NEPISMENI UČITELJ
Nepismeni učitelj je profesija novijeg datuma, zanimanje proizišlo iz demokratskih promena, koje su zadesile naše društvo u najnezgodnijem trenutku. Taman smo završili ratovanja, i kada smo mislili da malo predahnemo, dođe odnekud i kod nas ta demokratija. Da je pre toga neko rekao da postoji zanimanje „nepismeni učitelj“, svi bi pomislili da se šali ili da mu stvarno nije dobro u glavi.
Postojanje ovog zanimanja utvrdio sam gotovo slučajno, kako su nastali i brojni drugi epohalniji pronalasci. Šetajući, pročitam oglašavanje da je Partija svetlih perspektiva (u daljem tekstu PSP) zakazala konferenciju za štampu. Odlučim da odem. Brzo sam napredovao do prvog reda kako bih mogao da snimim šta pričaju, da ne moram kasnije da naprežem pamćenje.
Predsednik stranke, ujedno i predsedavajući, izgledao mi je normalno dok nije progovorio:
„Dragi prijatelji, prisutni novinari, dozvolite da vas pozdravim u ime PSP-a i izrazim zadovoljstvo što ste se okupili u tako velikim količinama. Kao ozbiljna stranka, koja radi u interesu građana, dosad nismo, a nećemo ni ubuduće traćiti vreme u polemikama sa strankama kojima je to često jedina „delatnos“. Ali, kako halabuka, koja se podigla nakon što smo u Kamenovom Selu postavili nepismenog učitelja, sve više prerasta u histeriju, to je red da se i mi, u pauzi rada na ostvarenju predizbornih zadataka, oglasimo. Poznato je to, neću reći ništa novo, da smo na poslednjim izborima nastupili u koaliciji. Na njima smo, i to je poznato, prošli odlično, rekao bih, srazmerno predizbornim obećanjima koja su, objektivno, mogla biti i bolja da nismo preterano vodili računa o njihovoj realnosti. Koalicionim sporazumom predviđena je podela mesta u lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima i školama. Jasno je rečeno da mi dajemo učitelja u Kamenovom Selu. Odredili smo koga smo mislili da treba, a onda su, najpre naši koalicioni partneri, a potom i korumpirani novinari (ne kažem da su svi takvi) počeli da se iščuđuju, što je učitelj nepismen! Drugim rečima, počelo je kršenje koalicionog sporazuma, jer su hteli oni da odrede ko će biti učitelj. A u sporazumu jasno piše da mi dajemo učitelja, i ne pominje se da li treba da bude pismen, nepismen ili akademik. Njihov argument svodi se na pitanje – gde to ima?! Da to dosad nije viđeno. Molim vas, da li bi Džems Vat konstruisao parnu mašinu da se pitao gde to ima? Nil Armstrong, da mu je laka zemlja, ne bi šetao po Mesecu da se opterećivao – je li neko pre njega to činio. Logikom naših koalicionih partnera, ne bi bilo progresa. A, ako smo mi u PSP-u stvarno prvi postavili nepismenog učitelja, onda smo mi, to hoću jasno da kažem, ponosni na to. Nepismeni su u našem društvu zapostavljeniji od bilo koje etničke grupe. Predrasude prema njima su takve da je broj nepismenih direktora javnih preduzeća daleko manji nego što je njihovo učešće u strukturi stanovništva. Stanje u republičkoj Skupštini nije ništa bolje. Nepoverenje u nepismene je takvo da ih tamo predstavljaju pismeni poslanici! Oni treba da štite njihove interese. Da tuđa ruka češe svrab. Nepismeni hoće da uzmu sudbinu u svoje ruke i za to imaju podršku Evrope. I drugih kontinenata. U Nemačkoj i kaubojske filmove sinhronizuju na nemački jezik, a kod nas ih titluju na hrvatskoj latinici i tako nepismene sprečavaju da se upoznaju šta ima novo na Divljem zapadu. A, ako bi se prihvatio naš predlog da se i ovde filmovi sinhronizuju, domaćin bi mogao istovremeno da gleda film i trebi pasulj. U našem društvu rasprostranjene su predrasude da je pismenost nešto dobro, a nepismenost loše! Gubi se iz vida da i nepismenost ima svojih dobrih strana i da taj odnos nije „dobro–zlo“, već je znatno kompleksniji. Potpis nepismenog čoveka mnogo je pouzdaniji od potpisa pismenog. Nije se desilo da grafolozi utvrđuju autentičnost potpisa lica koje se potpisalo otiskom kažiprsta. A mnogo puta se spore da li je potpis pismenog falsifikat. Kada čovek vadi ličnu kartu, uzmu mu otisak kažiprsta, a ne daju mu papir da se igra škrabala. Nepismeni ljudi, neka se niko ne ljuti, često su mnogo pošteniji. Nije zabeležen slučaj da je nepismen čovek odgovarao zbog falsifikata. To kao da nije znao jedan sudija, pa je nepismenog džeparoša osudio na pola godine apse. Tamo ovoga opismenili, a on, posle izdržane kazne, raznim falsifikatima kartica ojadio nekoliko banaka. Da od njega nisu pravili književnika, on bi i danas u tramvajima penzionerima vadio prazne