ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 19. ДЕО

Викенд пред годишњу седницу парламента на којој је требало да сви министри поново поднесу извештаје о свом имовинском стању и успесима својих министарстава Гладомир и Си Луј Ме су провели заједно. Председник је наредио да га не ометају без превелике нужде, која је подразумевала ратно стање, земљотрес или неку сличну катаклизму и одлучио да се потпуно посвети својој још увек невенчаној жени. Били су то ретки тренуци које су обоје са нестрпљењем ишчекивали, као и предстојеће званично венчање на које су намеравали да поред представника највећих војних сила позову и енглеску краљицу.

Председник је пред огледалом увежбавао наступ на предстојећој седници парламента, а Си Луј Ме је гледала телевизију гладећи свој омиљени кактус једном руком, док је у другој држала даљински управљач и мењала канале.

– Куки, погледај ово, јеботе! – рече наједном показујући кактусом на привлачног брадатог мушкарца који је седео у окружењу педесетак слушалаца и говорио нешто смиреним сугестивним гласом. Лица посматрача била су знатижељно усредсређена на говорника. Видело се то по њиховим погледима који су просто гутали сваку његову реч, што је за Гладију било незамисливо, али и на лицу водитељке која је седела преко пута свога госта са тако нападно прекрштеним ногама да је човек са мало труда могао да јој завири у душу. Неколико, већини знаменитих, естрадних фаца кружило је око њих. Један је осликавао кесе за усиваче кармином за усне и хидрогеном, други је отварао киндер јаја ножним палчевима, трећи је кувао неки специјалитет мађарских џокеја у сафту од празилука, драгољуба и лепог јове, и тако редом, што луђе то забавније, као на свим приватним телевизијама.

Гладомир спусти руке које му беху подигнуте ка таваници, уместо хитлеровске схизофреничне гримасе инсталира на лице свој препознатљиви израз наивног тиранина и баци један од својих испитивачких погледа ка екрану.

–... а зашто је човек такав какав јесте? – чуло се са екрана – па, зато што у основи људског бића лежи зло. Зато што је човек по својој природи такав, склон обманама, преварама, намештаљкама, злоби и многим другим гадостима да би остварио вољу за моћ, да би подредио друге људе и наметнуо им самога себе зарад својих различитих потреба. То је суштинска одлика људског бића, то је оно на основу чега функционише и што га је и довело овде где јесте. То је, ваљда, производ нагона за самоодржањем или за очувањем себе, пре свега, потом породице и, напокон, врсте, односно најбољих представника народа – говорио је човек чија је појава, за разлику од свих осталих кретенизованих ликова, одавала рационалног, у великој мери луцидног и надасве визионарски обдареног мудраца. Простије речено, већ на први поглед видело се да се ради о некоме ко је и те како добро упознат са људском егзистенцијом у отежаним условима и свим оним што ту и такву егзистенцију прати и карактерише. Инжењер људских душа, како у једном тренутку рече водитељка пре него што најави рекламе.

– Види ти то – рече Гладомир, седе поред своје жене, незаинтересовано погледа шта има на неколико других канала, а онда се врати на први и настави да слуша.

– Можда је парадоксално да су они који су најбоље овладали овим особинама најдаље и отишли и највише успели да оставе својим потомцима, за разлику од оних других који су, углавном, беспомоћно стајали по страни покушавајући на различите начине да објасне своју немоћ и да другачије протумаче ову законитост која им никако није ишла на руку.

Међутим, парадокс је, такође, и у томе да је, зарад свега тога што овакав однос према животу носи, живот ризичнији, а смрт учесталија, што је сасвим разумљиво и нормално. Био је то случај и са Гладијом, можда чак и далеко више изражен него у неким другим државама које би се могле назвати нормалним бананама, или бар нешто налик томе.

Углавном, ни Гладија није успела да умакне принципу који влада светом, па и овде постоје две категорије : клика моћних, препредених, поганих и злих и неорганизована групација нејаких, поштених и покорних, богобојажљивих и немоћних да се на било који начин, осим гандијевском духовном и физичком пасивношћу, супротставе оваквом поретку ствари.

– Аха, духовном пасивношћу, то волим да чујем – понови Гладомир и задовољно климну главом.

– Да није то мало прејака квалификација, знате какав нам је Закон о информисању? – потпуно равно изговори водитељка чију су главу, као над водом, држале две силиконске лопте, налик на женске сисе, али трипут веће од највећих.

