22
У редакцији „Гладовоситских новости“ уобичајена атмосфера,
иако се свуда примећују трагови недавног пожара који су подметнули Гладомирови
оперативци задужени за гашење медија. Осећа се јак мирис дима, нагореле
пластике, дрвета и папира, дувана и ракије, а
осећа се и напетост због свега онога што се дешава напољу. Ипак, има и
шале, али и тешких оптужби против корумпираног режима. На климавом и већим
делом нагорелом столу од куване сибирске чамовине смештеном у углу просторије,
ваза са четири свеже увеле и видљиво клонуле жуте руже. А поред вазе урамљена
слика Веска Новичића у инвалидским колицима, насмејаног мада алкохолом и
тегобним животом прилично упропашћеног лица. То је слика из периода док је још
био нормалан и жив, што се лако да приметити већ на први поглед, чак и оних
који га уопште нису познавали, а таквих је у Гладову било врло мало.
После неколико лаких удараца савијеним средњим прстом, које
нико није чуо, врата се полако отворише уз грозан цијук какав обично праве
врата која су преживела пожар Гладомирових пиромана и у редакцију уђе младић у кожној пилотској
јакни, кратко подшишан и прилично збуњеног изгледа, као неко ко је тек видео
ванземаљца на ноши. Непознати, за којег се одмах испостави да је Видан Кокот,
један од мање познатих припадника државне безбедности, приђе Лабуду с којим се срдачно поздрави, чак се и
пољубише, као велики пријатељи који се годинама нису видели.
– Здраво
Видане, откуд ти? – упита Лабуд момка,
више узгред него што заиста жели да чује одговор на то питање.
Видан Кокот одмахну главом и слеже раменима попут човека који
покушава да нађе некакав одговор, али да, ипак, у старту не саопшти прави
разлог своје посете. Тако, стојећи, на брзину и као да морају, разменише
неколико уобичајених питања о породицама, здрављу и којечему, формално, тек да се о нечему говори. Кокот
извади паклицу „Честерфилда“ и понуди
Лабуда цигаретом. Било је у том гесту нечег смешног, неприродног и траљавог.
Чинило се да момак покушава да поступа онако како су га на обуци учили да се
поступа у таквим приликама, још несвестан да је рад на терену нешто сасвим
друго. Лабуду то би мало смешно, али остаде потпуно миран и прибран. Узео је
цигарету са изразом лица којим је требало ставити госту до знања како он, човек
који је понуђен цигаретом, одаје признање скупоценој цигарети. Кокот му
припали, а онда муњевито, готово истог тренутка, не дајући свом саговорнику
времена ни да избаци драгоцени облак дуванског дима из плућа, пређе директно на ствар.
– Ти знаш да ја радим у полицији? – рече Видан Кокот и
загледа се Лабуду у очи да види какву ће реакцију да изазове то питање које је
могло да звучи и као подсећење, обавештење, па чак и неки вид претње..
Лабуд слеже
раменима, подижући обрве тек да покаже да придаје значај том податку, али да га
то, са његове тачке гледишта, не занима, или бар не зна зашто би требало да га
занима.
– Заиста! – рече напокон искрено – нисам знао. И како је
тамо?
– Шта ја знам, није лоше – одговори момак у кожној јакни, а
лице му постаде још збуњеније и напето попримајући неприродно руменило.
Лабуд се присети тог лица, али много
година раније. Знао га је још као дете, лепу, симпатичну и паметну бебу коју је
његова мајка чувала све док није довољно порастао. Кокот је био прво дете после
десетак година брака својих родитеља, доста успешних људи који су напокон
добили наследника. Као детету које је уз доста муке дошло на свет, одлучили су
да његовом узгоју посвете изузетну пажњу, и тако је дошло до тога да Лабудова
мајка, која је живела у комшилуку, преузме обавезу о његовом чувању и
васпитању. Била је то, на неки начин част, а госпођа Даринка Чичак је, после
упорног инсистирања, прихватила ту обавезу на опште задовољство, узгајајући
Кокота, а касније и његовог млађег брата, као да су њена деца. У то време Лабуд
их је готово редовно виђао и волео их на неки чудан начин, пошто је био
јединац, као своју далеко млађу браћу.
Због свега онога што
је почело да се дешава у земљи и посла којим се бавио, Лабуд је све мање имао
времена да се виђа са њима па су се ти контакти проредили, а онда и потпуно
престали. Само понекад, из случајних сусрета на улици, сазнавао је шта раде и
како живе, али томе више није придавао неки нарочит значај. Било је мого пречих
ствари које су га потпуно заокупиле. Пролазиле су године, младићи су порасли и
у ретким сусретима на јавним местима једва их је препознавао, а понекад му је
требало времана да се присети и њихових имена. Тако је било и оног тренутка
када је Видан ушао у његову канцеларију. Али само за кратко. Сећања су одмах
почела да се нижу, испуњавајући до најситнијих детаља све пукотине у неком
прегратку свести одређеном за тог момка који је стајао пред њим. Видело се то,
ваљда, на Лабудовом лицу. Није ни имао потребе да крије своје емоције, а лепа
сећања која човек нема разлога да крије испливају на површину лица готово опипљива,
као пивска пена. Тај контраст је у лошим временима и те како уочљив.
– Знаш – рече Кокот, некако неспретно, али одлучно, као да
жели да што пре обави оно што је непријатно, а што мора да се обави – послали
су ме да те доведем на информативни разговор – рече у једном даху, готово са
олакшањем.
После свега што му је прошло кроз главу Лабуд се нађе
затеченим, и то га остави без речи, без било какве реакције. Гледао је у Кокота
као у неком магновењу, као у неком тоталном неспоразуму где човек не успева да
све детаље заокружи у једну целину и створи коначан и прави суд о нечему.
Слика тог дечака који је први корак направио управо из
његових руку и сви они детаљи док је растао, будући да се према том малишану
неколико година опходио као да је његов син, све се то никако није уклапало у
наставак приче где то исто дете, а сада чувар диктаторског режима, њега –
осведоченог борца за демократију, приводи на саслушање.
Или, можда, то тако треба. И наједном му је постало
јасно да то не само да није случајно,
већ је последица детаљног промишљања и разрађивања самог чина привођења, осим
ако се Видан није сам јавио да обави тај задатак, што је било мало вероватно.
Лабуд се није плашио, али му је сам тај детаљ на неки начин указивао колики се
значај придаје том чину, али и њему. Указивао је на то да се њиме неко озбиљно
бави и , што је било очигледно, да зна све о њему, до најситнијих детаља. Током
његовог револуционарног рада било је ситуација у којима су покушавали да га на
различите начине уклоне. Искакали су из кола у касним ноћним сатима, са намером
да му сломе кичму, али би га увек сам случај сачувао или чињеница да се неко од
његових присталица налазио на месту догађаја. Слали су бомбаше на њега, мада
безуспешно, а једном приликом је делегација састављена од две најмоћније жене
из највишег врха диктаторске власти, Си Луј Ме и Мирке Правдић, хеликоптером
стигла у Гладово не би ли пронашле начин како да га спрече у истрајавању на
антирежимским протестима који су у том тренутку непрекидно трајали већ пуна два
месеца. Хиљаде људи, који су се сваке вечери окупљали да га слушају, били су
најбоља потврда да је то што ради добро, или бар њима занимљиво. И уживао је у
томе, у тим јавним обраћањима незадовољним људима који су га поздрављали са
одушевљењем, као каквог спасиоца или вођу. Али никад није прешао границу тог
чистог уживања у размени револуционарног набоја, никад се није узохолио и
никада није о себи помислио као о некоме ко је изнад. Свестан својих песничких
квалитета и погледа на свет био је убеђен да, заправо, само ради оно што мора
да ради, оно што други нису у стању да обаве тако као он. Све више је постајао
убеђен да неко постаје историјска личност, не зато што то хоће, већ зато што се
у датом тренутку стекну такве околности које у тим судбоносним историјским догађањима
свакога непогрешиво сместе тамо где му је место.
Све то што је радио некако је више личило на игру, јер он је
водио свој приватни рат, он је ратовао за своје идеје, за своје задовољство,
далеко од идеја и интереса свих оних који су се декларисали као његови саборци,
а који су већ имали изграђене системе обезбеђења и осталих пратећих “служби”. И
тек му је повремено постајало јасно да се све то однекуд води, а да тај који
иза тога стоји има потпун утицај на ситуацију и да је у великој мери сам диктира
и њоме управља. То му је говорила интуиција, више него разум, али то га је
упутило на себе самог, на сопствену харизму и веру у исправност и искреност
онога што ради.
Није имао увид у то шта се око њега догађа и тек је много
година касније сазнао да су га прислушкивали, пратили, снимали, стављали на
листу за одстрел и на неки начин управљали његовим животом, мимо оног дела који
се тицао његовог односа са народом. После свега, када се чинило да је власт
освојена и да је демократска победа добијена, оваква дрскост тешко да је могла
да буде разумљива. Могла је да значи
званичну предају, што је мало вероватно у тренутку када режим
једноставно уклања предајник ослобођене телевизије, или, што је било много
вероватније, дефинитивни обрачун са свим оним методама за које је чуо да се
практикују у полицији, али није имао прилике да их осети на својој кожи. Можда
је то та прилика, мислио је гледајући одсутно у очи младог дебеовца, или боље
речено, кроз њега.
Кокот га је
посматрао са нескривеним поштовањем, али и са олакшањем човека који је успешно
обавио тежак задатак на који је био присиљен.
– Да кренем одмах, са тобом? – упита Лабуд.
– Не, још је рано, требало би да стигнеш до три сата – рече
Кокот, а онда, као да му чини велику услугу додате – тамо раде два иследника,
неки Бранко Батинић и Млатко Воштинић. Овај други је много зајебан тип. Боље ти
је да идеш код овог Батинића, са њим лакше може да се разговара.
– Аха, рече Лабуд неодређено, и додаде – добро, Бранко
Батинић, упамтићу. Хвала ти.
– Е, па…– ужурбано изговори његов саговорник и пружи му руку
не довршавајући мисао. Поздравише се некако трапаво и Кокот журно, тетурајући
се као новопечени пијанац напусти редакцију са упитним погледима присутних на
леђима своје кожне јакне.
Лабуд механички
погледа на сат. Било је десет минута до два.
– Требало би да идем на управни одбор – рече више за себе у
просторији којом је владао неуобичајени мук и поред тога што је пет – шест
новинара све време било ту.
– Ко је овај? – Огласи се Миљан, један од колега који му је
био највише наклоњен.
– Пандур – одговори Лабуд, зове ме на информативни разговор.
У просторији поново завлада потпуна тишина, а онда један по
један и сви у глас новинари почеше да коментаришу догађај, без било каквог
одређеног мишљења. Више су се згледали покушавајући из туђих погледа и речи да
нађу прави одговор на оно што их је мучило, али нису успевали. И за њих је све
ово било необично и ново.
– Ти познајеш овог пандура? – Упита Гордан, један од оних
који је својевремено био ватрени присталица режима, а онда се, по доласку нове
власти, повукао, преоријентисао и постао солидан симпатизер опозиције.
– Да, познајем га – рече Лабуд и исприча им детаље којима се
пре извесног времена у мислима бавио.
Људи су слушали
нетремице.
– Немогуће, не могу да верујем, и баш њега су нашли да
пошаљу… – коментарисао је један доливајући ракију у испражњену пластичну чашу
која је стајала пред њим.
– То је занимљива тактика, али малом није било ни мало
пријатно – рече други – видело се то по њему. Као да се уср’о.
– И шта ћеш да радиш? Нећеш ваљда да идеш код тих гадова? –
огласи се поново Миљан?
– Па, шта ћу да радим, идем да видим шта хоће. Ако не одем ја
тамо, доћи ће они овамо – одговори Лабуд. Полако је покупио своје ствари,
гурнуо их у своју торбици од мекане свињске коже и пошао на састанак управног одбора
остављајући колеге у задимљеној просторији која је мирисала на џибру и са оним
чудним погледима који се упућују људима у невољи, а којима се не може ни на
који начин помоћи, нити учествовати у њиховом случају.
У сали за састанке већ су се окупили чланови управног одбора.
Чекали су само њега. Сео је на своје место и одсутно слушао говорнике који су
подносили извештаје о пословању фирме и свему ономе што се у том тренутку
дешавало, када су очи читаве светске јавности биле упрте у њих. Све му је то,
тада и из тог угла, изгледало неважно, извештачено и подло, чинило му се да
полако почиње да схвата колико је све што се догађа у суштини много другачије
од онога што човек мисли, од његових уверења која се, углавном, граде на
његовим схватањима.
Постало му је јасно да не постоји колективна свест у тим
пресудним догађајима и да свако на одређену ствар гледа својим очима, не зато
што хоће, већ зато што то тако мора да буде. Ваљда је тада, спонтано, раскрстио
са једном од својих заблуда, схватио је да људи о нама не мисле оно што ми
мислимо о себи, да нас не гледају нашим очима и да никада нећемо сазнати шта
заправо неко о нама мисли, ако уопште мисли. А људи о другим људима мисле
искључиво када су им потребни или када им се нађу на путу.
Погледао је на сат. Било је време да крене. Прекинуо је за
тренутак говорника који је пенио о својој гладној деци и непокретној жени коју
је појео декубитис, и саопштио
присутнима да мора да напусти састанак јер је позван на информативни разговор.
– Шта пушиш, да знамо шта да ти донесемо ако те буду задржали
– зачу се женски глас чија се власница тако гласно закикота да су јој се тресли
и жабљи подочњаци кроз које су се тек
назирале њене ситне свињске очи. Са орловским носем који се уздизао на
троугластом лисичјем лицу баснословна дама је била права ходајућа експозитура
Нојеве барке. Уз то још и ватрени присталица режима, самодекларисана као
политички неопредељена новинарка. Лабуд је погледа равнодушно док му се у ушним
шкољкама таложио ехо усиљеног смеха присутних од којих је већина ликовала, а
добар део њих и овај чин доживљавао као још један степеник ка његовој
афирмацији. Заправао, и пријатељи и непријатељи су га поштовали и уважавали, до те мере да се увек од њега
очекивала помоћ и решење у тешким ситуацијама. Ако он није био у стању да
помогне себи, онда то нико други није био у стању. И он и они су били свесни
тога. Устао је полако и напустио просторију у којој се до праска ширио мучни
задах људске злурадости и ништавности.
Ушао је у своју канцеларију у којој није било никога. Остао
је потпуно сам. И мада је од рођења био сам и навикао на самоћу, али и посебан
однос према онима који су му били драги, та самоћа га је сада некако болела, не
зато што би му неко на било који начин помогао, не, оно што га је болело, а што
је и раније имао прилике да искуси у сличним околностима, јесте то да када људи
мисле да ти се дешава нешто лоше, онда се распрше што даље од тебе, као да си
губавац. Узео је телефон и окренуо број. Са друге стране се огласи његова
Наталија.
– Чуј – рекао је – звали су ме у полицију. Ако ме нема, да
знаш где сам. И, не брини.
– Зезаш ме. О чему се ради? – питао је познати женски глас у
којем није било панике, само знатижеље или чак неверице помешане са љубоморним
асоцијацијама.
– Немам појма – одговорио је нестрпљиво – само да знаш, ако
се не вратим, да су ме они задржали.
– Нека ти буде, желим да ти верујем. Али би требало да
знаш да
ти као неко кога сви познају и поздрављају као познату фацу и пријатеља
не може тек тако да се вуцара по кафанама са успаљеним пичкама!– одговорила је
Наталија. Била је бесна.
– Није то што ти мислиш, Наталија – рекао је али са друге стране се није чуло ништа. Спустио
је слушалицу, узео своју торбу и изашао до лифта који није радио. Осмехнуо се
готово будистички миран као човек који зна да невоље никада не долазе саме и
лагано сишао степеницама у приземље зграде, а потом на улицу осећајући негде на
темену провокативни поглед Веска Новичића са урамљене фотографије прецртане
црном траком у углу.
