ПОРОДИЧНИ САВЕТ
Уочи мог пензионисања, код куће смо имали породични савет.
- Мајко, да ли си чула? – љутито је упитао отац. - Наш дечак иде у пензију!
- Па шта? Ускоро ће имати шездесет година... И, по мојем мишљењу, он је већ довољно стар да сам изабере свој животни пут - одговорила је моја мајка.
– А, по мени, требало би мало сачекати, – умешао се деда у разговор, – сачекати да стане на ноге, ојача, осамостали се... Од чега ћеш живети ако одеш у пензију? Осим тога, имаћеш и праунуке... Нећеш имати пара да ангажујеш дадиљу!
- Нећу да се играм с његовим праунуцима! – одговорила је бака из дубоке столице. - Ја још увек имам неке своје обавезе...
- А по мојем мишљењу, могли бисмо му у прво време помоћи - заузела се моја мајка - док се не запосли као чувар или бар као чувар с пола радног времена!
- Мој син чувар?! - отац је одмахнуо рукама. – То је недопустиво! Како да погледам своје пријатеље у очи? Да ли сам му зато омогућио техничко образовање?
- Па, могу да се запослим као лифтбој - рекох увређено. – За то је потребно техничко образовање.
- Мора нешто боље! – отац се љутнуо на ову шалу. Да ли смо ти и ја ово сањали, мајко, кад смо хтели да имамо дечака? Или касније, када смо му ангажовали учитеље енглеског, музике и цртања? Коначно, с тешком муком, средили смо му један од најбољих универзитета и омогућили да студира што ближе кући, тако да је увек био ту у случају да му затреба наша помоћ! А ово је хвала за сву нашу бригу! Али некада давно, ујутро, цела породица се окупљала у овој просторији, за овим округлим столом, доручковали смо, он је седео на овој столици и дувао је у кашику вруће каше. И сви смо га гледали и сањали да ће постати велики научник или писац!
- Уосталом, тата – плануо сам - не могу сви бити научници или писци! Неко мора и да ради!
- Шта каже, мајко? Но, јеси ли чула?! – није се отац више мало љутио. - Ко ти је то рекао? Чије су ово речи? Опет Афанасије Кирилович? Колико пута сам ти рекао да се више не дружиш с њим?!
- Више сам него сигурна да је његова идеја да наш унук иде у пензију! - бака је поново повикала са столице. - Потребан му је неко с ким ће играти домине...
- Да се нисте усудили да дирате моје пријатеље! - викнуо сам ударајући ногом о под. - Иначе ћу заувек напустити кућу!
- Ја ћу тебе избацити! – припретио је отац прстом. - Сад ћу да те отерам у ћошак, па ћеш онда научити да причаш са бабом! Још ти млеко тече низ браду. Даћу ја теби пензију, па ћеш да видиш! Треба ти каиш, а не пензија! И зашто си јуче дошао кући тако касно? Хајде, реци, где си био?
- Где, где?! Ишао сам на клизалиште! - јецао сам. - Без спорта, ноге су почеле потпуно да ми слабе... Стајао сам у реду да вратим клизаљке, па сам закаснио...
- Не плачи, сине! - мама ме је помиловала по глави. - Сви смо веома забринути за тебе. Ти си нам јединац. Толико смо те волели целога живота, неговали... А ти желиш да направиш озбиљан корак. То захтева много промишљености. У животу се једном пензионишеш... У наше време, ми смо се годинама спремали за овај корак! Пажљиво смо сагледавали, одмеравали... Не као ви, данашња омладина... Један, два и – већ сте у пензији!
- Све сам већ одмерио! - рекох, бришући сузе руком. - Ја стварно планирам да имам праунука... Ко ће га чувати? Његови родитељи? Па они су балавци и још ништа не знају! А ја још увек знам енглески, могу да га научим музици, цртању... А онда, ако одем с посла, могли бисмо поново да се окупљамо ујутру и доручкујемо, не у кухињи, већ у овој соби, сви заједно, као у детињству!
- А мали? – питао је отац сусретљивије.
- А мали би седео овде на овој столици - насмешио сам се кроз сузе - Сви бисмо гледали како хлади кашу, и заједно сањали да ће с временом постати велики научник или писац !!!
На породичном савету завладала је једнодушна тишина...
Михаил Задорнов (Русија)
КАРАКТЕРИСТИКА
- Ви код мене? - упитао је шеф лабораторије.
- Видите... Прелазим у друго одељење - оклевао сам - потребна ми је карактеристика!
- Шта је било? – зачуди се начелник. - Пишите, одштампајте - потписаћу!
- Па, како? - нисам разумео – Сам све да урадим?
- Коме је потребна ова карактеристика: мени или вама?
- Да, али...
- А, ако не знате да пишете, онда погледајте код некога! На крају, узмите узорак од секретарице ...
Отишао сам од шефа огорчен. „Узорак“!!! Испада да сам ја исти као сви?! Када је, захваљујући мојим зидним новинама, одељење пет пута напредовало по производним показатељима, нико није тако мислио!
Овде ћу написати истину: „Током година рада као инжењер, афирмисао се као талентован уметник!“ Не, није у реду... Чини се да сам се свих ових година бавио нечим другим, осим својим послом. Боље је само – „талентован човек.“ Такође, не. У новом одељењу ће рећи: „Не треба нам човек, нама је потребан инжењер“. Мораћу то лукавије. Па, рецимо овако: „Активно је учествовао у јавном животу лабораторије.“ То је сјајно! И спектакуларно, и истинито, на крају . .. „Био је пријатељ са Љусјом три године! И не само пријатељ, већ и више од тога. И онда још две године са Олгом, годину са Ваљом, шест месеци са Настјом“... Хајде да пишем тако!
„У колективу је уживао поштовање“. Не, боље је ауторитет! Или, можда, поверење?!
„Није ни чудо што су му увек у колективу поверавали да баш он отвара флашу шампањца. Па чак је недавно на радију емитована песма на његов захтев. И то не нешто лагано, него 'Зашто волите лепе девојке?'“... Морално подобно, зар не!
„Да не говорим о томе да је политички писмен и да зна да звиждуће одређене песме“.
- Па то је изврсно! – рекао је шеф лабораторије потписујући моје карактеристике. - Одмах се види да вам је глава на раменима. Други преписују узорак, чак не мењајући ни презиме „Иванов“, а ви стављате своје! Добро урађено! Надам се да ћете се тако добро снаћи и на новом послу!
Михаил Задорнов (Русија)
Превод Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар