Udarila tranzicija, privatizacija, reforma do reforme, jednom rečju - kriza! Kad je kriza, znači da se teško živi, i ko tu najviše ispašta? Zna se. Najslabiji. Siromašni, bolesni, stari i iznemogli. Odbačeni i zaboravljeni. To kod ljudi, razume se. Ali, ono čuveno ali! S ljudima zajedno žive i životinje. Stoka, kućni ljubimci, pa i oni što nisu ljubimci. Poneka džukela se mota oko kuće, mačor koji se prikrada da ukrade komad hleba, sve do pacova i ostale gamadi. No, ima tu i drugih životinja što žive s ljudima ili pored ljudi. Da uvesele decu, da zabave i razgale odrasle. To su oni nesrećnici smešteni u kaveze, eufemistički nazvanim zoološkim vrtovima!
E, baš u tim vrtovima, odvojeni od svojih prirodnih uslova za život, čame nekada divlje životinje u uskom i neuslovnom prostoru. Trpe studen, vrelinu, kako kad, hrane ih kao od bede, tuku motkama i metalnim cevima i još ih ponižavaju. Deca im se krevelje, gađaju ih otpacima hrane i kamenčićima, plastičnim bocama. Jadne životinje trpe torturu i ne bune se. Nešto zbog straha, više zbog bezvoljnosti i apatije. Čini se da im je svega povrh glave. Kao da iščekuju smrt. Da se jednom iskobeljaju iz bede koja ih je snašla. I, zaista, i najsuroviji ubica može biti najviše osuđen na 40 godina robije. Čak i da ne bude pomilovan zbog dobrog vladanja, jednom može da izađe na slobodu. Makar može da se nada. A šta da očekuje tigar, lav ili medved u zoo vrtu? Kad će on ugledati šumu ili savanu?
U zoo vrtu najviše je majmuna. Ništa neobično. Majmuna najviše i ima na planeti zemlji. Deca im se raduju. Hrane ih bananama, kikirikijem, bonbonama. Međutim, kriza nikako da posustane. Sve manje je posetilaca u zoo parku. Nema banana. Direktoru vrta smanjuju budžet. Nema para ni za plate zaposlenih, a kamoli za hranu životinjama. Ajd za one što jedu pomije i otpatke. Za njih se nekako i nađe. Pomijare prežive svaku situaciju. Kao i životinje koje se travom i senom hrane. Ali za one što meso žderu, ili za druge što egzotične potrebe imaju, tu je već teško. I šta biva? Prvo su papagaji, orlovi, kanarinci i ostale ptičurine puštene iz kaveza. Medvedi, lav, tigar i nosorog su uspavani injekcijama. Da se nikad više ne probude. Majmuni su ostavljeni za kraj. Lično im je direktor obećavao bolje dane. Samo da se malo strpe. Sada moraju da smanje sledovanje, - govorio je direktor. Još mesec-dva, najviše godina. Posle će već sve to biti nadoknađeno. I, tako, umesto gomile banana majmuni počeli da dobijaju po tri-četiri, potom dve dnevno, naposletku samo jednu. Drugu pojede radnik koji majmune hrani. Majmuni se osušili. Više se i ne penju po drveću. Nemaju snage za tako što. Iscrpljeni, samo im se koske broje. Oči usahle. Uzalud ih direktor bodri i obećava bolje dane. Jedan po jedan majmun crkavaju od gladi i bolesti. Jedino ih čudi lupetanje direktora koji se hvali retkim posetiocima kako je dugotrajnom vežbom naučio majmune da gladuju. Ima još majmuna koji pamte priču o Cigi koji je vežbao konja da gladuje. Taman ga naučio, kad on crče!
Naravoučenije: Ne budi majmun, ako ne želiš da lipšeš od gladi!
Miodtrag Tasić
0 коментара:
Постави коментар