ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ИНТЕЛЕКТУАЛЦА И СТРАДАЛНИКА
ГАНЧА САВОВА
Београд, 29. октобар - Ганчо Савов, бугарски књижевник, научник, публицистa, преводилац, професор универзитета и велики пријатељ наше земље недавно је обележио деведесет година живота. Рођен је 25. октобра 1930. године у граду Пернику (Бугарска). Из породице је уметника (музичара, сликара и књижевника). Одмах после Другог светског рата лечио се са децом из Србије, настањеном у Бугарској, па је заједно с њима касније боравио у Србији. То је било пресудно за његово трајно пријатељство са Србима. Касније је студирао југославистику у бившој Југославији.
Написао је књигу мемоарске прозе „Србија и ја“ која би ускоро требало да буде објављена у нашој земљи поводом значајне годишњице њеног аутора.
На бугарски језик Савов је превео више од четрдесет књига српских аутора, међу којима су и дела Иве Андрића, Бранислава Нушића, Радоја Домановића, Матије Бећковића, Душана Ковачевића...
Био је уредник у издавачој кући „Наука и изкуство“ (Наука и уметност) у Софији, а после тога је дуго година уређивао културну рубрику дневног листа „Народна младеж“ и руководио његовим издањем за књижевност „Пулс“. Касније је радио у Бугарској академији наука (БАН).
Од 1974. до 1985. године, пуних једанаест година, за време комунизма, био је у политичком затвору под лажном оптужбом за велеиздају и за „идеолошку диверзију“, а заправо, због отвореног и упорног залагања за зближавање бугарског са југословенским народима, посебно са Србима, као и због тога што се супроставио бугарској Државној безбедности. После тога, све до 1989, односно до пада режима Тодора Живкова, био је у изолацији. За време демократских промена у Бугарској био је рехабилитован судски, политички и грађански.
Радио у неколико редакција, био водитељ емисија на српском језику у Националном радију (програм Радио Бугарске за иностранство). Наставио је и свој научни рад у БАН-у. Крајем 1994. постао је главни и одговорни уредник ревије за светску књижевност „Панорама“, а нешто касније и председник Савеза преводилаца Бугарске.
У редакцијском колегијуму је бугарског сатиричног недељника „Стршел“. Био је професор на славистичкој катедри Универзитета у Великом Трнову и предавао је књижевност Јужних Словена и историју јужнословенских земаља. Члан је организација бугарских књижевника, новинара, преводилаца и других бугарских и међународних културних удружења. Учлањен је у Удружење књижевника Србије и почасни је члан Београдског афористичарског круга.
Добитник је неколико бугарских и страних књижевних награда, као што су: Национална награда за књижевност „Рачо Стојанов“, златна награда Министарства културе Бугарске и Савеза преводилаца Бугарске, награда Српског ПЕН-а (2003), Претнарева награда Словеније (2006), награда Београдског афористичарског круга „Златни круг“ (2010), „Екселенција сатире“, Удружења књижевника Србије (2011), „Богородица Тројеручица“ (2012), „Драгиша Кашиковић“ (2019) и других.
Савов је аутор књига о књижевностима Јужних Словена („Јужнословенске књижевности до краја 19. века“, „Јужнословенске књижевности 20. века“, „Историја јужнословенских књижевности“ и др.), „Јужнословенске земље“, неколико књига публицистике и студија, књиге о репресивном систему комунизма у Бугарској („Клопка за контраше“) и више превода прозе и поезије. Објавио је и низ научних радова. Заступљен је у Антологији бугарског афоризма „Трн и ружа“ на српском језику.
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Секција сатиричара
Секретар Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар