ПРИРУЧНИК ЗА
ДУХОВНО И ДУХОВИТО ЛЕЧЕЊЕ
(О књизи "Смехом против короне", Сенке Павловић,
"Просвета", Београд, 2020)
Крајем 2019. године у Кини се појавио опасан, до тада непознат, вирус који се брзо проширио по планети већ раније претвореној у „глобално село“. А где је село, ту су и мишеви. Како је по кинеском хороскопу 2020. година у знаку миша, убрзо смо се уверили да ћемо је памтити, заправо, као годину слепог миша, јер по неким теоријама једини летећи сисар био је преносилац болести на најпаметнијег сисара – човека, који, понекад, чини најглупље ствари. Неко се од тих паметних сисара досетио да пародира древну кинеску мудрост и подари јој нови смисао: „Онај ко говори да један човек не може да промени свет, никада није јео недопеченог слепог миша“.
Већ почетком 2020. године Италија је постала европско жариште болести, па је настала шала да „први пут у историји оригинал долази из Кине, а копија из Италије“. Цео свет се нашао у ванредном стању (осим Хрватске, где је проглашено „изванредно стање“), суочен са опасном пандемијом вируса корона. Свакога дана објављивани су нови, све већи бројеви о оболелима и преминулима, а брзини ширења невидљивог вируса могла је да парира само брзина којом су ширене паника и дезинформације. У таквој ситуацији, суочени с непрестаним забрињавајућим и невеселим вестима, многи људи су се нашли у моралној дилеми – да ли је време да се причају вицеви, осмишљавају шале, пишу афоризми, објављују хумористичко-сатиричне рубрике...
Иако је још старогрчки филозоф Платон оставио максиму да се „без смешног не може схватити озбиљно“, неки ће поставити питање о оправданости књиге „Смехом против короне“, ауторке Сенке Павловић која је муњевито реаговала, прикупила и приредила најуспелије и најдуховитије реакције из Србије, региона и Европе на стање које је све, само није весело. Зато овај приручник за духовно и духовито лечење садржи афоризме, епиграме, вицеве, шале, досетке, коментаре, анегдоте и друге кратке хумористичкие форме на тему вируса корона и пратећих појава, изабране по критеријуму уметничке вредности, мисаоности, поучности, луцидности и оригиналности. Радови су бирани међу хиљадама оних који су пристигли по позиву приређивача ауторима, односно оних који су објављивани или су колали у електронским медијима, новинама и часописима, порталима, друштвеним мрежама, мејловима, СМС, Вибер и Вотсап порукама. Зато се овај зборник састоји из три различита, а опет слична сегмента у којима се налазе ауторска дела најбољих мајстора хумора и сатире из Србије и иностранства, шале непознатих аутора из наше земље које су попримиле формат народних мудрости, и духовитости које су на сличан начин, без познатог творца, настале у другим земљама, а издвојиле су се својом ефектношћу. Безазлени хумор, али и инвективе, сакупљене на овом месту повезани су са свакодневним облицима комуникације и чине део, углавном, урбане културе. Кратке форме представљају, не само литерарни, већ и визуелни, наметљиви жанр, намењен свакодневној комуникацији и конзумирању. Зато се њихов смисао, значење и зрачење непрестано мултипликују, мењајући положај некога ко је у невољи, у некога ко се може осећати духовно надмоћним, упркос опасностима и недаћама. Афоризам и виц често бивају, прилагођени, надограђени или измењени и изазивају даљу, ланчану, често још духовитију реакцију. Овај жанр у том случају постаје сопственик и посредник другачије истине и новог тумачења стварности. Презентовани цитати поседују успеле, веома често парадоксалне и неочекиване поенте. Поруке у њима имају, по правилу, социјалну и критичку димензију, као и јасан став аутора. На тај начин и обичан човек из народа доспева у позицију ствараоца који нема друго оружје до средства хумора, потврђујујући тако сентенцу Алберта Моравије о „хумору као оружју ненаоружаних“. На све оно што је претендовало да се назове духовитим, Сенка Павловић је применила принцип Вука Караџића који је бележио и мноштво шаљивих, али грубих, опсцесних и вулгарних творевина, те их никада није објавио, сматрајући да нису за пристојно јавно општење.