–Ти светови – настави човек не дајући се омести – мада сасвим удаљени, другачији и саздани на сасвим различитим идејама имају сасвим различите законитости, другачије принципе, тотеме, фетише, божанства и све оно што чини обележја једног, без обзира на који начин устројеног, поретка ствари. Али, они се негде, ипак, додирују, можда и прожимају, боље рећи преклапају, а то је, заправо, место које представља извор енергије за опстанком оба принципа.

– Занимљиво – рече Гладомир иронично, без даха слушајући.

– И као што се све у природи заснива на већ постојећим законитостима, тако је и овде присутна супротност, сукоб или спој, сасвим свеједно, две различите животне енергије, на чему опстајава свет. Основе сукоба, или супротности, налазе се у двополности живих бића или у чињеници да тек две разнополне јединке, по много чему сличне, могу да дају пород. Ваљда се логично поставља питање : зашто?

– Да, зашто? – понови Гладомир.

Човек се окрену и показа руком ка великом екрану иза својих леђа, на којем се беху појавила два гола разнополна људска тела у оргазмичком грчу. Слушаоци, који намах постадоше гледаоци, не скривајући знатижељу у ономе "шта је аутор хтео да каже" отворених уста су посматрали призор.

– Зашто деца плачу? – гракну једна бака која тек беше напунила 96 година, због чега јој Гладомир лично беше доделио орден "Дуговека сека на корак до века" са шналама за косу од јеленкових рогова.

– Овој сам бабетини ја лично окачио онај орден за старост– рече Гладомир и показа прстом на пар укрштених рогова јеленка.

Си Луј Ме га погледа са мајчинском нежношћу, а онда га помилова по глави и пољуби у чело.

– Злато моје, курато – рече она, али је Гладомир није чуо пошто је с нестрпљењем очекивао наставак излагања сав се претворивши у узенгије.

– Ваљда зато што је читав процес у већини случајева доста компликован и дуготрајан – настави човек не осврћући се на упадицу – па двополно биће, које би само себе оплодило, не би могло да ствар доврши до краја и одгоји потомка до часа када је у стању да се брине сам о себи. Друго, двополно биће, вероватно, не би никада имало довољно љубави, или довољно мржње, довољно освајачког порива према самоме себи да би осетило потребу да се продужи у неког другог себе. Разлога је много, као што је сабирање квалитетних особина врсте, сабирање имунолошких, искуствених, физичких способности стечених у различитим условима живота, што води ка томе да се, готово геометријском прогресијом, ове карактеристике временом умножавају.

Слушаоци, као један, климнуше главама у знак потврде да им је све јасно.

– Могла сам да умрем, а да ово не знам, мој Боже! – врисну бака па се препетокраки и гласно млатну отвореном спарушеном шачицом по свом одличју.

– Гадуро ождрљекана! – рече Гладомир.

Си Луј Ме не рече ништа.

До водитељкиних ногу се докотрља једно киндер јајце из којег испаде Си Луј Ме у деловима, а да је то она могло се са сигурношћу закључити по украсу који јој је стајао у коси. Навикнута да се у Гладији све врти око ње и њеног мужа, она готово и да не обрати пажњу на тај детаљ.

– И хоћемо ли, коначно, да чујемо одговор на питање: зашто смо такви какви јесмо? – рече водитељка трепћући самоуверено и прекрсти ноге.

– Е, сад, ако је све урађено смишљено и разрађено до савршенства, чак до те мере да, чини се, ништа није препуштено случају у достизању приближно савршеног облика живота, поставља се питање : зашто? Не постоји биће које је апсолутно супериорно у односу на остала бића. Зашто човек нема непробојни оклоп, зашто није имун на болести и уједе, зашто не траје неупоредиво дуже од свих осталих бића? Ваљда зато што без њих ни његово постојање не би имало сврхе. Зато што он није супериорно биће, или бар није најсупериорније, и зато што мора да буде баш такав какав је, без обзира колико се он самоме себи чинио савршеним или несавршеним. У односу на шта, питам ја? И шта би онда тек требало да кажу представници неких других врста, дивље прасе, рецимо, или јеж?

– Дакле, свидело му се или не, човек је баш такав какав мора да буде. И једно је сигурно, за разлику од других живих врста, познатих нашим чулима, не постоји апсолутно ни једна која тако страховито брзо напредује или, боље речено, мења своја схватања у циљу сопственог уништења, али и уништења доброг дела онога што га окружује. То не може бити у складу са природним законитостима, али је производ људске природе која се негде некоме отргла, или је тако намерно саздана, и пуштена из воде на копно, или из свемира на земљу.

