Витомир
Теофиловић
Поводом седам деценија живота и пола столећа стваралаштва
КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ АЛЕКСАНДРА БАЉКА
Баљак
(1954) се већ првом књигом – „Убедили сте бога у мени“ (1982), винуо међу
корифеје српске сатире тога времена – Душана Радовића, Владимира Булатовића
Виба, Бранислава Црнчевића, Павла Ковачевића, Растка Закића и Милована
Витезовића. Наредним збиркама – „У границама демократије“ (1988), „Крвави
провод“ (1995), „Сумњиво окупљање речи“ (2000), „Рат је први почео“ (2007),
„Зидови на хоризонту“ (2016) и најновије – „Немам речи“ (2023) – потврђивао је
припадност том јату. И данас, иако су крајем протеклог и почетком овог века
стасали нови великани (Симић,Чотрић...), кад поменемо афоризам, прва асоцијација је Баљак, можда једини на свету посвећеник
најкраћем књижевном жанру.
Српски
афоризам је већ пола столећа, од појаве поменутих бардова наше сатире, светски
феномен. Никад и нигде није толико сатиричара у полувековном континуитету
писало тако квалитетне афоризме.
У
свом полувековном бављењу афоризмом Баљак се као сатиричар суочио са три друштвене
парадигме. Прву обухватају синтагме Тито
и После Тита Тито; друга је период вишестраначког
система, а треће је последња деценија, друштвена
деволуција и повратак одиноначалија. Разлике међу парадигмама су се сводиле на једну
или више мета сатиричних стрела и на говор између редова или отворене поруке.
Колико
Баљак обликује и глача афоризме да би дубина и густина значења досегле лакоћу и
лепршавост стила, да би семантика добила свој естетски аналогон, довољно сведоче
подаци да је на најновијој књизи радио седам, а на претходној девет година. Слично
је било и са ранијим књигама – минимално растојање међу збиркама је пет година.
Са око
2.500 афоризама ова збирка је и анатомски снимак и дијагноза и вивисекција наше
невеселе стварности, енциклопедијски обухватан дијапазон друштвених тема и
дилема, провучених кроз читаву митско-историјску вертикалу наше традиције. На
првој страни чека нас оквирно-супстанцијални афористички диптих који рељефно
показује нашу изгубљеност у простору и времену, сублимирајући и наше вечне
алибије и легендарну мудрост стицану на сопственом искуству: Идемо путем који никуд не води. Није до нас,
до пута је. / Ми смо друштво на прекретници. У томе имамо хиљадугодишње
искуство. Ево како је Баљак у преходној збирци ставио под лупу и нашу
митологизацију историје, њено олако потрзање као бајколиког контраста нашој
несрећној садашњости, златног наспрам
блатног доба: Ми Срби смо још у средњем веку имали државу, а онда је настала помало
неугодна пауза. Средњи век је оправдано важан топос наше историје и њене
величине, али достојну садашњост нећемо стећи седењем на ловорикама прошлости.
На то су упозоравали многи умни људи, но Баљак нас је уздрмао наоко лежерном
синтагмом, али са имплицитним набојем попут мине са одложеним дејством; синтагмом
разорне ироније: мало неугодна пауза. Нама је толико често петовековно ропство под
Турцима било алиби за несрећну садашњост да смо то огромно време сажели у актуелни
аргуменат и алиби и за нашу данашњу заосталост. Баљкова метафора помало неугодна пауза као синоним за
време од пет векова има функцију не будилника већ ратног добоша! Баљак је
највећи временски топос наше историје, пет векова, превео у најкраћи, у прећутни
идиом пет минута до дванаест. Еон се
претворио у тренутак!
Баљак
није заслепљен ни славом овенчаним историјским наративима – ни кључне топосе
нашег колективног памћења не пушта лако испод свог сатиричног скалпела.
