačicama, škembićima, kolačima od kokosa, sokom od šećerne trske, raznim sitno seckanim mesom, poslasticama, kuvanim jelom. A bilo je i stolova za borbe petlova i lutriju. Usred uskovitlane i bučne gomile prodavane su značke i privesci s likom Velike Mame.

Svetkovina je počinjala dva dana ranije, a završavala se na rođendan vatrometom i balom u kući Velike Mame. Odabrane goste i članove uže porodice posluživala je vojska kopiladi dok su oni igrali uz psovke starog pijanina ukrašenog šarenim papirom. Velika Mama upravljala je proslavom sedeći udno salona, zavaljena u naslonjaču s jastucima, izdavajući neprimetno naređenja desnom rukom na kojoj je bio po jedan prsten na svakom prstu. U dogovoru sa zaljubljenim parovima, ali uglavnom mimo njih, a u skladu sa sopstvenim nadahnućem, ona je sklapala brakove za sledeću godinu. Svečanost se završavala time što je Velika Mama izlazila na balkon, ukrašen trakama i papirnim lampionima, i bacala novac u masu.

Taj običaj prekinut je uzastopnim smrtnim slučajevima u porodici i političkom neizvesnošću u poslednje vreme. Nova pokolenja znala su za te veličanstvene proslave samo iz pričanja starijih. Mladi nisu nikada videli Veliku Mamu u crkvi, gde ju je lepezom hladila neka značajna politička ličnost. Jedino je njoj bilo dozvoljeno da ne klekne za vreme službe božje jer bi time izgužvala haljinu s karnerima od holandskog platna i uštirkane podsuknje. Starci su se sećali, a to sećanje bilo je kao neka mladalačka halucinacija, one prostirke duge dve stotine metara, koja je vodila od sunčane kuće sve do glavnog oltara onog dana kada je Marija del Rosario Kastanjeda Montero išla na pogreb svoga oca. Istim se putem vratila obogaćena novim i blistavim dostojanstvom, pretvorivši se u Veliku Mamu već u dvadeset i drugoj godini života. Ta srednjovekovna slika bila je vezana ne samo za prošlost porodice već i za istoriju nacije. Međutim, ona je postepeno bledela u sećanju, a Veliku Mamu jedva da su kasnije za sparnih večeri, mogli videti na balkonu iza geranijuma, tako da je postala neopipljiva isto kao i legenda o njoj. Svoju volju sprovodila je preko Nikanora. Po nepisanom pravilu koje je postalo tradicionalno, na dan ozvaničenja testamenta Velike Mame naslednici su proglašavali trodnevno narodno veselje. Ali isto tako je bilo poznato da će ona objaviti svoju poslednju volju tek nekoliko časova pred smrt, a niko nije ozbiljno mislio da će ona ikada umreti. Tek onog jutra kada su ih probudila crkvena zvona, žitelji Makonda su shvatili ne samo da ona zaista može da umre nego da upravo umire.

Kucnuo je čas. U postelji, na finim pamučnim čaršavima, prekrivena do ušiju, pod baldahinom od prašnjave prozirne svile, jedva da se opažao život u dizanju i spuštanju njenih matrijarhatnih dojki. Velika Mama, koja je do pedesete godine odbijala i najupornije udvarače a koja je, darom prirode, bila u stanju da podoji celu svoju vrstu, ležala je na samrti, nevina i bez poroda. U trenutku poslednjeg miropomazanja pop Antonio Isabel morao je da se obrati za pomoć da bi joj pomazao dlanove jer je Velika Mama u samrtnom hropcu stisnula pesnice. Pokušaji nećakinja nisu urodili plodom. U jednorn trenutku, prvi put za nedelju dana, ona je
pritiskala ruku okićenu dragim kamenjem na grudi i, fiksirajući pogledom nećakinje, izgovorila: "Pljačkašice". Zatim je pogledala popa Antonija Isabela u liturgijskoj odeždi i njegovog pomoćnika koji je pridržavao potrebne crkvene sasude, da bi promrmljala glasom smirenog ubeđenja: "Umirem". Onda je skinula prsten s velikim dijamantom pružajući ga Magdaleni, kaluđerici, jer je ona bila najmlađi naslednik. To je označilo kraj jedne tradicije: Magdalena se odrekla nasleđa u korist crkve.

