POŽAR
Kad sam tog
dana stigao u firmu, u hodniku sam osetio miris dima! Znao sam! Požar! Druge
firme u gradu već prešle u 22.vek! Više ni u klozetu nemaju papir. Čak se i
tamo koristi dugme „dilit“!
A kod nas,
papira više nego u štampariji „Službenog glasnika“! I to pred izbore, kad se
štampaju glasački listići. Pa kako neće da plane?!
Smesta sam
otrčao kod čoveka koga zovemo PPP – Protiv Požarni Petronije.
„Daj brzo
aparat za gašenje požara!“ – viknuh.
„Ne može!“
„Kako bre ne
može?! Dim kulja kao iz furune!“
„Za danas u
10 sati organizovano je svečano otvaranje aparata za gašenje požara! Ima da se
skupe naš direktor, predsednik opštine, ministar neki... koga kod nahvataju...
Sve do tad ovaj aparat ne sme niko da pipne!“
„Ama čoveče,
zar ne osećaš? Gori nam pod nogama?!“
„Druže, gori
i meni! Imam još pola godine do penzije! Nemoj sad da me sabotiraš!“
„Ako mi ne
daš taj aparat nećeš da dočekaš ni topli obrok!“
„Za topli
obrok ne znam, ali moram prvo da dočekam muziku!“
„Kakvu sad
muziku? Neće valjda neki bend da tambura za otvaranje jednog PP aparata?“
„Sačuvaj
bože! Mi smo firma sa stilom. Nama će da svira Beogradska filharmonija.
Muzikanti su već u trpezariji.“
„Filharmonija?“
„Da brate.
Ima da nam sviraju Vangelisa. „Vatrene kočije“. I to na uvce!“
Nisam mogao
više da izdržim. Dim me već štipao za oči. Otrčao sam u prodavnicu i kupio dve
flaše kisele ovde. Promućkao sam ih, otvorio i poleteo u pravcu izvora dima. Da
spasem šta se spasiti može!
Petronije je
ipak bio u pravu. Nije bio požar. Dim je dopirao od dim-mašine koju je
specijalista probao za nastup Filharmonije.
Već sutradan
sam dobio otkaz. Ali i dalje radim. Šef ne može nikako da mi ga overi.
Dobio je nov
pečat. Neotvaran. A za njega je svečano otvaranje predviđeno tek za dva meseca.
Ne znam ko
svira na svečanom otvaranju, ali sto posto će biti neko baš upečatljiv.
Miodrag Stošić
(1982)
Beograd
0 коментара:
Постави коментар