„Болест чини здравље пријатним и добрим“, рекао је мудри Хераклит из древне Еладе. Социолог културе, професор универзитета Ратко Божовић сматра да је „хумор призивање здравља“, „одговор на неочекивану ситуацију“, да „смех показује непристајање на пораз свакодневног живота“, те да је „знак опстајања“. Изгледа да је епидемија, до тада непознате болести, била подстицајна за успаване духовне потенцијале људи заузетих свакодневним рутинским пословима, усредсређене на решавање егзистенцијалних проблема, због чега су и њихове мисли остајале фокусиране, више на стомак и задњицу, а мање на главу и срце.
Невидљиви противник у облику вируса пробудио је у Србији сећања на невидљиве авионе из времена бомбардовања наше земље 1999. године. Када је 27. марта те године изнад Буђановаца, у Срему срушен најмодернији војни авион Ф-117, познат као „Ноћни соко“, у српској јавности постала је популарна реченица: „Извините, нисмо знали да је невидљив“. У медијском и политичком поимању ствари, вирус корона сматрао се новим невидљивим непријатељем против којег је вођен нови рат, о чему је сведочио официјелни слоган државних званичника, преузет са спортских борилишта: „Пораз није опција“. Доајен наше сатире Драгутин Минић Карло коментарисао је ова поређења на свој начин: „Србима је, чини се, суђено да се боре против невидљивих: од онога авиона за време бомбардовања, до овог вируса. Важно је да ми останемо видљиви!“
Ни највећа пошаст која је напала човечанство после Другог светског рата није успела да победи неуништиву српску и балканску духовитост. Она народна „удри бригу на весеље“, поново је постала актуелна. А у разрешењу дилеме - да ли је време пандемије и време за шале и смех, може нам помоћи искуство из прошлости које показује да, упркос највећим могућим трагедијама које су погађале поједине државе, делове света, па и цео свет, људски дух никада није замирао, те да су се увек испредале различите хумористичке форме. Заправо, то је био начин људске одбране од смрти, зла, страха и неизвесности. Славни чешко-амерички редитељ и оскаровац Милош Форман рекао је нешто за народ којем је припадао, а што се, заправо, може применити на још неке нације: „Хумор није само мени био важан, он је важан за чешки народ вековима, да преживи“.
И српска историја препуна је примера тријумфа живота над смрћу, посебно коришћењем хумора као средства да се преживи и сачувају присебан дух и бистра глава. Током дуготрајне османске окупације наш народ је створио бројне шаљиве приче, посебно о Ери који је у свакој ситуацији успевао да надмудри турске кадије и бегове. Хумор је и у време Великог рата коришћен у комуникацији са становништвом у свим расположивим медијима тога доба: карикатурама, плакатима, часописима и разгледницама, о чему сведочи изложба „Рат и хумор 1914-1918“, коју је крајем 2019. године приредио београдски Институт за историју оглашавања. У Оснабрику, једном од највећих заробљеничких логора у Другом светском рату, заточени српски официри покренули су у априлу 1944. године хумористичко-сатирични часопис „Логорски јеж“, који је био наставак предратног „Ошишаног јежа“. Грађански рат у Југославији (1991-1995) посебно је инспирисао српске афористичаре, те је тада Слободан Симић приредио Антологију српског антиратног афоризма под насловом „Српско тајно оружје“, а сам је записао: „Цео свет зна за Југославију. Рат је био добар маркетиншки потез“. Током тромесечног бомбардовања наше земље 1999. године настало је на хиљаде веома успелих и духовитих графита, попут: „Говори српски, да те цео свет бомбардује!“; „Ил' бомбардујте, ил' да кречимо!“ и „Вратите небо птицама!“. Друштво се, заправо, кроз смех свети за грехе почињене против њега, а хумор не би остварио свој циљ да делује само у знаку доброте и саосећања.
Не поручује без разлога изрека да је „смех лек“, што је и научно доказно. Смех, тврде лекари, подмлађује срце и мозак, смањује бол, лечи стрес, јача крвне судове, повећава одбрамбену моћ организма, поправља циркулацију... Сваки смех је осебујан и јединствен одговор на проблеме појединца и проблеме времена, сваки смех је исцељивање. Лекари, посебно психијатри, слажу се да се ендорфин, који је производ смеха и доброг расположења, не може измерити, ни крвним тестом, ни неким другим мерењем. Смех је постао помоћни третман у многим клиникама поред лекова и инјекција, посебно у реконвалесценцији и рехабилитацији.
