АФО-ЧЕСТИЦА ИЛИ НАЈМАЊИ КВАНТУМ КВАЛИТЕТА
Митар Ђерић, Мини-малац,
Београд, 2022.
Концизност као поетику sui generis,
коју је промовисао Симић својом Реченицом која говори, Ђерић је настојао
да доведе до крајње границе, до телеграфског минимализма; да тај поетички новум
демонстрира на афоризмима са највише пет речи. Тиме је радикално сузио простор
за артикулацију парадокса, који чини, као што знамо, значењску и структуралну срж
афоризма. За разлику од класичног афоризма,
који се постизао значењским сударом двеју или више реченица, Симић је и на
супстанцијалном и на стилском нивоу успевао да нам тај судар дочара у оквиру
једне реченице. Но та реченица није нужно морала да буде сасвим кратка – тзв.
проста, чак ни простопроширена, већ дводелна – састављена од независне и
зависне или од двеју независних реченица у широј, оквирној реченици. На који
начин је редуковањем афоризма на највише пет речи Ђерић градио парадоксални
исказ, нужни образац афоризма?
Симићево
филигранско умеће исказивало се претежно у оквиру изражајних могућности
синтаксе, али у многим његовим афоризмима битну улогу игра и лексика – саме
речи имају двоструку конотацију и имплицитну напетост. Ђерићева мајсторска радионица
могла је да меси и моделира афористички исказ од још ситнијег теста, да се
максимално фокусира на лексику. Другим речима, код њега појединачне речи или
синтагме од две-три речи играју улогу једног значењског пола, а друге две-три
речи (у збиру највише пет) чине супротан значењски пол. То је само оквирни
образац – парадокс мора да је имплицитно присутан већ у првом делу исказа, док
је други део најчешће само каписла за експлозију смисла. Но и ова
супстанцијална схема је само структурални образац афористичког жанра, што
није гаранција његове вредности – афоризам вреди ако досеже неки
општији, виши а не било какав смисао – од нонсенса до тривијализма или труизма.
Писац оваквих минијатура мора да буде врхунски филиграниста, да племените
метале (респектабилне изазове актуелног друштвеног стања) естетски уникатно
обликује.
Ево шта
нам и како говоре Ђерићеви афоризми.
Бојим
се јунака у себи. Савремено поимање јунака битно се разликује од
рецепције епске традиције. У епици је јунак оваплоћење националне храбрости,
оличење не само изузетне снаге и храбрости, већ и врхунске моралности. Данашњи
јунак – лик из скорашњих ратова – не само што је изгубио морални ореол већ и
осећај за стварност, за сврсисходност и својих жртава и себе као жртве.
Карактеролошки га можемо означити као човека преке нарави и олаког потезања
оружја. Исказ бојим се јунака илуструје
ту опасну ћуд. Лоцирање страха – у себи –
сажима читав сплет тих негативних конотација на суптилан начин, као могући
зов, притајену ћуд и самог себе.
Две
полуистине – ни пола истине. Реч полуистина
не поимамо као половину истине јер подразумева нечију махинацију – да делић
истине додатком, тобоже другим делом истине, оцрни и прикаже као злобиво биће. Писац овде
сучељавањем математичке логике и злоупотребе чињеница уверљиво показује да две
полуистине не само да не сежу до истине, већ не добацују ни до њене половине.
Два минуса овде не граде плус, а судар са логиком их претвара у лаж.
Отпор
је напао. Дубока и суптилна мисао. Именица отпор конотира одбрану путем стрпљења, суздржаности, мирне одбране
неког свог интереса или ја-ства у целости. Глагол напасти, напротив, конотира
агресиван однос. Стављени у исту реченицу, у садејство, дочаравају нам кризно
стање, стање у коме отпор мора због угрожене егзистенције да пређе у акцију, да
буде проактиван, сходно фолклорном идиому који симболизује гнев народа – дигла се кука и мотика.