*********
Сунце је обасјавало
Гладово дарујући му неку посебну давинчијевску лепоту. “Форма је само латентна
љуштура, све је у светлости и све поприма значај и смисао у складу са светлошћу
која пада или не пада на њега”, мислио је ходајући полако. Као на неком
успореном снимку, људи су пролазили поред њега. Никог познатог. Још једном му
се учинило као да је постао невидљив, као да се неком магијом обрео негде у
неком непознатом крају где никога не познаје и где му све изгледа некако
другачије, а ипак познато. Прешао је тих стотинак метара са осећањем потпуне
усамљености какву никада до тада није осетио. А бити усамљен у мноштву, једно
је од најгорих осећања које човеку може да се догоди јер се тада самоћа
показује у свом пуном и правом смислу због контраста који јој даје мноштво
неучесника у њој. Кроз главу су му пролазиле разне мисли, али је осећање
потпуне самоће било толико доминантно да га је потпуно обузело поништавајући
сваки смисао онога што је радио.
И даље се није плашио, чак је на неки начин уживао да оде и
суочи се са онима о којима је мислио све најгоре. Осећао је, ипак, неку зебњу,
плашио се да му се може десити нешто ружно, да га претуку, дрогирају, уцене или
нешто слично, можда и оно најгоре, а да о томе нико ништа неће знати. Колико ли
је људских живота уништено од нељуди, а да о томе ништа не знамо, а и оно што
знамо није тачно? Схватио је да би много тога било узалудно ако се о ономе што
му се може десити ништа не буде знало. А биле су му познате бар неке од метода
којима се „чувари реда и мира“ служе при довођењу у ред неподобних. Када су
политички непријатељи у питању, онда би те методе могле да буду много
инспиративније и бруталније. Ко то зна? Могао је да се врати, да сачека
неколико сати и појави се на заказаном митингу, да пред народом и новинарима из
читавог света обзнани јавности да су хтели да га приведу. Ипак, није знао шта
се заправо од њега тражи, а нека непозната сила га је просто терала напред, и
онда је схватио да он заправио једва чека тај сусрет, очи у очи са својим непријатељима
од којих је већина готово и не скривајући се радила по налогу крупних
криминалаца и нарко босова који су и самог Гладомира Сериозног држали у шаци.
Полако се попео уз неколико степеника и стао пред збуњеног
полицајца који га је кроз дебело стакло гледао с неверицом не успевајући ни да
формулише питање које би, по службеној дужности, требало да му постави. Онај
који је за све њих представљао највећу претњу свему ономе што су они чували
стајао је ту пред њим, главом и брадом, сам попут духа.
– Имам позив за информативни разговор, где је овде државна
безбедност? – рекао је Лабуд гласом који је деловао подсмешљиво и
омаловажавајуће.
– Батинић или Воштинић ? – питао је дежурни полицајац.
– Батинић, Бранко Батинић – одговори је.
– На другом спрату, велика сала, друга врата са леве стране –
одговори предусретљиво дежурни, попут родитеља који је уживо срео глумца – идола своје деце.
Лабуд је прошао кроз пространи правоугаони хол и полако почео
да се пење уз степенице зграде у коју годинама није ушао. Унутра је кључало од
ужурбаних полицајаца који су са разних страна дошли да спрече протесте у
Гладову. Готово сви су деловали сурово, мада примитивно и сви су одреда имали
оне глупе физиономије дресираних животиња које би све урадиле, па и више од оног што се од њих
тажи, како би задовољиле свога газду. Проклети гладијски поданички менталитет.
За Лабуда је било поражавајуће то да гледа те недотупавне, у униформе угуране
креатуре које попут дрогираних зомбија туку све што им је на дохват руке, као
да се обрачунавају са својим личним непријатељима, са људима који су им некада
негде нанели неописиво зло. Такво зверско понашање није било примерено ни
некоме ко би покушавао да спречи тешке носиоце смртоносне заразе да продру у
град и изазову помор. Мржња која се ширила из стакластих погледа Гладомирових
легионара била је опипљива и неисцрпна. Била је то, вероватно, најинтензивнија
манифестација људског зла у историји планете. Можда је само Кербер имао такав
поглед и носио толико искрене
професионалне оданости у својој псећој главуџи.
Ти исти ликови из кордона са којма се месецима сретао на
улицама Гладова, ти нељуди са којима се тукао или боље речено који су га тукли,
сада су га гледали са неверицом која га је испуњавала неком охолошћу. Осећао се
баш онако како је мислио да се осећају његови књишки јунаци из детињства,
бунтовници и борци за правду и једнакост међу људима. Осећао се као Робин Худ и
чинило му се да је, коначно, то тај тренутак када се ти дечачки снови остварују
у свој својој лепоти и величини. Као да је то био тај час за који је живео.
Ваљда се то видело на њему, или је то еуфорично
осећање отеловљене имагинације зрачило из њега.
Попео се на други спрат и упутио ка дугачком ходнику који је
скоро био испуњен људима у плавом. У аљкаво скројеним, сашивеним и неиспегланим
униформама више су личили на заробљене официре неке поражене и у глиб
заглављене војске него на дрљаве Гладомирове пандуре. Ово су, ваљда, били
манекени Куројеве мафијашке творевине, несрећници који нису ни знали у чему
учествују и шта бране, али су то радили прописно и зверски. Полутаму ходника
осветљавало је златно жутило са њихових нараменица и ордења на грудима. Такав
састав и количина командног кадра у пуној параданој опреми још се могла видети
једино на обележавању дана Гладије.