Само здрав човек се смеје. Значај смеха је огроман и на менталном плану, јер чисти организам од пакости, зависти и егоизма. Познато је да хумор и добро расположење помажу у сузбијању психосоматских проблема, спречавају стрес и подржавају активност других органа у нашем телу у оквиру механизма терморегулације и, истовремено, повећавају отпорност на могући бол, било да је реч о телу или души. Хумор делује тако што служи као дистракција – усмерава пажњу даље од нас и наше тренутне ситуације, те нам даје времена да пронађемо снагу за суочавање са њом. Смех има много облика. Понекад је спонтан, од срца, други пут је ироничан или циничан, али смех познајемо и кроз сузе. Сваки смех је одређена реакција на ситуацију, као и на настале проблеме, о чему сведоче шале у овом јединственом бревијару наших карактера, менталитета, одбрамбених механизама, спонтаних реакција, па и црног хумора, мада има оних који сматрају да „не постоји црни хумор, јер нема ни белог“.
Кад се људи нечему насмеју, укључујући и шале из збирке „Смехом против короне“, то значи да виде нешто ишчашено и другачије, што није баш онако како би требало да буде. Када се не смејемо, већ се само љутимо због свега, то је за све нас буквално трагично. Међутим, када је човек у стању да се смеје, то значи да ствари посматра - чак и ако су деформисане - са становишта оптимизма. Филозофски гледано, смех увек значи победу човека над чињеницом којој се смеје. Штавише, према француском филозофу Анрију Бергсону, „смех није само опуштање, већ и поглед на свет, одређени угао гледања на ствари и догађаје око нас“, а руски класик Лав Толстој нам поручује: „Смех је човекољубље“.Велики румунско-француски драмски писац Ежен Јонеско написао је да нам „само комично може дати снагу да издржимо трагедију постојања“. Слично је размишљао и пољски афористичар светског гласа Станислав Јежи Лец: „Смех одражава трагизам епохе“. Један од најзначајнијих светских књижевника Фјодор Михајлович Достојевски сматрао је да је „трагично једнако смешно, као и комично“.
И у време неизвесности, забринутости, страха, повећане осетљивости и тензија, наши људи су испољили невероватно висок ниво духовитости, позитивног размишљања, животне воље и оптимизма. Показало се још једном да оно што штети телу, користи духу. Доминантне теме анонимног вербалног хуморног изражавања и мисли с јасним ауторским печатом, прикупљене и представљене у овој књизи Сенке Павловић јесу: изолација („Није лоша ова кућна изолација. Само нека ми неко објасно како у једном паковању пиринча има 2639 зрна, а у другом 2784 зрна?“); заштитне маске („Човек с маском на лицу поручује: 'Боље да сад изгледам као доктор, него после као пацијент'“.); стварање залиха („Момак са залихама уља, брашна и тестенине, упознао би девојку са залихама сапуна и тоалет папира“.); школа преко телевизије (- Редар, ко није присутан? - Сви смо, сем Кристине. Њој не ради ТВ.); рад од куће („Откад радим од куће, стално остајем прековремено.); дезинфекциона средства („Да ли ће саобраћајна полиција бити толерантна према нама који се дезинфикујемо алкохолом?“); шетње са кућним љубимцима („Учим мачку да лаје, па да је водим у шетњу.“); искушења у браку („После три дана изолације, имам само једно питање: - Да ли још увек може да се пошаље пријава за емисију 'Мењам жену'“?); сексуална апстиненција („Психијатар ми је препоручио секс против неурозе. Одем у апотеку, апотекарка неће ни да чује.“)...
Овај зборник минуциозно је састављен, с циљем да забави, засмеје, али и опомене, замисли и поучи. Чита се брзо и лако, али подстиче да му се читалац често враћа и дуго о њему размишља. Показује нам и како се целокупно човечанство суочило са истоветним изазовима и како друштва и појединци на реагују веома слично, што се огледа и у њиховом хумору, више заједничком и универзалном, него специфичном и националном. Ово дело ће нам помоћи да запамтимо најуспелије шале и да време пандемије описујемо и вицевима, управо онако како је на сличне ситуације гледао чешко-немачки афористичар Габријел Лауб: „Постоје тако добре политиколошке, социолошке и психолошке књиге које на шест стотина страна кажу колико један добар виц“. Књига „Смехом против короне“ биће наш стални подсетник да будемо обазривији и опрезнији према планети, другим људима и себи, како нам се болест не би вратила. А кад се на тај период будемо освртали да видимо боље и јасније и ону лепшу, ведрију страну, што и јесте у људској природи којој су својствени животност, спонтаност, унутрашња слобода и немирење.
И само из ове књиге моћи ћете да сазнате како је „вирус смеха“ победио „најсмешнији вирус“.
Александар Чотрић,
књижевник
0 коментара:
Постави коментар