Већа
крађа, мањи лопов. Криминализација државног апарата имплицира обрнуту
хијерархију одговорности и ставља на главу правни систем. Ако већ не успе да
заташка безакоње неког истакнутог режимлије, преко корумпираног и/ли
преплашеног правосуђа, претвара крупан
криминала у ситне прекршаје реда и мира. Тај заштитни кишобран нам предочава
афоризам Државни криминал је под
самозаштитом. Самозаштита је већ уграђена у државни криминала, она је његов
conditio
sine qua non. Писац је само појам самозаштите, коју махом асоцирамо
са немоћнима и незбринутима, ставио у супротан контекст – субјекту апарата силе
доделио додатну силу.
Популистичку политику, која непрестано
најављује и тобоже обелодањује наш свакодневни напредак сваког дана у сваком
погледу, недоступан виделима нас обичних смртника, наш сатиричар је сажео у
оксиморон: Лутамо у месту. У нашој
усменој баштини постоји идиом истог значења – Вртимо се укруг, али метафора лутање
у месту је бисер надреализма.
Друштвено безнађе сатиричар нам
предочава синестезијом: Гледам, да не
слушам. Овде се поразно стање које уочавамо слухом уклања или бар делимично
ублажава пребацивањем перцепције у сферу вида, чуло које нас обавештава
непосредно, без посредовања нечасног медијатора, објективно. Но, промена чулне
перцепције, прелазак са чула вида на чуло слуха, овде има политичку конотацију.
Гледањем ми управљамо, ми се
непосредно суочавамо са стварношћу. Слушање
нас махом посредно извештава и пошто нам долази преко државних медија, више
у знаку пропаганде него информације, ствара нам двоструку нелагоду – због
деформисане информације и због свесне обмане, онога што означава народни идиом Праве нас лудим или, друкчије речено: Праве будале од нас.
Ево и илустрација Ђерићеве поетике у
сфери еротске тематике, односа између полова. Почећемо наоко афоризмом сазданом
на игри речи, но реч је о бисеру духа, афоризму са психолошком и антрополошком
импликацијом: Жена бира ко је бира. Бриљантан
зврстан пример економије израза, сведености на минимум речи а оптимум смисла.
Особа, у овом случају прердставник читавог мушког рода, која уображава да је
субјекат заправо је објекат. Ђерићев афоризам је достојан пандан дистиха
великана наше поезије Момчила Настасијевића: Лове, а уловљени.
Синтагме Евин
костим и увек модеран (еver-green) симболизују позитивну конотацију највишег реда и
наоко само појачавају једна другу, али у садејству казују много више – досежу
значење универзалне хиперболе. Сам Евин
костим је увек драг нашем оку, али на емотивно различит начин у младости и
старости. Релативност те разлике укида
прилог-придев увек модеран. Писац нам
сугерише да ми умишљамо или бар преувеличавамо ту разлику. Млади је
претпостављају, а стари ту претпоставку младости задржавају инерцијом духа. Но,
ако смо искрени према свом доимању женске лепоте, признаћемо и себи и другима
да тај усхит није омеђен временом. Доиста је увек модеран, само се, сходно добу живота, миц по миц сели из
Дионисове страсти у астралну сферу Аполона.
Афоризам Не прекидај жену док ћути – на суптилан начин, из наспрамног угла,
пориче стереотип жене као природом саздане причљивице, али писац не чини, јер
би био нереалан, потпуни обрт – ако јој станемо на жуљ, преузеће и реч и
акцију, ућуткаће нас по кратком поступку.
Топос жена-брбљивица (причљивица, торокуша...) писац нам осветљава и
рефлектором мотивације, са имплицитном поруком да су расположење и брбљивост у
обрнутој сразмери. Лек од женског зановетања је чаробан а свима пред носем: Љубите жену! Мање ће причати.
