Kreč za svetlu budućnost
Italijani imaju Pinokija, Rusi Potemkina a Nemci Barona Minhauzena. Imamo se i mi Srbi sučim ponositi. Mislim na naše favorite za ovakvo društvo. No, kako smo mi mali narod, kod nas ni laž ne može biti velikih razmera. Odmah se uoči. Lažova kod nas lako je prepoznati. Ne ume vešto da slaže, pa to ti je!
Neki bi da veruju da naši ljudi i ne žele da lažu. Kao, njima je laž strana. Biće da su vernici. Poštuju Božju zapovest koja glasi: ne laži! Ima i ona koja kazuje: ne kradi: Pa ono: ne poželi ništa tuđe! Voleo bih da smo takvi kao narod. Ali, nismo. Kod nas čak ni politička elita, dakle najbolji od nas, nisu bezgrešni. Znaju ti iz elite još kako da slažu. Umeju da zavuku ruke u državnu kasu. A da požele tuđe, vazda su spremni. I ne samo da požele, nego tuđeg se domognu!
Pa, kada je elita takva, ne treba se čuditi narodu. Riba smrdi od glave. Zlobnici tvrde da se ovi iz elite Boga ne boje, a ljudi ne stide! I, zašto bi se stideli? I drugi da su na njihovom mestu, isto bi činili. Tu razlike nema. Videli smo za proteklih dvadeset i šest godina. Od ponovnog vraćanja višepartijskog sistema. Doduše, ni pre toga bolje nije bilo. Politika je specifična delatnost. U njoj nema mesta čestitim i poštenima. Čestiti se ne bave politikom. Koliko juče ikona demokratije s ovih prostora govorio je da u politici nema morala. Kome je do morala, nek ide u manastir. Zato se čestiti, moralni, valjani ljudi gnušaju politike. I onda imamo ovo što imamo!
Moguće da je najveća muka ovog naroda baš u tome što se udaljio od vere. „Sedamnaest vekova hrišćanstva a mi se još klanjamo teletu. Pa da je bar zlatno!“ Religiozan čovek, vernik, ne može lošu stvar da napravi. Razume se, istinski vernik. Vernik – kako to milosno zvuči. Kad bi Verbić bio vernik! Gde bi mu kraj bio? Vernici su skromne osobe. Njima je sujeta strana. Ne hvališu se ni kada ima razloga za hvalu, kamo li bez razloga. Nikada ne polaze od sebe. Nikada neće reći JA! Vernik ne pomišlja da od njega sve počinje, da je on tu Bogom dan. Naprotiv. Zato imamo malo vernika, a mnogo političara. Svaki pravi vernik, ma kojoj religiji pripadao, istovremeno je čovek. S velikim Č! Mnogo je ljudi, ali treba naći čoveka. Nije slučajno Diogen iz Sinope palio sveću u podne. Tražio je čoveka!
Vratimo se kreču. Da ne promašimo temu. Kreč je dobar da pokrije prljavštinu. Da sakrije prljavštinu, bolje rečeno. Kad loš zidar iskrivi zid, vadi se na molera. To će farba (kreč) da ispravi! Kad procuri plafon, opet kreč popravi stvar. Makar dok kamere snime. Posle nije važno. Ni što curi, niti što ćubre viri, što prva dva koloseka nisu dovršena. Ono što oko kamere zabeleži mora biti okrečeno. Belo. Čisto. Ne baš kao nečiji obraz. Mnogo čistije od obraza!
Vratimo se kreču. Nije skup i ima ga dovoljno. Da okrečimo sve naše radne podvige. Sve neka fali, samo da je belog kreča i crvenih vrpci. Kamere su uvek spremne. Mnoštvo ljudi takođe je tu. Da proprate presecanje vrpci, da aplaudiraju i da se smeškaju. U tom mnoštvu ljudi ne treba tražiti čoveka. Nije prisutan!
Bela boja simbolizuje svetlost. Tačnije, bela boja i nije boja. Belo je svetlost. S belinom dolazi svetlo. Svetla budućnost. U tome je poenta. Nema svetle budućnosti bez kreča i krečenja. Mada moramo obratiti pažnju i na kočničare napretka i svetle budućnosti. To su oni što ispisuju grafit „Džaba ste krečili“ na tek ofarbanim fasadama!
Miodrag Tasić
Administrator ШИПАК
0 коментара:
Постави коментар