Kad je svanulo, Velika Mama je zahtevala da je ostave samu s Nikanorom da bi mu dala poslednja uputstva. Pola sata je pri čistoj svesti slušala kako napreduju poslovi. Prvo je istakla šta sve treba učiniti u vezi sa sahranom, a zatim prešla na pitanje budnosti. "Širom otvori oči", rekla je, "i pazi dobro. Zaključaj sve stvari od vrednosti; dolaze ne zato što su u žalosti nego zato što hoće da kradu". Odmah zatim, kada je bila sama s parohom, počela je da se ispoveda iskreno i detaljno da bi se nešto malo kasnije pričestila u prisustvu nećaka. Najzad je zatražila da je prenesu u pletenu naslonjaču da bi izrazila svoju poslednju volju.

Nikanor je već bio spremio podroban spisak njenih dobara, ispisan čitkim rukopisom na dvadeset i četiri stranice. Tiho dišući, u prisustvu lekara i popa Antonija Isabela koji su obavljali dužnost svedoka, Velika Mama je izdiktirala pisaru spisak svojih dobara, pravog i jedinog izvora njene veličine i vlasti. Svedeno u realne okvire, imanje se sastojalo od tri poseda dodeljena kraljevskom poveljom u vreme kolonije, koja su tokom vremena, posredstvom zamršenih brakova iz računa, objedinjena vlasništvom Velike Mame. Na tom posedu, koji nije bio omeđen ali je obuhvatao pet opština, gde nikada ni zrno žita nisu vlasnici zasadili, živele su 352 porodice u svojstvu zakupca. Velika Mama je svake godine, uoči svog imendana, izvršavala jedini čin koji je sprečavao vraćanje zemlje državi: prikupljala je zakupninu. Sedeći u hodniku svoje kuće, ona je lično naplaćivala pravo nastanjivanja njene zemlje, kao što su njeni preci uzimali zakupninu od predaka njenih zakupaca pre stotinu godina. Prikupljanje zakupa trajalo je tri dana. Posle toga dvorište je bilo zakrčeno svinjama, ćurkama i kokoškama.

U stvari, to je bila jedina žetva koju je porodica prikupljala sa zemlje koja je oduvek bila mrtva a koja je, na prvi pogled, obuhvatala oko 100.000 hektara. Istorijski uslovi doprineli su da se upravo na teritoriji osnuje i razvije šest naselja oblasti Makondo i da se tu nađe i sedište pokrajine. Stanovnici nisu imali nikakvo vlasništvo nad kućom ni zemljom jer je sve pripadalo Velikoj Mami, koja naplaćivala korišćenje njenih kuća pa je čak i država morala da joj plaća što varošani koriste ulice.

Oko zaselaka uvek je bilo puno stoke, koju nije niko nikada ni pazio ni brojao. Svako govedo bilo obeleženo na sapima žigom u obliku katanca. Ovaj nasledni žig, koji je više usled namera nego usled ogromnog broja goveda bio poznat u najudaljenijim krajevima poseda, gde je žedna stoka sama lutala leti, bio je jedan od najtemeljnijih oslonaca legende. Iz razloga koji nikome nisu bili jasni, zanimanje za stoku je počelo da opada posle građanskog rata. Prostrane staje su se praznile tako da su nedavno u njih smestili mašine za preradu šećera, mlekare i jednu mašinu za ljuštenje pirinča.

Pored nabrojanih dobara, u testamentu je konstatovano da ima tri ćupa puna zlata koje je neko iz porodice zakopao u kući za vreme rata za nezavisnost. Mada je svako pokolenje sprovodilo mukotrpna iskopavanja, nikada ništa nije pronađeno. Uz pravo korišćenja zemlje, ubiranje zakupnine, naslednici su dobili i jednu mapu koju je svako pokolenje usavršavalo da bi sledećoj generaciji bilo lakše da pronađe zakopano blago.

Velikoj Mami bila su potrebna tri časa da nabroji svoja ovozemaljska dobra. U zagušljivoj sobi glas samrtnice kao da je uvećavao značaj svakog pojedinačnog dobra. Kada je drhtavom rukom deponovala svoj potpis, ispod kojeg su se potpisali ii svedoci, neka nevidljiva snaga potresla je srce mase koja se postepeno okupljala pred kućom u senci prašnjavih badema.

