РЕЦИ НЕ ДРОГАМА
Памте
ме као повученог, пристојног младића који је и дивно певао. А сада… Немојте
мислити да тражим оправдање за свој морални пад, могло се једноставно рећи гласно НЕ! и наставити утабаним путем, завршити уписани државни факултет, запослити
негде, зарађивати својим знојем. А ја, ето, нисам умео да се чувам лошег друштва.
Слатко је све то испочетка, осећати се одраслим, важним.
Хајде, пробај, шта те кошта, погледај, нама ништа не фали, ко ће да
сазна? Не стиче се тако брзо зависност, као што лажу на телевизији, говорили су
ми, и увек можеш да прекинеш. Бојао сам се да неко не сазна, поготово родитељи.
Али они увек имају спреман одговор, кажу, па не пише ти на челу да си се
учланио у странку! Уосталом, ми смо сада твоја права породица! И тако је
кренуло.
Наравно, брзо се изгради толеранција у организму на
рекреативне странке, требала
ми је снажнија, која дуже држи у стању блаженства. Нешто што
ће ме тотално одвојити од ове суморне реалности и беде. Зато сам прешао на теже
партије и постао окорели зависник. Физички ме не можете више препознати,
потпуно пропао, подгојио, више нигде не идем пешке, већ службеном лимузином са
возачем. Грижу савести уопште немам, у лажима сам виртуоз, продајем, отимам све
што стигнем, јавно предузеће, државну земљу, па и држављане, што да не, само да
се још брже винем, да јаче сијам, боље осећам. Не помишљам да прекинем, јер оне
који могу да нас
скину, учинили
смо
зависним од нас. Пробајте и ви, шта вас кошта…
Миле
Пушкарић
0 коментара:
Постави коментар