Као да је само њега чекао, мада прилично збуњен, одсечним
кораком некога ко подноси рапорт, пришао му је полицајац којег је познавао и
који се презивао исто као и он. То је и био разлог да се упознају десетак
година раније, али су закључили да нису ни у каквом сродству. У међувремену
Лабудов презимењак, који му се уредно и срдачно јављао при сваком сусрету,
узнапредовао је до командира станице. Сада су били на различитим странама.
– Чичак – изговори шеф одбора за дочек без јасног одређења да
ли изговара своје или презиме на разговор приведеног борца за демократију.
– Лабуд се само
осмехну и климну главом махинално, без потребе да се упознаје, па макар то било
и само ради форме или намере да се остави утисак да му је полицајац непознат.
– Пођите за мном – рече му полицајац Чичак и после само
неколико корака отвори врата и уведе га у пространу салу испуњену столовима
поређаним у облику слова У. Одмах за њима, као по команди, нагрнуше и поседаше
старешине Гладомирове гарде. Били су озбиљни и сконцентрисани, толико да су чак
деловали симпатично и љупко, за разлику
од оних задриглих и крволочних уличних прашинара. На лицима ових видело се да
томе што раде придају изузетан значај, а самим тим и Лабуду. Наједном је постао
свестан сопствене величине и значаја у њиховим очима и није знао да ли је то
нешто што би требало да га уплаши или да га обрадује. Једно му се наметало само
по себи, није могао да их разочара и морао је, ако ништа друго, а оно овако
уживо, по први пут, чак да надрасте ту слику коју су они сами створили о њему,
а на основу свега што су на различите начине годинама прикупљали.
Сала за саслушања, бар три пута већа
од просечног обитавалишта бирократских чиновника, била је амбијент крајње
нужде, бар се такав утисак стицао на основу онога што се у њој налазило. А у
њој није било ничега, осим спојених столова поређаних дуж сва четири зида на
раздаљини од око 75 центиметара. Једино што је нарушавало монотонију испразног
неукуса и недостатка сваке креативности, што је, вероватно, имало своју сврху,
били су огромни прозори кроз које се видело чисто плаво небо и по који голуб
који би рутински прхнуо иза глава усредсређених бранилаца реда и мира
Гладомирове невелике империје.
Са једне стране је сео Чичак, а са друге начелник, изнад чије
главе је висила огромна Гладомирова фотографија постављена много више од висине
очију. У напону диктаторске саможивости Гладомир је деловао готово моћно, тим
пре што је његов самољубиви лик зналачким и техничким достигнућима био дотеран
до савршенства и то му је давало неприродни и несхватљив изглед холивудског
статисте. Читава та композиција, која је требало да покаже допадљивог моћника,
више је подсећала на џиновски омот за паковање вештачких вилица, мелема против
ћелавости или сојиних штапића. Али оно што је нарочито побуђивало пажњу и
изазивало дилеме оних коју су улазили у ово светилиште бриге о домовини, ако су
уопште успевали да остану трезвени и љубопитљиви, јесте то што Гладомиров
урамљени постер није био застакљен па је са таласастог папира посматрача гледала гротескна креатура,
као из искривљеног огледала, која је изаизвала смех и згражавање истовремено.
Изобличени диктатор, који је проваљивао из оквира, претио је да се распе по Батинићевој седој глави,
чинећи читав амбијент врло непоузданим и
комичним.
Посматрајући
такво окружење Лабуд се задржа на осматрању Гладомирове слике покушавајући да
протумачи смисао поруке коју таква поставка шаље посетиоцима ове сале.
– Мислим да ово није у реду, ви изнад себе имате свог вођу, а
ја свога немам, сам без игде иког – рече не могавши да избегне гадљив осмех,
прелазећи погледом по маси униформисаних припадника државне безбедности и
показујући руком на место на зиду на којем је, евентуално, требало да виси неко
ко је до те мере значајан и у његовом животу, или бар неко ко је Гладомирова
сушта супротност. Неке пандурске њушке се згрчише у нешто налик на осмех,
некима зверска мржња плану у очима, попут масног пуцвала, док добар део њих ни
на који начин није показивао да је одјек ове опаске стигао до њихових окошталих
мозгова. Читав тај генералштаб упарађених пандура на саслушању једног песника
Лабуда је доводио до усхићења. Уместо озбиљног револуционара у њему се
пробудило дете, пробудио се песник који је у потпуности постао свестан сопствене харизме и своје моћи над овим
људима који га први пут гледају из такве близине и који о њему знају једино оно
чему су их, вероватно, учили на радним састанцима или брифинзима са
диктаторовом женом.
– Хоћете ли нешто да попијете? – упита начелник Бранко
Батинић обраћајући се Лабуду и гледајући га у очи очекујући одговор. Лабуд је
размишљао извесно време, а онда рече:
– Пошто пиво сигирно немате…
– Немамо – рече начелник омекшан овом искреном опаском и
заборављајући на званичан тон којим би требало да се опходи са приведеним.
– Онда једну минералну воду – рече Лабуд.
И убрзо потом на вратима се појави женска глава, призвана
притиском тастера испод рукохвата на начелниковој столици, и прими наруџбину.
Саслушање је могло да почне.
Шеф локалне службе ДБ Бранко Батинић, висок тип препеченог
изгледа и непредвидљивих реакција, погледа ка једном од полицајаца са хрпом
папира под мишком.
–Чичак – раздра се
Батинић заповеднички да се Лабуд прену из размишљања при помену свог презимена,
али се сети да се и полицајац који је требало да води саслушање презива исто као
и он. Наједном му постаде јасна и логика његових испитивача. Прво млади Видан
Кокот, којег су послали да га позове на разговор, а сада Чичак којег је
годинама познавао, баш због истог презимена, али са којим није био ни у каквом
крвном сродству.
– Да почнемо, узми му генералије – нареди Батинић.
– Гениталије?– упита записничар својим потпуно смиреним
аутистичним гласом.
– Генералије – тихо рече Батинић, не губећи стрпљење, по чему
је био надалеко познат у полицијским круговима.
– Чему то – осмехну се Лабуд – није ваљда да, после свега, не
знате ни како се зовем?
Полицајац Чичак свог презимењака
погледа са крајње приглупим изразом на лицу и полуотворених уста.
У испитивачници за тренутак завлада тишина, један голуб слете
на симс и остаде мирно загледан у амбис под собом. Гладомиров сулуди поглед
бесциљно је лебдео над главама присутних. Руменило на лицу Мирка Чичка се
преточи у боју вишњеваче, као да осећа кривицу и стид што учествује у саслушању
човека са истим презименом, а што је могло да изазове негативне асоцијације
претпостављених.
Гладомирови безбедњаци то очигледно нису знали, али је
озбиљност са којом су приступили читавом случају била застрашујућа. Лабуду је
било јасно да су се много бавили њиме и да много тога знају, мада доста површно
и то га мало уплаши, пре би се могло рећи изазва неку нелагоду човека о којем
противници много тога знају, али му на неки начин подиже самопоуздање. Читаву
војску Гладомирових керова организовао је да се баве њиме.
– Па да, знамо – рече Батинић као да се наједном сетио нечег
битног. Сви потврднио климнуше главама.
– Добро – настави он, и одмахну руком као да жели да се на тај начин ослободи
уходане процедуре, чак и када за њом није постојала ама баш никаква потреба.
Чинило се да су
се сви сложили са овом констатацијом свесни те чињенице, али је требало
поступати по протоколу.
–Дакле, име и презиме, Лабуд Чичак... – поче Мирко Чичак
пословично гледајући у папире испред себе да диктира генералије свог
презимењака које су му и те како биле познате. Изговарао је гласно сваку реч, а
онда би дизао поглед ка Лабуду који би му климањем главом потврдио исправност
одређеног податка.
Униформисани записничар удахну ваздух
као за скок са трамбулине и врхове оба кажипрста положи на тастатуру писаће
машине ГЛАДУНИС, старе бар пола века. Сви су пажљиво пратили процес слушајући
са интересовањем податке, а собу је испуњавало неуједначено ударање типки по
папиру као ход малих ћопаваца. Наравно, грешака није било.
– Да пређемо на ствар, ти знаш зашто смо те позвали?
Лабуд слеже раменима и упитно подиже обрве, а израз лица му
је одавао истинитост онога што је говорио. И колико год да је знао у чему је
могла да буде суштина ове орвеловске представе, никада није могао да буде
сигуран шта Гладомира и његове следебенике може да потакне на то да некога
приведу на информативни разговор.
– Ти си писац – рече Батинић, мада се ни по чему није могло
закључити да ли је то питање или констатација.
– Да – рече Лабуд.
– За децу?
– И за децу.
– За одрасле?
Лабуд потврдно климну главом.
– И новинар?
– И новинар – понови Лабуд.
– И песник? – рече Батинић са неким минимумом поштовања које
није могао да сакрије, мада је било тешко докучити до које је мере његова
пандурска свест могла да има разумевања, па и поштовања, према томе што је у
Гладомировом режиму неко чак и песник, па још и за децу. Ипак, неке искрице
меморије из првих школских дана у деформисаним мозговима пандура на њихова лица
измамише нешто налик на уважавање, или чак неку врсту пандурске самилости, а
можда и сажаљења својстевног примитивним људима у сусрету са интелектуално
надмоћним духовима.
Лабуд инстинктивно осети да је то изузетна шанса да ситуацију
окрене у своју корист. Ипак, знао је да говорити Куројевим пандрурима о поезији
исто је што и прасићима говорити о сунчевим пегама.
– Да, и песник.
– И како је то данас и овде бити песник? – упита Батинић,
рекло би се искрено заинтересован за ову проблематику, бар толико колико и
гладијски мишеви за концентрацију угљендиоксида у земљином омотачу.
– Поезија је нешто са чим се човек рађа, или се не рађа... –
поче Лабуд желећи да им стави до знања да неко није и не сме бити крив због
тога што је песник. Осећао се помало као Шехерезада, свестан да негде доле, или
горе, у истој згради, постоје просторије у којима се врећама пуним песка и
другим делотворним и разрађеним методама
из испитаника извуче све, па и више од онога што та униформисана жгадија жели
да зна.
– Поезија није – наставио је – нити ће икада бити нешто од
чега може да се живи, али се мора живети за њу, ако је човек већ обдарен тим
талентом. Поезија је божанско осећање, нешто што човек поседује или не поседује
и што му нико не може ускратити, нити га спречити да се тако осећа и да
записује оно што осећа. А то како песници овде живе, вама је добро познато,
претпостављам.
Направио је предах, уживајући у свом монологи док су га
полицајци гледали нетремице покушавајући да схвате смисао онога о чему је
говорио. А онда је наставио.
