СЕНИЛНА ПРИЧА
Није то сада као што је некада било. Ја сам устајао у шест сати, штипаљке на хлаче, на бицикл, па правац фабрика, и ондаааа, овај кад сунце зађе, ја мотику на леђа и правац у кућу. И онда, када у кафани отворим другу флашу ракије, па се ја и мој другар, онааај у мојој башти код куће изврнемо свако на по једну клупу, па ударимо дремку, јер смо пензионери, то је био живот.
Зато и данас спавам послије подне, уз само једно устајање, због простате, па оваај, кад сирена дадне знак за паузу, ја цигару у руку, у шест димова је нема, па са јараном право на купање до вечери, јер викенд треба добро искористити. Не ваља бити баш ни вриједан па радити све што ти у фирми кажу. Ма да сам тако ја радио гдје би ми крај био, да сам свако јутро пио по једну ракијицу уз кафу. Не него сам пио три ракијице без кафе и то на гладан стомак. Е то ме је коштало, па сада са 80 не могу радити као неки други.
Зато ти кажем да ћу гласати за ове народњаке који су на власти. Нису, а? Од када? Како када су сви њихови и данас на власти а они нису. Онда ништа, гласаћу за неку ненародну партију.
Ето се напричасмо, о дјеци, унуцима. Ма, унуци су цвијеће овог свијета. Је ли тако? Ови млађи нису баш расположени да причају са нама старијима, а ми имамо тако лијепих и поучних прича. Не причамо стално о истим стварима, као неки, него о свему и свачему. Све док нас памет, хвала Богу лијепо служи.
МИЛАН КУРИЏА
0 коментара:
Постави коментар