Осветљава их из разних нивоа и углова. Одмах иза цитираног афоризма је следећи:
Ми и даље живимо у Средњем веку, али на
савремен начин. Иронија је имплицитна али разговетна и отрежњујућа – наше
софистициране политичке заблуде, присутне у многим историјским и политичким
списима, падају у воду директним суочењем двеју синтагми: Средњи век и савремен начин. Показује
се, поступком кондензације израза и сублимације значења, да то нису саобразне
већ противречне, чак међусобно искључиве синтагме.
Варирање
или тематизовање политичких и других топоса који доминирају у координатном
систему нашег личног и, још више, колективног живота је саставни елеменат Баљкове поетике. Он попут
композитора варира те реперне топосе из разних углова. Ево како укршта актуелни
политички идиом штедње у свему и
фолклорни идиом саплитања о исти камен:
Штедимо на свему. Саплићемо се увек о исти камен. Тек у суочењу са саплитањем о исти камен увиђамо да
је захтев за штедњом у свему и свачему
нонсенс, ирационалан а не разложан политички налог. Истом камену Баљак прилази и из визуре латинске народне мудрости,
пародирајући индиректно „стручна“ (официјелна) образложења политичких
промашаја: Саплићемо се увек о исти
камен. Понављање је мајка мудрости. Измештањем класичне девизе из општег
животног искуства у сферу политике, наш сатиричар раскринкава политички волунтаризам под маском
рационалности.
Ови
наоко једноставни афоризми предочавају нам феномен који су књижевни теоретичари
назвали сложена једноставност. То је
она врста привидно једноставних исказа који садрже више слојева значења. У
историји идеја, независно једно од другог, француски писац Анатол Франс и швајцарска
списатељица Мари фон Ебнер-Ешенбах ту поетику виде као одлику генијалности:
рећи нешто први пут као да је то свако могао рећи.
Уз
политичке теме, које су по налогу времена примарна преокупација свих наших
афористичара, и вечно женско спада у
Баљкове лајтмотиве. Ево како он идиомску наоко веристичку поштапалицу –
јадиковку многих жена да су могле боље да се удају – разоткрива као логички
нонсенс и фиктивну пројекцију: Иако је
свака жена могла боље да се уда, ниједна то није урадила. Доиста, на
конкретном плану, удаја за другог нам делује и могуће и вероватно. Но, ефектном
употребом прилога свака писац
показује да то није могуће јер реч је о истом скупу мушкараца а не неком
имагинарном: постоји само скуп тих лошијих,
нема скупа бољих женика. Другим
речима, милионски списак пропуштених шанси само је умишљена накнадна памет.
Сегментом
који је испод једног процента афоризама у најновијој књизи, Баљак је узбуркао пуританске
читаоце и део стручне јавности. Засметао им је корпус афоризама са ласцивним
речима. Књижевни теоретичари и критичари, уважавајући етнологе, социо-психологе
и друге стручњаке, током последњих стотину година имају неподељен став да су
искази тог типа легитиман део фолклора и да најбоље дочаравају граничне сфере
искуства, од односа према злим појединцима и поробљивачима у негативном спектру
сензибилности, до граничних кота интиме, излива Ероса у често угроженој збиљи.
Но, иако честе, злоупотребе су друга тема.
Иако
бит афоризма чине само два елемента – концизност и унутарњи парадокс, Баљак
ефектно показује да и најкраћа форма може да досегне значењску дубину, да
егзистенцијалне изазове прожме игром духа, да социо-психолошке увиде раскошним
хумором укључи у ризницу општег знања и умећа. Распон од најмање форме до
далекосежних значења писац нам предочава кроз аутопоетичке афоризме: Афоризам је дриблинг духа на малом простору и
Афоризам је монументална минијатура.
Баљак
је у историји наше књижевности заслужан и као антологичар – Историја афокапипсе (1987) сажима читава
два столећа српског афоризма, почев од Малог
буквара за велику децу (1792) Михаила Максимовића.
0 коментара:
Постави коментар