– Овде правимо кратку паузу због онога од чега живимо, па настављамо – рече водитељка, а одмах потом на екрану се појавише рекламе.

Гладомир је ћутао и замишљено се чешкао по носу. Требало му је времена да сабере утиске како би донео коначан суд. Нешто му је ту смрдело, мада није било оних отворених напада на њега и његов режим, које је он сам иницирао и дозирао како би своје демократско лице омилио великим светским силама. Овде се, мислио је он, очигледно ради о некоме ко познаје ствари, али све то што говори оставља неки мучан утисак када се доведе у било какву везу са Гладијом и њеним првим човеком.

– Чак и делфине да помене, имао бих утисак да је то на неки начин уперено против нас, мада тако не изгледа на први поглед– рече Гладомир и загледа се у своју жену.

– Какве делфине, зашто делфине ?... – рече Си Луј Ме, а онда застаде и дубоко се замисли. – Види, види...– рече она као да се нечега сетила, али се у том тренутку силиконска водитељка са уснама налик паткиној гузи огласи питањем:

– Господине, има ли места размишљању да смо ми, како ви тврдите у својој књизи "Од делфина до Бин Ладена" свесни производ настао испланираним укрштањем, рецимо делфина или неких других морских бића која нам се још нису открила, а која су преко нас своју морску интелигенцију и, свакако, бескрајно старији облик живота пренела на копно, а потом поново у Космос?

Гладомир се крајњим напором воље одржа у седлу. Био је блед као да је видео јахаче апокалипсе.

– Не, не могу да верујем!

– Ни ја – рече Си Луј Ме искрено – као да те чује, или ти успеваш да пратиш ток његових мисли.

– Дакле, може ли се претпоставити да је интелигенција једног морског бића хиљадама или милионима година изнад нас и да ми нисмо еволуирали, већ само избачени на негостољубиво копно, као маринци или као средство да се досегне неки циљ или оствари некакав наум. Какав? Чак и људски ум, савршен или не, са људског становишта, није у стању да одговори на многа питања, мада је у стању да их постави, и да нагађа, што није небитно. Међутим, суштинско питање које је сасвим изван сфере људског размишљања, јесте : шта је живот? – рече водитељка.

– Да, да ли је у питању (енергија) која постоји сама за себе, што је мало вероватно, или се ради о бесконачном размножавању (деоби) једног те истог појма. Или је, ипак, у питању један униврзални појам који се истовремено одиграва у безброј најразноврснијих јединки? Можда би се могло рећи да све што је живо живи исти живот будући да је већ и нама сасвим јасно да живимо у истом животу. Да ли све што је живо има своју функцију у функционисању неког обимнијег живота, што је, свакако, сасвим могуће, и реално, или свака жива јединка има ту своју честицу нечега што је тера да мрда и размножава се, а за шта још не знамо шта је – изговори човек у једном даху, поглади браду и погледом пређе по присутнима као да на њима, као примерима, још једном покушава да нађе потврду исправности свог учења.

– Но, вратићу се морским дубинама, јер ми се чини да ту лежи одговор, или бар његов део – рече човек.

– Е, ту сам те чекао – врисну Гладомир и поскочи из свог кућног огртача.

Си Луј Ме се трже из своје опчињености говорниковом говорничком вештином, али се брзо смири и врати дешавањима на екрану. На лицу јој се видела велика заинтересованост, што је Гладодмира почело да иритира и чини љубоморним.

– Нестане ли копна, живот ће се наставити и, свакако, некада негде доћи на исто, без обзира на привидни успон који је људска раса успела да досегне. Нестане ли воде и онога што је у њој, живот на овој планети ће, највероватније у потпуности замрети, а ако и постоје облици живота који би опстали, сигурно је да се они никада, нити за тим имају потребу, не би уздигли изнад онога што јесу, будући да су већ показали своје савршенство и да за тим нема никакве потребе. Људи иду обрнутом логиком. Ако уопште постоји еволуција као таква, и ако је прихватамо на основу онога што знамо, ми смо најмлађи изданци у том низу. Дакле, или најновији модели или најмање савршени у поређењу са облицима који постоје несагледиво дуже него ми.