Ostala je još samo jedna neispunjena obaveza: nabrajanje moralnih dobara. Učinivši izvanredan napor - isti onakav kakav su činili njeni preci na samrti da bi osigurali vlast svoga roda - Velika Mama se uspravi na svoju monumentalnu zadnjicu i naprežući sećanje, čvrstim i iskrenim glasom poče da diktira pisaru spisak svojih nevidljivih poseda:

Podzemna bogatstva, teritorijalne vode, boje zastave, nacionalna nezavisnost, tradicionalne partije, prava čoveka, građanske slobode, prvostepeni sud, drugostepena instanca, trećestepeni sud, preporuke, istorijske konstante, slobodni izbori, kraljice lepote, transcendentalni govori, veličanstvene manifestacije, uvažene gospođice, lepo vaspitana gospoda, generali, istaknuto plemstvo, vrhovno pravosuđe, predmeti zabranjeni za uvoz, slobodoumne dame, problem mesa, čistota jezika, primeri za svet, pravni poredak, slobodna ali odgovorna štampa, južnoamerička Atina, javno mnenje, hrišćanski moral, nedostatak deviza, pravo na azil, komunistička opasnost, kormilo države, poskupljenje života, republikanske tradicije, obespravljene klase, poruke privrženosti.

Nije uspela da završi. Naporno nabrajanje usporilo je njen poslednji put. Daveći se u mare magnum apstraktnih formula koje su vekovima predstavljale moralno opravdanje porodične moći, Velika Mama je zvučno podrignula i izdahnula.

Stanovnici udaljenog i tmurnog glavnog grada imali su prilike da tog istog dana, popodne, vide sliku dvadesetogodišnje žene na prvoj stranici vanrednih izdanja novina, a mislili su da je to nova kraljica lepote. Velika Mama ponovo je proživljavala trenutnu mladost na svojoj fotografiji, uveličanoj tako da je pokrivala četiri stupca i retuširanoj na brzinu, na kojoj se videla njena gusta kosa skupljena u punđu, sa češljem od slonovače i dijamantom povrh čipke na glavi. Tu sliku napravio je jedan lutajući fotograf koji se obreo usputno u Makondu početkom veka, a novine su je godinama čuvale u odeljku nepoznatih osoba. Ali upravo je njoj bilo suđeno da opstane u sećanju budućih pokolenja. U otrcanim autobusima, liftovima ministarstava i čajdžinicama obloženim izbledelim tapetama šaputalo se sa strahopoštovanjem o autoritetu umrle u prokrajini vrućine i malarije, jer njeno ime nije bilo poznato u ostalim delovima zemlje pre nego što ga je objavila štampa.

Sitna kišica prekrivala je s nepoverenjem i zelenom patinom prolaznike. Sa svih crkvenih zvonika oglašavala se smrt. Tužna vest našla je predsednika republike u trenutku kada je polazio na svečanu promociju nove klase pitomaca, te je sugerirao ministru rata, porukom koju je svojom rukom ispisao na poleđini telegrama, da završi govor minutom ćutanja u znak pomena pokojnoj Velikoj Mami.

Ta smrt pogodila je i društveni poredak zemlje. Predsednik republike, do koga su građanska osećanja dopirala u prečišćenom stanju, prolazeći kroz nekakav filter, uspeo je da trenutnim i donekle brutalnim pogledom kroz prozor svog automobila stekne utisak tišine i opšte potištenosti grada. Sve je bilo zatvoreno osim nekoliko otrcanih kafanica i velike katedrale koja se spremala za devetodnevne pogrebne svečanosti. U Narodnoj skupštini, gde su prosjaci, ogrnuti novinama, spavali u utešnoj senci dorskih stubova i nemih kipova preminulih predsednika, svetlela je kongresna dvorana. Kada je šef države ušao u dvoranu, uzbuđen slikom ožalošćenog grada, dočekali su ga svi njegovi ministri stojeći, obučeni u tamna svečana odela, svi ozbiljniji i bleđi nego što su obično bili.

Događaji koji su se odigrali te noći i sledećih nekoliko dana, kasnije su ocenjeni kao istorijska lekcija. Ne samo po hrišćanskom duhu koji je nadahnuo najviše ličnosti vlade već i po požrtvovanosti koja je dozvolila da se izmire raznoliki interesi i oprečna merila da bi se postigao dogovor o načinu sahrane slavne pokojnice. Tokom mnogo godina Velika Mama je jamčila za mir i političko jedinstvo svoga carstva sa tri džaka lažnih glasačkih listića koji su činili sićušni deo njenog tajnog nasledstva. Svi muškarci iz redova njene posluge, štićenika ili zakupaca, bili punoletni ili maloletni, koristili su se ne samo svojim glasačkim pravom već i pravom glasača koji su već sto godina bili pokojni. Ona je bila simbol prioriteta tradicionalne moći nad prolaznim autoritetom, premoć više klase nad narodom i božanske mudrosti nad ovozemaljskom improvizacijom. U mirnodopskim vremenima njena apsolutna moć postavljala je i ukidala prebedne i sinekure i obezbeđivala dobrobit svojih ljudi čak i po cenu korišćenja intriga i lažiranih izbora. U burnim vremenima Velika Mama je tajno pomagala naoružanje svojih ljudi da bi javno spašavala njihove žrtve. Ova patriotska revnost donela joj je golemi ugled.

