Јадни мој ђед
Митар
Јадни мој ђед Митар, у шта му
живот прође. Сто година проживи у незнању. А није да није хтио да учи. Знао је
да чита и пише, али авај, узалуд, није имао интернет и није имао одакле да
научи. Читав живот јео крушке, јабуке, шљиве, дуње, орахе и грожђе из свога
воћњака не знајући да постоје авокадо, манго, киви, цитруси.
Јадни мој ђед Митар, јео
сланину, јаја, сир и млијеко, погачу испод црепуље, а појма није имао да
постоје лигње, дагње, лососи, суши.
Јадни мој ђед Митар, сто година
а ниједног пријатеља на фејзбуку. Оно јесте да је имао четири сина и двије
кћерке, два зета и четири снаје, тридесеторо унучади и праунучади, кумове,
пријатеље, рођаке, браћу и сестре, али ни једног пријатеља на фејзбуку да га
запрати.
Јадни мој ђед Митар, читав
живот се лијечио шљивовицом и травама са своје њиве а није знао за
антиоксидансе, за омега три, за суплементе, за витамине и минерале.
Јадни мој ђед Митар, сто година
поживи а не оде доктору, да му дијагнозу успостави, да му терапију пропише. Да
се чувао могао је поживјети бар шездесетак година.
Овако, кажу, родио се није умро. На вријеме је отишао да не гледа зла очима, јадни мој ђед Митар.
0 коментара:
Постави коментар