Пажљив читалац лако из контекста и
између редова разабира да писац женску
причљивост и све њене синониме тематизује као стереотип, са иронијске
дистанце, нипошто као промотер мушке супрематије, коју често подвргава
подсмеху.
Афоризам
Лака је тешка само свом мужу –
није само духовита досетка заснована на значењским половима лако – тешко. Лоцирањем лаке жене у
оквир породице имплиците нам призива душевну драму супруга, али и свих
потенцијално тангираних мушкараца.
Слободна лака жена, макар била
зависница од алкохола, дроге или своје психофизичке ровитости, у крајњој линији сама одлучује о својој судбини. Жена у браку
подразумева неупоредиво ширу и деликатнију мрежу односа. У лакоћи постојања није само она; лаки
су и сви њени мушкарци. Скрајнуто
на маргину, на велика врата се враћа и питање одговорности. Modus vivendi лако добија драмску конотацију. Ванконтекстуалну,
етеричну лакоћу постојања контекст враћа у приземље свакодневице.
Погледајмо и два примера из треће сфере
Ђерићеве знатижеље – кулинарске.
У егзистенцијалном дуалу иће – пиће,
пиће има предност. Разлог је једноставан – ближе је истини. Писац удвостручује
веризам латинске изреке In vino veritas. По
њему: Видим истину у вину. Дуплу. Отуда
је природно, каже нам писац другим афоризмом: Истина је у вину срећна.
Писац ставља у питање парадигму пиће је утеха и открива у њему велику
мотивациону снагу: Пијем. Побеђујем
поразе.
Храна је мање поетична тема. Ево
Ђерићевогсарказма: Много је мало за
алавог. Само глад у очима је
незасита.
* * *
У сферу
догађаја на граници стварног и имагинарног спада и један Ђерићев афоризам о
Председниковим саветницима који није ушао у његову књигу, а сматрам да је
требало. Овај званично непостојећи, само у књижевниковој радионици уочени
афоризам, подсетио ме на један имагинаран случај из студентских дана. Једна
моја колегиница је толико предано спремала испит из историје уметности да је,
говорећи о портрету једне властелинске породице именовала не само лица на слици
већ је представила и особу која је требало да буде на слици а није јер је у
време настанка слике била ван дворца.
Ево тог
афоризма, по Умберту Еку присутног иако је одсутан.
Саветници
Председника читају његове мисли.
Плурални субјект саветници
Председника овде није само технички појам пошто је реч о председнику који
не подноси савете. Савете који се иоле разликују од његовог става сматра
несувислима, а који се знатније разликују или су супротни од његовог становишта
сматра непријатељским. Ову имплицитну противречност потврђује додатна
имплицитна противречност – није посао саветника да читају мисли већ, што им опис радног места и налаже, да критички осветле актуелне друштвене
проблеме и свом претпостављеном сугеришу, аргументима подупрт, нашим и
међународним околностима најпримеренији став. Читање мисли овде није комплимент интуицији или инвективи психолога
већ иронична метафора, жигосање сервилности и полтронства.
* * *
Сврха
овог текста није да из визуре књижевне критике профилише једну особенузбирку
афоризама, достојну и читалачке и стручне пажње, да прикаже њене значењске и
стилске домете и валере, већ само да покаже да и поетика са овако тешким, може
се рећи ригорозним наумом – свођењем афористичког исказа на највише пет речи – има потенцијал да сазда и бисере
духа – афоризме трајне вредности. Митар Ђерић је то постигао завидним
филигранским умећем – оно што су код већине његових колега афористичара
реченице, код њега су махом појединачне речи и синтагме. Концизност као поетику
sui generis, коју је промовисао Слободан Симић књигом Реченица која говори, довео је до границе минимализма. Зато књигу Мини-малац можемо, по аналогији са
насловом Симићеве књиге, назвати: Речи које
говоре.
0 коментара:
Постави коментар