Predsednik republike nije morao da razgovara sa svojim savetnicima da bi shvatio veličinu svoje odgovornosti. Između sale za audijenciju, palate i popločanog unutrašnjeg dvorišta, gde su nekada stajale kočije vicekraljeva, nalazila se mala bašta hladovitih čempresa, gde se krajem kolonijalnog doba jedan portugalski kaluđer obesio zbog nesrećne ljubavi; uprkos buci odlikovanih činovnika, predsednik nije mogao da ne oseti lagani drhtaj neizvesnosti kada je prošao tuda posle sumraka. Ali te noći drhtaj je delovao kao snažno otkrovenje. U ovom trenutku on je postao svestan svoje istorijske sudbine, te je dekretom proglasio devetodnevnu nacionalnu žalost, odredivši za Veliku Mamu posmrtne počasti koje su se odavale herojima palim u bici za otadžbinu. Kao što je rekao u uzbudljivom govoru, koji je tog jutra održao građanima preko radija i televizije, prvi čovek države je izrazio nadu da će pogreb Velike Mame predstavljati novi primer za svet.

Međutim, uzvišena namera suočila se s velikim teškoćama. Pravna struktura zemlje, čije su temelje položili daleki preci Velike Mame, nije bila pripremljena za događaje koji su se počeli odigravati. Mudri doktori prava, provereni alhemičari zakona, upustili su se u tumačenje i silogizme tražeći formulu koja bi predsedniku republike dozvolila da prisustvuje sahrani. Opšte uzbuđenje zahvatilo je najviši politički sloj, kler i finansijske krugove. U prostranoj polukružnoj dvorani skupštine, na kojoj su se videli tragovi stogodišnjeg apstraktnog zakonodavstva, u kojoj su visili portreti nacionalnih velikana, pored bista grčkih filozofa, pomen Velike Mame dostigao je neslućene razmere dok se pokojnica raspadala u septembarskoj omorini Makonda. Prvi put se govorilo o njoj bez pomena pletene naslonjače, njenog popodnevnog odmora i njenih obloga od slačice. Predstava o Velikoj Mami bila je čista i van vremenska, kao da je destilisana legendom.

Beskrajni časovi bili su ispunjeni rečima, rečima, rečima, koje su odzvanjale u celoj republici prestižom koji im je davala štampa. Sve je to trajalo dok neki razuman član tog uzvišenog skupa nije prekinuo istorijsku diskusiju da bi podsetio prisutne da pokojnica iščekuje odluku na temperaturi od 40 stepeni u hladu. Ali niko nije reagovao na tu intervenciju zdravog razuma u proređenoj atmosferi čistog zakona. Izdali su naređenje da se leš balzamuje, a u međuvremenu su se tražile formule, usaglašavani su stavovi, prihvatani ustavni amandmani koji bi predsedniku republike dozvolili da prisustvuje sahrani.

Toliko se na sve strane pričalo da je to trtljanje prešlo granice i okean i prohujalo kroz pontifikalne odaje Kastelgandolfa. Oporavljen od patnji koje su ga u poslednje vreme izmučile, Papa je stajao na prozoru posmatrajući kako ronioci traže glavu ubijene devojke. U poslednje vreme dnevni listovi bavili su se samo tim pitanjem, a Papa nije mogao ostati ravnodušan s obzirom na to da se sve događalo pod prozorom njegove letnje rezidencije. Ali sasvim nepredviđeno, tog dana novine su zamenile slike mogućih žrtava fotografijom jedne dvadesetogodišnje žene uokvirene crnim. "Velika Mama", uzviknu Papa, prepoznavši odmah izbledelu fotografiju koju je pre mnogo godina, prilikom ustoličenja, video. "Velika Mama", uzviknuše istovremeno u svojim posebnim odajama članovi kardinalskog saveta, i treći put u toku dvadeset vekova dođe do uzbune, meteža i halabuke u bezgraničnom carstvu hrišćanskom, sve dok Papa nije ušao u svoju dugačku crnu gondolu i zaplovio preko mora da stigne na daleku i neverovatnu sahranu Velike Mame.

Za njim ostaše voćnjaci, Via Apia Antika s mlitavim filmskim glumicama koje se sunčaju na svojim terasama, ne znajući za ove značajne vesti, a zatim i senoviti breg Kastelsantanđelo za horizontom Tibera. U sumraku, duboki zvon bazilike Sv. Petra pomešao se s tankim zvukom zvona u Makondu. Iz svog zagušljivog šatora, iza zapletenih kanala i ustajalih močvara koji su označavali granicu Rimskog Carstva i poseda Velike Mame, Papa je svu noć slušao graju koju su digli majmuni uznemireni prolaskom mase ljudi. U toku svog noćnog krstarenja, Papin kanu se postepeno punio vrećama juke, grozdovima zelenih banana, košarama s kokoškama, kao i ljudima i ženama koji su ostavljali svoje svakodnevne poslove da bi išli da prodaju trice i kučine na sahrani Velike Mame. Te noći, prvi put u istoriji crkve, njegova svetost okusila je groznicu bdenja i navalu komaraca. Ali čudesno svitanje nad posedima Velike Starice, iskonska slika carstva balsamine i iguane, izbrisali su iz njegovog sećanja mukotrpno putovanje i nadoknadili sve njegove žrtve.

Nikanor se probudio kad su tri puta kucali na vrata da označe skori dolazak Njegove svetosti. Kućom je vladala smrt. Nadahnuti mnogobrojnim i užurbanim predsedničkim govorima i grozničavim prepirkama poslanika koji su, izgubivši glas, nastavili da se sporazumevaju konvencionalnim znacima, pojedinci i grupe sa svih strana sveta batalili su svoje poslove i ispunili mračne hodnike, već prepune uzane prolaze, sumorne tavane. Oni koji su zakasnili, gurali su se i snalazili, smeštajući se kako su znali u spoljna utvrđenja, na ograde od kolja, na osmatračke kule, na drvčanik i u klanicu. U glavnom salonu, pod hrpom potresnih telegrama, ležao je leš Velike Mame, koji se mumificirao čekajući da se konačno donesu velike odluke. Iznemogli od silnih suza, devet nećaka bdili su nad pokojnicom u zanosu recipročnog bdenja.

Ali Sudbina je protegla to stanje na još mnogo dana. U salonu gradskog saveta koji je bio opremljen sa četiri stolice, prevučene kožom, ćupom punim prečišćene vode i mrežom za spavanje, patio je Papa od sparne nesanice, zabavljajući se čitanjem memoranduma i administrativnim odredbama u razvučenim i zagušljivim noćima. Danju je delio italijanske bombone deci koja su prilazila prozoru da ga vide, a u podne ručao pod nadstrešnicom, prekrivenom lozom, s popom Antoniom Isabelom, povremeno i sa Nikanorom. Tako je proveo bezbroj nedelja i meseci koji su se otegli u iščekivanju i vrućini, sve dok se jednog dana Pastor Pastrana nije pojavio nasred trga sa dobošom i pročitao proglas s odlukama. Proglašava se vanredno stanje tatarata a predseđnik republike tatarata preduzima vanredne mere tataratatatata koje mu omogućuju da prisustvuje sahrani Velike Mame tataratata tatatata ratata tan, tan, tan.

I stiže veliki dan. Na ulicama načičkanim ruletima, pečenjem, štandovima s lutrijom i ljudima koji su sa zmijama obmotanim oko vrata vikali i preporučivali balzam koji potpuno leči crveni vetar i obezbeđuje besmrtnost; na krcatom malom trgu gde su ljudi razapeli šatore i prostrli asure, odabrani činovnici krčili su prolaz zvaničnicima. Tu, u iščekivanju prelomnog trenutka, bile su pralje iz San Horhea, lovci na bisere iz Kabo de Vele, ribari koji su lovili sačmaricom iz Sienage, lovci rakova iz Tasahere, vračevi iz Mohane, solari iz Manaura, harmonikaši iz Vakjedupara, džambasi iz Ajapela, odgajivači papaje iz San Pelaja, odgajivači petlova iz La Kueve, improvizatori iz Sabanas de Bolivara, kovači noževa iz Magdalene, bojadžije iz Mompoksa, a pored njih i onih koji se spominju na početku ove hronike, bili su još mnogi drugi. Čak su i veterani pukovnika Aurelijana Buendije - na čelu s vojvodom od Marlboroa u raskošnoj odeždi od krzna, zuba i noktiju tigra - prevazišli svoju vekovnu netrpeljivost prema Velikoj Mami i njenom rodu i došli na sahranu da bi predsedniku republike postavili pitanje penzija koje su čekali da dobiju već šezdeset godina.