Ако смо избачени из воде, не као отпадници, већ са одређеном намером, ако је то учинио неки савршенији ум од нашег, онда је логично претпоставити да смо са тим умом у некаквој вези, да нас неко контролише или бар има надзор над нама.

– Ха, ха, – процеди кроз стиснуте зубе Гладомир, пошто претходно сачека неколико тренутака да се увери да је заиста истина оно што је чуо –па он зна, он све зна – прошапта и загледа се у очи своје супруге.

– Да, све зна – рече она и неки до тада непознати сјај јој се појави у очима.

– А одакле зна? – упита Гладомир – ко му је рекао?

Си Луј слеже раменима.

Његов сумњичави поглед још дуго после тога остао је да почива на њеном лепом лицу жарећи је као копривин лист.

– Рецимо да ја ово говорим као неко ко живи 2.000 година пре него што стварно живим, као неко ко ништа у животу није прочитао, као сатиричар, или човек који је потпуно пореметио памећу. Јесам ли ја паметан или луд, јесам ли ја сам себи дао разум да бих се са њим поигравао? И каква је то егзибиција да моја размишљања иду у том правцу, шта ме на то тера?

Дугогодишње размишљање на исту тему : ко смо, шта смо и где смо се запутили, чему ми служимо када све ово у природи, неизоставно, нечему мора да служи и да има своју сврху?

Дакле, ово са морем ми се чини сасвим прихватљивим, мада би се могло рећи да је живот танани флуид који се свему прилагођава у настојању да све испуни и да траје, а ипак, ма колико у суштини био бесконачан и неуништив, има кратко трајање у јединки. Можда и због тога што је у питању огромна количина енергије која се троши, или нешто друго.

– Да, да, да – са разумевањем рече водитељка – у вашој другој књизи која се зове "Мој камп" ви сте, поред упутстава за камповање у камповима и на отвореним теренима, изнели своје ставове о, да тако кажем, колективном мозгу. Можете ли то мало да нам појасните.

– То је та идеја да, заправо, постоји један велики мозак као трезор у којем се чува, у којем је сублимирано, комплетно сазнање људског рода, од настанка до данас, а можда и сазнање о настанку и суштини Свемира. Појединачни људски мозгови су као холограми у којима се то сазнање пресликава и без личног искуства. Мислим да сви знају све, будући да су сви мозгови на одређени, нама још непознати начин, путем магнетних таласа и електричних импулса, "умрежени". Потребно је само знати како активирати механизам, како се улази у туђе мозгове, како присвојити туђе искуство које је, истовремено, и искуство врсте.

Човек својим настојањем да овлада сопственим способностима ставља у други план оно што би се могло назвати спонтаним или рефлексним деловањем које му је својствено. Свест о себи чини га неспособним да буде оно што заправо јесте и да делује онако како му је примерено. Доказано је да људи најадекватније на спољашње надражаје реагују када немају времена, или им због неких других околности, није допуштено да размишљају. То значи да су људи оно што јесу тек када немају свест о себи, или простије, када се чиста свест стави у службу опстанка без јасно изражене свести о комплетном бићу.

У томе је тајна оног великог дела мозга који носимо, а који је нама још увек недокучив, као Космос. Мозак који нема, или неће да има, спознају о самоме себи, који један део себе свесно држи у мраку.

Нема логике да у људском телу постоји нешто што није у функцији, поготову не када је у питању мозак. А тај део мозга заправо је суштина онога што јесмо. У њему се крије неограничена моћ, бескрајно сазнање и невероватна креативност. Тај део мозга је кључ за решење свих питања која би могла да се поставе. Таква концентрација моћи, док се за то не стекну услови, била би погубна по онога ко би њоме овладао, али и по све остало око њега. Или, у бољој варијанти, то би онемогућило да се Космос и све у њему развија својим током који је само след одређених нужности, односно след процеса који неминовно проистичу из оних који су им претходили.

Уколико би се то пореметило, не би се ништа значајно догодило, осим што би се све вратило на почетак и то је, изгледа, једина законитост која се може изменити у Космосу где је све остало сасвим могуће. Било је током историје оних који су, сам бог зна како, успели да зађу у ону "тамну" страну свести и направе искорак далеко испред могућности својих савременика. То су, наравно, изузеци, али изузеци који потврђују да је то могуће. На жалост, колико год то деловало генијално и примамљиво, мора се признати да то није нормално и да никоме није познат механизам како се до тога долази. Свакако не путем који би нам трасирао свесни део нашег мозга, односно разум. Према томе, до спознаје тамног дела мозга може се доћи неразумно или спољашњим дејством у виду одређених болести, удараца, траума или физичких и умних напора, изгладњивања, можда чак и тровања. Једно је сигурно, нико ко је по људским мерилима одгајан у најидеалнијим условима не може доживети просветљење.