novčanike. Ako se i desi da neki nepošten nepismeni obije kakav stan, policija ga, često uspešno, traži po otiscima prstiju, a ne traži po sobama njegov potpis. Pametnom čoveku iz ovih činjenica jasno je šta je važnije. Nepismeni učitelj ima više razumevanja za svoje učenike i sa njima uspostavlja prisniji odnos. Prosto se takmiči u osvajanju gradiva, dok je pristup pismenog učitelja neretko nadmen i nestrpljiv. Donekle je to i razumljivo jer zna više od učenika. Svi smo mi u nekom periodu života bili nepismeni. Možda je i učiteljeva nepismenost privremena. To što je dugo nepismen je doslednost, a ona pre može biti vrlina, a ne mana. Svi pismeni potiču od predaka koji su u najboljim godinama svojih života bili nepismeni, te bi trebalo da imaju više poštovanja za pretke i familiju. Papagajskim ponavljanjem – da učitelj mora da bude pismen, samo pokazuju da im neznanje ne dozvoljava da se izdignu iznad čuđenja. Lakše su stigli do prezrenja nego da nešto nauče. Gube iz vida da nepismen čovek ima razuđenije oblasti interesovanja dok načitani s diplomiranjem prestaju s učenjem. Mi ih lepo pitamo – gde piše da učitelj mora da bude pismen? Oni kažu da se to podrazumeva. Ne podrazumeva se, to vi podrazumevate, mi podrazumevamo da treba da bude nepismen. I da ne može druga stranka da određuje našeg člana koji će biti učitelj. Nepismeni ljudi su i manje svadljivi, solidarniji su međusobno, dok pismeni često pišu pisma jedan protiv drugog. Da nepismeni knjaz nije napravio državu, danas, kada atmosfera zebnje sve više prelazi u depresiju, učenjaci bi se ubijali od dosade jer ne bi imali šta da rasturaju. Preteruje se sa zahtevima za pismenošću. Na pijaci traže pismene za istovar krompira. Lično sam protestovao kod tamošnjeg šefa, on se šegači sa mnom. Kaže treba da bude pismen da ne bi stavio tonu krompira na rame, pa da se iskilavi. Kada bi svi građani bili nepismeni, novine ne bi mogle širenjem senzacionalističkih, često izmišljenih vesti, da uznemiravaju javnost. Kada najave smak sveta, pismeni se smrzavaju po parkovima, a nepismeni im vrše premetačine i baškare se u njihovim kupatilima. Ako bi svi članovi biblioteke bili nepismeni, ne bi nam nedostajalo novca za knjige. Nepismeni ne povećavaju tenzije u raspravama oko srpske ćirlilice i hrvatske latinice jer oba pisma ravnopravno ne znaju. I na kraju o našem ponašanju u sličnoj situaciji. Kada su naši koalicioni partneri postavili svog nepismenog člana za mašinovođu na železnici, mi smo to prihvatili kao normalnu fazu sprovođenja sporazuma. I kao osveženje u kadrovskoj politici u odnosu na dosadašnju učmalost. Ako smo i bili nepoverljivi u pogledu njegovog snalaženja, i u tom rešenju videli nešto egzibicionizma, to razmišljanje nismo puštali iz glava. Samo je jedan penzioner proricao pustošne posledice takvog rešenja. Sada smo svedoci da nepismeni mašinovođa svoj posao dobro radi. Iako ne može da pročita gde je stanica, vidi gde su se ljudi sakupili – i tu zaustavi kompoziciju. Samo je jednom stao van stanice, ali za to su krivi oni koji su zaječarski vašar locirali tik uz prugu. Ako tu uopšte krivice i ima, jer su se prodavci koji su prodali robu odmah ukačili na voz. Nepismeni mašinovođa podigao je bezbednost, jer ne čita novine dok je voz u pokretu (eventualno baci poneki pogled na golišavu lepoticu na duplerici). Stranka, koja nema kadrove, a osvojila je vlast u varoši na jugu Srbije (ne kažem da je Vranje, ali ne kažem ni da nije) zaposlila je nepismene poštare. Time je uspešno privedena kraju demontaža svih stereotipa u kadrovskoj politici. Teškoća je bilo samo nedelju dana, dok po poštama u Srbiji nije niklo obaveštenje o načinu slanja pošiljki. Umesto imena i prezimena u adresi, treba zalepiti fotografiju primaoca. Nikakvih problema nije bilo, pokazalo se da je to unapređenje produktivnosti rada. Nema više potrebe za pitanja tipa: Da li ste Vi…? „Tranzicija znači i snalaženje. Eto, ja sam dao sina na kurs za mesara čim sam čuo da načelnik hirurškog odeljenja odlazi u penziju. Predlažem da od nepismenog učitelja u Kamenovom Selu ne odustanemo ni po cenu novih izbora. Uostalom, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da rejting naše stranke raste i da nismo mi ti koji treba da se plašimo provere poverenja.“
Prisutni su glasali gromoglasnim aplauzom. Gunđao je samo jedan. Rekao je da će dvojicu sinova koji su završili fakultete dati na onepismenjavanje jer ovako ne može da ih zaposli.
0 коментара:
Постави коментар