Nešto pre jedanaest, u razdraženoj gomili, koja se kuvala na suncu, i koju je držala u redu elitna jedinica hrabrih ratnika u husarskim uniformama okićenim džindžama i šlemovima bez vizira, razleglo se snažno klicanje u znak odobravanja. Dostojanstveni i svečani, u frakovima i cilindrima, predsednik republike i njegovi ministri; članovi skupštinskih komisija, vrhovnog suda, državnog saveta, tradicionalnih partija i klera, predstavnici banke, trgovine i industrije, pojavili su se iza ugla poštanske zgrade. Ćelav i dežmekast, stari i bolešljivi predsednik republike prodefilovao je pred razrogačenim očima gomile koja je verovala u njega, mada ga nikad nije videla, te je sad imala prvu priliku da se uveri da on zaista postoji. Među nadbiskupima, iscrpenim ozbiljnošću svoga poziva, i vojnim starešinama robustnih grudi u oklopu od ordenja, prva ličnost nacije odisao je nepogrešivim dahom onoga koji se nalazi na vlasti.

Za njima je išla mirna povorka nacionalnih kraljica, uštirkanih kamera, svega što ima i što će biti. Prvi put bez ovozemaljskog sjaja prolazile su na čelu s univerzalnom kraljicom razne pratilje: kraljice gvinejskih banana, brašna od juke, peruanske gvajabe, kokosove vodice, crnog pasulja, a zatim kraljica 426 kvadratnih kilometara zemlje gde iguana polaže jaja i sve ostale kraljice koje se ne spominju jer bi se hronika otegla u beskonačnost.

U mrtvačkom sanduku s purpurnim pokrovom ležala je Velika Mama, odvojena od stvarnosti, s osam bakarnih obruča i sasvim natopljena večnošću formalina, tako da nije pojma imala o sopstvenoj veličanstvenosti. Taj sjaj, o kojem je maštala na balkonu u sparnom bdenju, zablistao je u četrdeset i osam pomena koji su joj održali svi simbolični predstavnici epohe. A Papa, kojeg je ona u svojim delirijumima zamišljala u bleštavim kočijama koje su lebdele nad baštama Vatikana, savladao je vrućinu uz pomoć lepeze od ispletenog palminog lišća i svojim dostojanstvenim prisustvom uveličao najveći pogreb na svetu.

Opijena prizorom moći, masa nije osetila lelujanje vetrouške na krovu kuće kada su se posle silnih svađa gospoda konačno dogovorila ko će izneti tabut. Kada su ga izneli najugledniji među uglednima, niko nije primetio upornu senku lešinara koja je pratila povorku uzavrelim uličicama Makonda, niti to da je iza uvaženih dostojanstvenika ostajao prljav i smrdljiv trag. Niko nije video kako su nećaci, posvojčad, služinčad i štićenici Velike Mame zatvorili vrata čim je pokojnica iznesena, da bi zatim poskidali vrata, porušili zidove i iskopali temelje, da bi odmah izvršili podelu nasledstva. Jedino što su svi primetili u opštem pogrebnom uzbuđenju bio je gromoglasni uzdah olakšanja mase kada se navršilo četrnaest dana molitava, himni i pohvala i kada su grobnicu najzad zapečatili olovnom pločom. Neki od prisutnih bili su dovoljno mudri da shvate da prisustvuju rađanju nove epohe. Papa je mogao telesno i duhovno da se uznese pošto je ispunio svoju zemaljsku dužnost, predsednik republike mogao je da sedne i vlada prema sopstvenom nahođenju, kraljice svega što postoji mogle su da se udaju, usreće i rode puno dece, a mase su mogle da razapnu svoje šatore prema običaju po prostranim imanjima Velike Mame, zato što je jedina osoba koja se tome mogla suprotstaviti svojom moći počela da truli pod olovnom pločom. Tad je samo trebalo da neko postavi govornicu na kapiju i ispriča ovu povest, lekciju i naravoučenije budućim pokolenjima i da ne ostane nijedan čovek na svetu neupućen u ono što se desilo s Velikom Mamom, jer će već sutra, u sredu, doći čistači i za sva vremena očistiti đubre koje je ostalo posle njenog pogreba.