P R I J E M
Šetam pre neki dan, oporavljam se od Slave, kad pored mene minu grupa sjajnih, uglancanih automobila, a u njima gospoda sa smokinzima i "mašnom popreko" i dame sa sveže načinjenim punđama i belim rukavicama do iznad lakata. Prepoznah među njima svog drugara Rajka (po novom grof Rajkovsky) sa ženom mu Milevom. Odoše nekud u prvi sumrak.
Dođoh kući, dočeka me "rafalna paljba" žene o "sretnima, koje su gledale za koga će, koje će večeras biti u društvu prinčevskog para, slikati se sa njima….".
Naljuti me njena priča, a i šetnja me umorila, legoh neuobičajeno rano i - bez večere.
U snu se stvorih u kraljevskom Dvoru. U velikom salonu upaljena sva svetla, Prestolonaslednik sa princezom stoji na ulazu, jedan uglađeni mu predstavlja parove, koji ulaze odnekud spolja, slede rukovanja, osmesi "od uva do uva", a potom i fotografisanje sa Prestolonaslednikom i ženom mu. Sevaju blicevi, blješte sveže oprani zubi, dame uvrnule noseve, bodu nekako sa njima nekud u vis.
U jednom uglu salona, na nekakvom prevrnutom sanduku od municije, sede moj čukunđed Vidak opasan kožnim pojasom (koji je zvao "silav") i sed starac sa velikim, belim brkovima. Jedu kuvani krompir iz "plekanog" tanjira, smoče salatu od sitno seckanog belog luka u ulju (koju je čukunđed zvao "saransak") i potežu rakiju iz ulubljene vojničke čuture.
U salon ulazi moj drug Rajko sa ženom mu Milevom, klanjaju se duboko domaćinu i domaćici, a onaj uglađeni napadno glasno deklamuje:
"Gospodin grof Rajkovsky, sa gospođom".
Iz ugla moj čukunđed Vidak na sav glas orga:
"Rajko, unuk poslednjeg gradskog amalina, bivši partijski sekretar, koji je uvek i svuđe rado (i temeljno) isticao svoje "socijalno" poreklo i žena mu Mileva kći pandura, doduše, kažu, dobrog pandura".
Svi se prave da ne čuju, starac uz mog čukunđeda se zacenuo od smeha, nateže rakiju iz čuture, a potom širokim pokretom ruke rukavom briše one velike, potpuno bele brkove.
Uđe u salon sledeći par, onaj uglađeni opet glasno deklamuje:
"Gospodin Kadrić, fabrikant i biznismen, sa gospođom".
Čukunđed nateže iz čuture i galami:
"Sin Prvoborca, čiji ćaća za života Spomenicu nije nikada skidao, imanje stekao "po sile", drugujući i šurujući sa onima, koji ti ime izbrisaše sa glavne ulice i skloniše sve knjige, u kojima se to ime spominje".
Starac sa belim brkovima naspram mog čukunđeda orlovskim pogledom gleda čas u Kadrića, čas u Prestolonaslednika, maše glavom i preti im prstom.
Opet se svi prave da ne čuju, prijem se nastavlja.
"Gospodin Cacić, ugledni trgovac nekretninama, dobročinitelj i mecena, sa gospođom", deklamuje dalje onaj uglađeni.
"Vasa-Šloser", bobonja iz ugla moj čukunđed Vidak, "najprije seoska, pa onda gradska fukara, mal stekao isto kao i onaj prije njega, dobro podbačajući one, što zabraniše i vjeru i svaku istoriju, koja počinjaše prije njih samih".
Čiča sa velikim belim brkovima ustaje, prilazi Prestolonasledniku, viče nešto na njega, ovaj ne reaguje, samo rukom ovlaš dotače ivicu okovratnika i skloni sa čela pramen kose.
Uđoše i poslednji gosti, Prestolonaslednik najpre nešto govori, potom se svi zajedno fotografišu, konobari u frakovima posložiše piće, salon ispuni muzika, poče bal.
Za onim sandukom moj čukunđed Vidak i onaj starac se zagrlili, stavili prst u uvo i na sav glas "grokte" nekakvu pesmu o "Varcar-vakufu".
Priđoh čukunđedu Vidaku, ljut što kvari ovako lepu zabavu, rešen da ga dobro ispsujem, što se ovako ponaša. Razoruža me osmehom, pridiže se, stavi kapu, uze me pod ruku, primače me onom starcu sa velikim belim brkovima i reče:
"Ovo je moj čukun-unuk, ne gledaj mu brkove, počele su i žene brkove da nose, a pantalone su mu mokre za to što, k`o i ja, sav život uz vjetar piša, pa se, da izvineš, skvasio, ko dijete, kada se opogani".
"A ovo je", predstavlja mi čukunđed starca sa velikim belim brkovima, "moj ratni drug Petar Mrkonjić, sa kojim sam ratovao 1878. po Bosni, dosta smo jada zajedno viđeli".
Starac sa belim brkovima ustaje, pruža mi ruku, nudi mi čuturu iz koje dobro potegoh, obuzela me nekakva studen od dodira hladnih, staračkih ruku.
"Kako napreduje moj spomenik, hoće li skoro?", pita me starac sa velikim belim brkovima.
"Hoće, ako ovi, što su noćas ovde, odreše kese, a imaju odakle, zasigurno", odgovaram uplašeno.
"Pa što ne dreše, oca im jebem", pita moj čukunđed-Vidak i ljutito trepće.
"Pa čekaju, đede, dok se vlast utvrdi, dok budu sigurni da će trajati", sklanjam ja pogled od đeda.
"A je li ovo onaj što je sa onog drveta izvirivao ko će pobediti na sledećim izborima" pita čukunđed, pokazujući na mog drugara Rajka (po novom grof Rajkovsky).
"Jeste đede, taj je i ako pobede oni, što su prošli put izgubili, prvi će krenuti da sruši i ono postolje za spomenik, koje je već gotovo", odgovram ja bojažljivo.
Zgledaše se starci, romore nešto o "pogani od pogani, što obruka i deveto koljeno…", nategoše iz one čuture i - nestadoše.
Probudih se sav u znoju i skršen. Na putu do posla sretoh mog drugara Rajka (po novome grof Rajkovsky), mahao mi je nekakvom fotografijom u prolazu, nisam imao snage da stanem i pogledam. I onako sam znao šta ću videti.
Moram danas čukunđedu Vidaku sveću upaliti.
A i sebi, i svima nama.
Za svaki slučaj.
Duško Radočaj
0 коментара:
Постави коментар