ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 13. ДЕО

Технолози у плавим мантилима и са белим, улупаним шлемовима на свеже ошишаним главама мрмљали су себи у браде припремљене изјаве које је требало Гладомиру Сериозном да саспу у Еустахијеву трубу. Небом су пролетела оба авиона државне авијације, а један је за собом вукао велики транспарент на којем је писало : "Нико не сме да нас дира, док је нама Гладомира ". Два збрчкана старчића са закрпљеним пионирским марамама и жутим капицама на коштуњавим, седим главицама су се спремала да ватрометом увеличају велики догађај, а на импровизованој бини, окићеној заставама Гладије и Европске уније и Гладомировим постерима у химничном распложењу естрадне величине су тихо певушиле најновије хитове који су уливали патриотизам и љубав према домовини у свест незапосленог и послушног народа.

– Иде, идееееее! – раздра се један од пословођа чије лице поприми боју библијског видиоца оживљеног мртваца и главе присутних пред капијом Погона за рециклирање хигијенских помагала се окренуше у правцу аутомобила који је јурио из правца Гладограда као да су му бомбаши самоубице за точковима. Службено возило Јавног медијског сервиса, на чијем се крову клатила, као пецарошки штап танка и савитљива антена, заустави се у облаку сивкасте прашине на корак од шефа протокола који се већ беше опростио са својим животом. Сва врата се отворише истовремено уносећи дух и дах престонице у скорелу чамотињу провинције и пред несрећне житеље Гладово Ситија скоро истрчаше шофер, сниматељ, асистент режије и Лажимирка Блебетић, новинарка и уредница позната већ по својој патолошкој опседнутости кривотворењем већ довољно искривљене стварности. За тили час, пред приведеним чекачима председника, ови поставише своје справе и усредсредише се на окуку пред собом одакле се очекивало да се сваког часа појави блиндирани 30 тона тешки гладомиромобил у пратњи читавог возног парка ватрогасних, медицинских, полицијских и других специјализованих четвороточкаша са председниковом личном службом одржавања. Јаке снаге реда и мира блокирале су све околне улице иако су сви проблематични Гладовчани већ били пребачени на „продужени викинд“ у специјално за те намене саграђеном кампу на оближњој Тесној планини. А са сваке зграде с времена на време би севнуо одблесак снајпера чиме је био заокружен ланац обезбеђења Гладомировог лика и дела. Број оних који су у цивилу били убачени у народ са задатком да брину о безбедности председника далеко је надмашивао број добровољних учесника параде, али су подаци о томе чувани у строгој тајности.

Свуда уоколо са огромних билборда смејуљили су се подмукло својим глиненим зубима и пластелинским, операцијама дотераним јагодицама, Гладомирови фотошопирани изабраници – политичка елита Гладије.

– Иде, идееееее! – огласи се поново водитељ посла у погону за извртање и прање употребљених презерватива.

– Ко иде? – упита средовечна жена која је стајала поред њега држећи са обе руке масивну Гладомирову фотографију у раму од уздуж расечених притки за парадајз.

– Како ко, па председник! – одговори овај погледа упртог у окуку иза које је требало да се појави конвој аутомобила високих државних руководилаца.

– А ја сам мислила да га возе – рече жена.

–Ћурко, па наравно да га возе, неће ваљда председник да иде пешице по Гладији. О, Боже, где и са каквим све тупанима и тупанкама ја живим – рече ауторитативно пословођа баш када се први мотоциклисти појавише у видокругу окупљених знатижељника и чланова одбора за дочек.

– Тишина – издра се пословођа, мада се чуло како две успаљене муве зује у љубавном акту, на комаду отврдлог псећег гованцета, заосталог после темељног чишћења фабричког круга.

Кад је конвој аутомобила, над којим је све време бректао нисколетећи хеликоптер, стигао до бине, са озвучења се огласи химна и присутни, заједно са хором девојчица и дечака, преља и аматера певача у глас запеваше : „Гладимо те, гладимо, Гладијо, мајчице наша...“

Гладомир, као да је тај тренутак све време сањао док су га возили овамо у његовом блиставом гладомиромобилу, хитро искочи кроз врата која му уз дубоки наклон отвори један од његових безбедњака, и у три пантерска дугоскока нађе се на импровизованој бини, пред три олупана микрофона увезана или, боље речено, улепљена селотејпом. Музика се утиша, нагло како је и почела, остављајући певаче химне обешених вилица, а из звучника се зачу свима добро познати, озбиљно претећи глас Гладомира Сериозног.

– Браћо и сестре, Гладијанци и Гладијанке, а и ви мени необично драги Гладијанчићи, ви који сте наша светла будућност, дозволите ми да вас поздравим у овом свечаном тренутку и да вам се у име свих нас захвалим на сарадњи у осавремењавању овог погона који мирне душе можемо назвати индустријским чудом овога века, овде код нас, а и шире. И мада овакав догађај заслужује свеобухватну анализу којечега, па и актуелне ситуације у свету, која се битно одражава како на нашу економију, тако и на свеукупни живот у Гладији, бићу кратак.

Гладомир застаде и погледа по окупљенима својим визионарским погледом чекајући да му Лажимирка Блебетић, која је лично стајала уз њега и снимала сваку његову реч, уклони микрофон који му у поданичком трансу беше готово гурнула у разјапљену чељуст, а онда настави:

– Знам, многи мисле да је Гладија далеко иза савремених цивилизацијских токова, да каска на репу модерне технологије, науке и културе али, верујте ми, то је само непријатељска пропаганда настала на темељу критика наших домаћих издајника, петоколонаша и сплеткароша. Једнога дана, а тај дан није тако далеко, показаћемо свима да су наша љубав, вера и нада далеко изнад свих њихових техничких и хемијских проналазака, да смо ми ти који ће изворни дух преосталих Земљана проширити кроз време и простор Универзума. Глад и само глад је та покретачка снага која човека тера даље, та животворна сила која нас уздиже изнад обичних, ситих индивидуа и тера на нове подухвате дајући нам снагу да истрајемо и победимо све наше спољашње и унутрашње непријатеље. Једнога дана, а ни тај дан није тако далеко, ово ће бити место где ћемо отворити погон за производњу и монтирање атомских, хидрогенских и других модерних бомби и бомбица, ракета и хемијско–биолошког наоружања које ће наш херојски народ сврстати у ред најмоћнијих сила света. Ипак, за сада остајемо на задатом, утабаном и делимично крвавом путу унапређења технологије доупотребљавања изанђалих и, рекло би се, никоме потребних ствари и ђубрета.То је пут којим још нико није кренуо и на којем смо ми пионири који ће, као такви, ући у историју рециклирања, сутра или прекосутра, сасвим је свеједно.

И још само да вама кажем да смо на прагу великог научног открића које ће животе свих вас, а и нас, учинити много, много бољим, лакшим и срећнијим, али то је тајна која ће ускоро задивити читав свет. Једино што ћу вам открити је то да се ради о технологији ванземаљске цивилизације. И то је довољно.

У то име, ја вас поздрављам – рече Гладомир и отвореном шаком дигнутом изнад главе два пута махну окупљеним присталицама. А онда, полако, рекло би се мрзовољно, сиђе са бине и упути се ка широм отвореним вратима погона за доупотребљавање. Са његове десне стране, марширајући у корак са својим председником, поносно уздигнуте главе и свеже напудерисаних образа био је министар Раз Гласни, а за њима двојицом сви остали.

Већ на самом улазу, поред великог дрвеног бурета пуног топле воде и пепала, у чему су се прали употребљени презервативи, Гладомир застаде као пеглом ударен посред лица и његов познати, и у народу тако омражени сериозни поглед, одмах, попут хрватског србосека, очеша крхко дупенце младе раднице, која га осети и поскочи као жигосано теле.

– Но, но – рече Гладомир очински је пљеснувши по гузи – како се зовеш, дете моје?

– Си Луј Ме, господине председниче – одговори девојка и просто се својим безгрешно зачетим погледом упи у Гладомирове пепељастосиве очи.

Си Луј Ме је одрастала као и све њене вршњакиње Гладијанке у то време. У почетку је радила на стругању флека са тоалетних папирића, а потом, као зрела и искусна политичка активисткиња, неколико месеци је била запослена у одељењу за реактивирање употребљених презерватива. Ту је затекао и Гладомир приликом ове посете одељењу у које је требало да се унесе нова технологија у виду ћасе у којој би се презервативи потапали у репичино уље што је, како су говорили стручњаци, био најбољи и уједно најјефтинији лубрикант који је сексуалном чину продужавало трајање, а актерима ужитак.

Раз Гласни тихо јаукну осетивши како му се утроба помера од тртице ка гркљану, а образе облива убилачки црвенкасти сјај помахниталог Апача док му се тихи жмарци дижу уз кичму ка можданој покорици. Никада касније није могао себи да објасни како је успео да се уздржи, а да голим рукама не удави у панцир увученог Гладомира.

– Одведите је у мој повални салон – рече Гладомир нехајно и праћен угледним политичарима, свештеним великопостојницима и другом протоколарном булументом настави обилазак погона. На репу поворке, потпуно изгубљен и самоубиству склон, храмао је Раз Гласни коме више није било ни до чега.

– Некако чудно, али веома заносно ми мирише та мала – додаде Гладомир и механички се окрете да је осмотри још мало, али му се поглед судари са сумасишавшим кезом протојереја ставрофора Нићифора који га је пратио у стопу млатарајући кандилом као да отреса капу и тихо нешто себи мрмљајући у брк док га је огромни дрвени крст пресвучен жућкастим станиолом чоколаде из хуманитарне помоћи ритмично лупкао по натеклој трбушини.