Губећи осећај за реалност тренутка, можда чак и ватреније
него икада и схватајући тек тада моћ свог дара Лабуд одржа такав говор о
песништву да је и сам био фасциниран. Тешко успевајући да схвате о чему се
заправо ради али заголицани његовом посвећеношћу теми присутни су са поштовањем
гутали сваку његову реч, пратећи покрете Лабудових руку којима се обилно служио
у дочаравању значаја сопствене религије.
Одахнуо је и отпио гутљај киселе воде.
Деловали су збуњено и њему се учини, што није било далеко од
истине, да су, ипак, и поред својих ограничених интелектуалних капацитета,
успели бар да спознају жар који је поседовао и фанатизам према ономе што ради,
за шта је био у стању да жртвује све, па и живот.
Чак је и Батинић нетремице пратио оно што Лабуд говори,
потпуно заокупљен његовом појавом и начином на који је то радио. А онда, као да
се трже из транса, покуша да се врати нечему што му се учини врло важним за
наставак саслушања.
–И како се то пише, мислим шта је потребно да се напише
песма? – заинтересова се Батинић.
– Оловка, писаћа машина, компјутер, а у крајњем случају не
мора ни да се запише, може и да се упамти…
–Не, ниси ме разумео, питам те шта је то потребно да би неко
написао песму, мислим како песма настаје у човеку, како се појављује и откуда
долази?
– Тешко је то питање – одговори Лабуд – а ствар стоји сасвим различито код различитих
људи. Неке води љубав, неке мржња, патриотизам, жеља за славом или било које
позитивно или негативно повишено осећање.
–Да, знам то, али
потребно је још нешто, потребан је таленат и…– ту се Батинић дубоко замисли по
систему “на врх ми је језика” и погледа у плафон грицкајући својим социјалним
секутићима слузокожу доње делимично
искривљене усне.
– Не знам на шта мислите, можда на машту, да потребно је
имати и бар мало маште, свакако – рече Лабуд.
–Е, то, то сам хтео да чујем, господине Голубе – готово
врисну Батинић и скочи са столице, направи
круг око ње држећи се једном
руком за наслон, а онда седе и пажљиво се загледа у Лабудово намрштено чело као
да је у тих неколико урезаних бора скривена опасна тајна.
– Лабуд, господине Батинићу, Лабуд.
–Свеједно – одмахну руком
Батинић – пратећи ток својих мисли као да се плаши да би скретањем
концентрације на нешто друго тај ток у великој мери био прекинут или да би
могао да крене у сасвим неочекиваном правцу – нема више маште, госпдодине
Лабуде! Шта је машта, знате ли ви шта је машта? Знате, наравно. То је само
испразно фантазирање доконих умова беспослених људи, које не води никуда,
односно води у пропаст, господине Лабуде, у пропаст земље и народа. Е, то се
овде више неће догађати. Гладија ће бити земља реалних, рационалних,
објективних и гладних људи, а не земља маштара и сањара. Мада је мени добро
познато да гладни људи доживљавају прворазредне халуцинације. Али, и снове ћемо
да укинемо, и халуцинације. Нема шта да сања народ који има све што му треба, а
то ће му бити дато. Ето, тако.
Лабуд је ћутао
пажљиво посматрајући његове еполете које су одскакале са његових рамена као
мртве птице.
–Јесмо ли се разумели?
–Нисмо, али рецимо да јесмо– одговори Лабуд.
–Нека ти буде. А сада да пређемо на оно друго.
– Како ви кажете – рече Лабуд.
– Но, добро – рече Батинић – сада ваљда знаш зашто си овде?
– Заиста не знам – рече Лабуд – можда због крађе предајника и
протеста грађана. Не верујем да сте ме звали да вам говорим о поезији и да вам
читам песме.
Батинић потврдно климну главом.
– Да ли ти је познато ово? – рече Батинић и гурну пред Лабуда
новине на чијој је насловној страни била велика група грађана поред споменика у
центру Гладова.
–Да, познато ми је – рече Лабуд.
–Значи опет? – намршти се Батинић.
–Не разумем, шта опет? – рече Лабуд.
– Опет ти побуњујеш народ, опет водиш протесте против
легално, вољом народа изабране власти Гладије?
– Рецимо да је тако, не знам како другачије да одговорим на
то питање.
– Ти – рече Батинић и упери прст у полицајца који је стајао
поред врата – уведи професора.
Полицајац послушно изађе напоље. У сали за саслушање завлада
потпуни мук. А онда се врата отворише и крупна појава једног од
најобразованијих људи Гладова, у пратњи пословично дезоријентисаног полицајца,
уђе у простор испуњен плавим униформама.
‚ –Седите
господине професоре – рече Бранко Батинић и показа руком на једну прилично
расклиматану дрвену столицу.
Професор др Стојко Драгић, јер то
беше он, климањем главе поздрави присутне и седе, истури груди, исправи кичму и
стави шаке на бутине, попут лепо васпитаног основца и свој проницљиви, врло
интелигентни поглед, подиже ка Батинићу. Није му било први пут да га зову на
информативни разговор, али је ово било први пут да није предмет разговора он,
већ неко други, неко о коме би он требало нешто да каже. Професор Драгић је
своју докторску титулу донео из Немачке, а по доласку у Гладово постао је и
први човек једне од мањих опозиционих странака, што га је и довело у контакт са
Лабудом.
