Мој нас тата има седам
и једнога мене,
сви личимо иако смо,
дјеца од три жене.
Перо, Винко, Љуба, Бранко,
Гоца, Лазар, и Миланко,
фали једно,
ах, да и ја, Јанко.
У сутону љетном врелом,
када топли дан утихне,
тата крене уздуж селом,
чисто ноге да протегне.
У двојнице он засвира,
из флашице гутљај вуче,
комшиница кад наиђе, он је пита
куда луче?
Хоћеш лијево или десно,
чекам те да зинеш,
ја бих тебе драга кресно,
да извинеш.
Једно другом ми личимо,
с коврџама на врх чела,
ал се са тим не дичимо,
јер их има пола села.
Село с ћаћом шалу збија,
а oн на то хладно рече,
зашто мене сви гледате,
зар немате нешто прече.
Не морају сва дјеца
на мене да личе,
могу на мајку, стрица,
могу на далеког претка.
А могу, зашто и не би,
на непримјетног комшију Сретка.
Зашто да личе на комшију Сретка,
пита се село, питам се и ја,
јер Сретко ријетко снајке гања,
више под шљивом о њима сања.
Када мало укључим главу,
и мозак бацим у брзину пету,
помислим, вјероватно је тата у праву,
не гађа само један стрелац у мету.
Окрене се нека и за Сретком,
добар је стрелац у војсци био,
не мора само рафал да гађа,
може се погодити и једним метком.
Милан Куриџа
0 коментара:
Постави коментар