Ту неминовно долазимо до питања: шта је то што ми знамо о себи? Одговор је: ништа. И онда се поново враћамо на почетак. Парадоксално је, али је тако. Када је човек дошао до свести о самоме себи, изгубио је себе и, за разлику од животиња које се понашају сасвим у складу са својом природом, човек се понаша онако како мисли да би требало да се понаша. Глуми. Истовремено мора да буде учесник у игри, односно мисији која му је намењена, а за коју, очигледно, још није спреман. А то не значи да је човек сам по себи нека виша раса, он је само животни принцип који је достигао ступањ да, у име свих осталих животних принципа, обави одређени задатак.

И сасвим је свеједно где је, када и зашто човек као такав настао и одакле је дошао, ако је дошао, овде где му, очигледно, није место рођења. У сваком случају Космос јесте његов дом, а ускоро ће се показати да оно што је зачето и рођено, било где у Космосу, било где да се нађе – код своје куће је, уколико му услови живота у другом свету омогућавају да преживи. Човек, очигледно, ма одакле да је дошао овде, дошао је својој кући из које ће у скоријој будућности, због нужде или обести, кренути даље у свет. И као што сав живи свет потиче из једног узорка живота – принципа, тако и свака врста има свог родоначелника, своје прародитеље чије гене само умножава и преноси кроз време, обогаћујући их новим искуствима која су ту да их оплемене и прекале за нове изазове и подвиге. Просто речено, ми смо само космичка прашина, стари колико и васиона од тренутка првог праска.

Из свега тога је сасвим лако закључити да смо сви ми једно исто, да мора да постоји могућност да, као што је то изражено код најближих сродника, можемо да комуницирамо на начин који није ово што сада радимо, на начин који није могуће осмислити, нити спознати рационалним чулима. Према томе, требало би за те потребе на неки начин сличан медитацији, пустити мозак да на ирационалан, а себи својствени начин, дође у комуникацију са другим мозговима, са другим сазнањима која нису производ искуства тела у којем се налази, а што је, како сам надам се доказао, сасвим нормално, чак би се могло рећи – логично. Или још боље, мозак је направљен тако да све зна, како тврде и неки научници, и он ништа ново не сазнаје, он само открива оно што постоји, а што он већ зна.

Из тога би се могло закључити да је људски мозак у правом слислу речи Космос у малом и да су у њему смештене све потенцијалне комбинације које се у Космосу могу догодити. С тим у вези ваља рећи и то да се људи на овој планети ни приближно не понашају у складу са оним што јесу јер, вероватно, и не знају шта јесу. Више се понашају као нешто едукованије животиње, што у крајњој линији и јесу. А то, опет, потиче отуд што је и људска природа организована тако да саму себе спутава, свесна, вероватно, својих неограничених способности.

Уосталом, зар нам и примери међу припадницима исте врсте не говоре да постоје јединке које су из неких, нама непознатих разлога, успеле да достигну ниво који је бар у неко догледно време недостижан већем броју њихових рођака.

Не би се требало заваравати да су нама доступна сва сазнања и сазнања до којих је људски род дошао и да су они који су успели да открију неке тајне, случајно или себи својственим механизмима, то радо откривали и другима. Не! Требало би веровати у то да је све оно што је битно увек остајало у тајности, као моћно оружје у борби за власт, а да је ово што живимо само представа која нам је наметнута.

Можда то у суштини уопште и не мора да буде важно, говорио сам већ о томе колико је битно оно што је ирационално, али читав овај свет, односно наш поглед на њега и нашу улогу у њему, може бити заснован на свесно или несвесно успостављеној заблуди. Сигурно је да ће једном та заблуда морати да буде отклоњена или замењена квалитетнијом спознајом, јер док постоји човек као биће, са својом затамњеном страном мозга, све оно што је, можда, производ заблуде, или забаве, уопште није битно.

Уколико негде постоји цивилизација која је милијардама година на– преднија од наше, и уколико на неки начин ступимо у контакт са њом, схватићемо колико је све ово што данас радимо бесмислено у суштини. То би се могло назвати самосталним напредовањем или достизањем нивоа свести и технологије који су негде не само достигнути, већ милијардама година пре и превазиђени.

Није ли човек биће које, између осталог, поново покушава да буде оно што јесте, у новим околностима? И, шта се догађа са цивилизованим бићем када доспе у дивљину, без своје технологије од које је постало зависно, као и од свог окружења? Шта би космонаут, изгубљен за своју базу, могао да уради на планети на којој му је једино могуће да одржи голи живот? Вероватно да напусти све и препусти се одржању живота и његовом наставку користећи искуство које има, а које му, показаће се то убрзо, није од неке нарочите користи. Једино на шта у таквим околностима може да се ослони јесте онај затамњени, ирационални, део мозга.

Све што сада постоји око нас постојало је одувек ту око нас. Све што видимо само су комбинације материје и енергије.

Ако мозак само открива оно што већ зна, не значи ли то да смо ми негде ову етапу живота већ проживели, а биће да све то води до одређеног степена савршенства, до спознаје оног затамњеног дела мозга, до чистог ума који је крајњи циљ, највиши домет и који је сам себи и свему око себе апсолутно довољан.

Некоме или нечему ко може све, више ништа није потребно, осим основних услова за биолошки опстанак.

Да не постоје други људи, свако размишљање за то способне индивидуе било би сасвим логична манифестација његовог степена сазнања и спознаје окружења па, према томе, и сасвим исправна. Разменом таквих доживљаја долази се до колективног сазнања које, опет, не мора да значи да је неприкосновено и исправно.

Поставља се питање: Да ли свест ствара или прилагођава организме кроз које ће да се ослободи и на најбољи могући начин манифестује, или организми стварају свест која би им омогућила да опстану? Биће да оба ова процеса иду паралелно, бар код животиња. Међутим, када је човек у питању, могло би се рећи да свест која је, ипак, производ неке друге димензије, прилагођава мозак како би преко њега могла да се искаже у овој димензији. Мозак је, заправо, само трансформатор који космичку енергију, односно апсолутну свест, прилагођава датим околностима које владају на овој планети. У неким другим условима то је, вероватно, другачије. Простије речено, апсолутна свест као таква постоји и без тела, попут сигнала којем је потребан пријемник да би се на неки начин материјализовао, односно прилагодио за доступност у овој димензији.

И много тога што је човек направио, ако не и све, само је техничко модификовање онога што он већ сам поседује. Логично је да људи са потенцијалима које имају, а не знају како да их користе, не могу на даљину да комуницирају речима или Морзеовом азбуком, али начин мора да постоји. Ако би се знало како, онда би била решена загонетка како се улази у туђе мозгове, односно како се онај део сазнања, који подразумева опшенародно добро и колективну свест, а да није део личног искуства, може користити. Ваљда су нешто слично имали у виду они који су говорили о реинкарнацији, који су се сећали својих ранијих живота у сасвим другачијим периодима и условима. Забележени су феномени да човек, рецимо, после удеса проговори језиком који никад није учио и који не зна. Не знам колико је то поуздано али дешавало ми се, мада у сну, да сасвим добро управљам авионом у који никада нисам ушао.

А феномен да комплетно искуство, мада није лично, сабијено у једну тачку, осетим у једном трептају, већ сам доживео. То је нешто невероватно, то је та нека нова димензија коју, у нормалним околностима, не користимо. Није мисао, нису слике као у сну, то је средствима која нам стоје на располагању скоро немогуће и саопштити, нешто што нема ток, нема хронологију, нема цензуру, нешто што, једноставно, постоји у сваком свом детаљу, са свим својим појединостима и не догађа се, већ, што је тешко схватљиво, само постоји. То је, ваљда, тај тренутак када мозак који се гаси престаје да брине о телу и постаје чисти ум, то је, можда, тај бескрајно сићушни магнетни или електрични импулс који одашиља у космос другим сродницима као производ сопственог искуства у фонд свеукупног памћења и сазнавања.

И зато је све то ту око нас, у нама, а да ми тога нисмо ни свесни до тренутка када несвесно не будемо у ситуацији да то латентно сазнање употребимо. То, ваљда, и јесте сазнање за ситуације које нису производ такозваних нормалних околности у којима човек функционише са минимумом капацитета јер му више од тога није ни потребно. Творац је, заправо, врховни космички принцип нужности. Творац је трезор колективног космичког сазнања сабраног на једном месту у једном центру, ма шта се под тим подразумевало.

Тешко је, ако не и немогуће, рационалним језиком говорити о ирационалним појмовима. За то је потребан сасвим другачији приступ и другачији сензибилитет. Не мислити, већ пустити да буде оно што јесте, постати медијум који без рационалних стега и ограда дозвољава да кроз њега пролази енергија свеукупног сазнања које се не може манифестовати у сликама, нити се тако може објаснити, а можда се не може ни дешифровати. То је нешто што једноставно јесте. Човек није опремљен да хвата радијске и тв сигнале и да их дешифрује, али јесте да хвата и дешифрује импулсе својих сродника. Само би требало да зна како, а да би се до тога стигло потребно је само препустити се себи, својим потенцијалима и пустити да се све само од себе догоди, без икаквих на силу наметнутих убеђења и предубеђења, са јасно израженом идејом да је то сасвим нормално и сасвим могуће.

И никако не би требало губити из вида, ма шта други говорили, да је човек такав какав јесте, право космичко чудо, можда чак и монструозно, можда чак и језиво моћно. А тај човек, то си ти – рече говорник и као случајно свој поглед усмери директно у објектив камере, ка Гладомиру, како се овоме учини, који је без речи пратио излагање и чији се образи заруменеше од усхићења.

– У том и таквом бићу – настави човек – сабране су милијарде година космичког искуства, сабрано је све, од великог праска, ако га је било, од настанка Космоса до данас. Људски мозак је, заправо, инструмент кроз који је Космос, или творац, самог себе покушао да дефинише, у чему је, ваљда, успео.

У сваком случају, много је битно на овај начин размишљати о човеку, придајући му изузетне квалитете и значај. Човек је механизам, налик на животињу, који је Космос (творац) створио и подесио да буде то што јесте, савршенство у којем и Космос као такав почива. Попут немог генија који говори кроз апарат који његове мисли преводи на одговарајуће језике или слике.

И све сам више склон да верујем да све постоји зато што мора да постоји у ланцу постојања, све осим човека који тако беспомоћан не би ни могао да опстане, бар у условима који су владали и који владају на Земљи. Човек као такав, по угледу на животиње, осмишљен је и послат овде, а можда и још негде. Човек није логичан производ еволуције, колико год то све друге врсте биле. Човек је једини сисар који је го да би се разликовао од других, или је то зато што је као такав изашао из воде, као делфин. Човек је једина животиња која без помоћи руку тешко да би могла да се репродукује и једино живо биће којем длаке, на глави, непрекидно расту, као и нокти. Човек је једино биће које без руку не би младунчету могло да омогући да се одвоји од мајке. Дакле, оно што је најбитније за постојање и опстанак људски род мора да ради уз помоћ руку.

Да ли је интелигенција логичан след активности палца, односно руку, или је човек осмишљен да буде то што јесте? Нема говора да је човек овакав какав јесте, настао од мајмуна, а мајмун од козе, а коза од корњаче, а корњача од скакавца и тако до амебе и амино киселина. Можда је и тако, али човек је постао, или је осмишљен, искључиво зато да би био то што јесте.

Ето, тако ја мислим, А ко сам ја, кад смо већ код тога, питаћете се сигурно. Искрено речено, не знам, до тога још нисам успео да дођем. Једино што знам, у шта верујем и чему се надам је да сам човек и нека тако остане – рече човек тихо, сачека неколико тренутака да види реакцију публике којој је, очигледно, било сасвим свеједно да ли он зна ко је или не, а онда устаде и са белом голубицом која му је мирно седела на рамену напусти студио.

–Био је то Лабуд Чичак, познати гладијски песник и утицајни савремени мислилац, уз Ноама Чомског и Славоја Жижека, наравно – рече водитељка и пође за њим.

Екран се за тренутак обоји окерасто падајућим листићима брезе и златастим сахарским песком, а онда почеше рекламе за инвалидске пелене, храну за пингвине и нове мобилне телефоне.

И Си Луј Ме, и Гладомир су зурили у екран не успевајући да дођу себи од шока.

– Дакле, то је тај Лабуд Чичак. Си, пренеси трагачима да ми доведу овог залудитеља широких народних маса да га ја лично научим памети – прошапта Гладомир не одвајајући поглед од екрана на којем се беше појавио он лично, на отварању погона за упредање фитиља за свеће.