– Професор др Стојко Драгић – рече Батинић и направи такав
полукруг главом да је скоро истовремено својим погледом прешао по лицима свих
присутних. – Можда вам је познато, а можда и није, професор је доктор правних
наука, а уз то и један, уз овде присутног Лабуда Чичка, од организатора и
учесника недавних такозваних демократских протеста. Професор је позван да нам,
као експерт и судионик нешто каже о заслугама господина Чичка за наше
тромесечно јурцање са демонстрантима по Гладову, како бисмо знали шта можемо да
очекујемо у овоме што нам предстоји, а што, по свим показатељима, може да
поприми мого озбиљнији ток са неизвесним исходом чаки када су у питању људски
животи.
– Докторе, можете ли у кратким цртама да нам кажете ко стоји
иза организације некадашњих протеста у Гладову? – рече Батинић и удобније се
намести у својој столици са наслоном.
– Оно што је било
најважније, по мом мишљењу – полугласно али разговетно, смиреним и неком
надмоћном нијансом обојеним гласом искусног оратора поче Стојко Драгић – није
било како осмислити политички протест, јер смо имали шта политички да кажемо,
већ држати пажњу тих људи који дођу на трг. Зимско је време, хладно је, људи су
створили навику да се долази од пет сати по подне, па да се остаје до девет, до
десет увече, и то постаје начин живота у Гладову. Зато је јако било важно да
нађемо човека који ће издржати, али нисмо знали да ће морати да издржи 100
дана. Стварно смо имали срећу, и мени лично задовољство, да то буде Лабуд
Чичак, због тога што је, и поред свих својих врлина и мана, тај човек успео да
на тргу стоји потпуно смрзнут, покисао, мокар до голе коже, слеђен свих стотину
дана протеста и да се, ако тако могу да кажем, побуни због ,,нехуманих услова
рада”, тек по неки пут кад седнемо да се договоримо о томе шта треба даље да се
прича народу и кога позивати од нових гостију. Дакле, ако би неко требало да добије признање за подстицање демократије
у Гладову, сигурно би требало да добије Лабуд Чичак. Он је био експониран, био
је изложен. Наравно, нико није од
челика, постоји замор материјала, али Лабуд као да је био.
– Шта као да је био?–
прекиде га Батинић.
–Па, као да је био од
челика – одговори професор.
– Лабуд па од челика
?– чудио се Батинић.
Професор ућута и спусти поглед ка врховима својих ципела.
– У реду, од челика,
нека ти буде, настави.
–Првих десетак дана смо
се окупљали на тргу, а онда почињу шетње, почињу доласци гостију из Гладограда,
издајемо опозиционе “Гладовске новине” и почиње један паралелни политички живот
у Гладову који се одвија на главном градском тргу. Тад је Гладово имало два
препознатљива симбола, споменик гладовским јунацима у сваком случају, жао ми је
што тај споменик није остао гладовски симбол, и Лабуда Чичка који је, на
жалост, ево баш на годишњицу протеста,
како чујем, осуђен због новинарског
става од стране судија који кроје правду на начин како то од њих очекује
Гладомир Сериозни. Али и то је знак демократије, макар и наопаке у Гладову,
макар и неспроведене демократије и мислим да то Чичку не би требало да смета,
већ да буде поносан што је баш он у једној парадоксалној ситуацији да му после
годину дана од демократских протеста у Гладову суде режимлије и пресуђују му,
чак и претњом затвором.
Али то да нама верују
требало је да искаже човек који је био фронтмен. И да није било таквог деловања
Лабуда Чичка протест у Гладову би био врло брзо разбијен јер су Гладомирови
обавештајци које је предводио лично Окер Љубичић, један од његових
најповерљивијих људи, радили јавним и тајним каналима на разбијању
протеста, чак су и убацивали своје људе,
што је уобичајена ствар рада тајних полиција.
А та је организација
од почетка медијски зависила од Лабуда Чичка, и то треба поштено и до краја
признати. Да није било Чичка, протести сигурно не би трајали дуго, а свакако не
сто дана – колико су трајали, јер ми смо први почели, а последњи прекинули и формирали
скупштину општине претпоследњи, пре Гладограда. Није тврђава била нигде другде
него у Гладову, јер је Гладово бранила министарка правде лично, и то је свима
било јасно.
Дакле, протести су били стварно спонтани. Та енергија која се
видела код првих људи који су протестовали, била је једноставно незадржива.
Друго, храброст људи који су изашли у првим данима док се није увео какав–такав
систем, мада система није ни било, и
истрајност Лабуда Чичка да стоји по било којем времену и да прича људима, дали
су очекиване резултате. Важни су људи који су били на протестима и људи који су
били изложени на споменику. Лабуд Чичак 95 посто, а сви остали пет посто. И то
мора да се зна ради историје. Мора да се
зна ко је био довољно храбар да стоји пред свима, јер не сме да се заборави
једно – ми смо првих десет дана били под снајперима са Хотела ,,Код три козе”.
Мало људи зна за ту причу. Постоје врло озбиљни извори за ово што кажем. Мој
први озбиљнији говор, који сам одржао после три дана, почео сам речима:
,,Ово је мали град,
сви се ми добро знамо и немојте да се
играте, питање је ко ће ноћас да заноћи, ко ће сутра да се пробуди". То је
била порука онима који су нас држали на нишану. Тад су променили поставу полиције
која је била ту. И то је истина о почетку протеста. Уосталом, све ово ви добро
знате – рече професор др Стојко Драгић –
и не знам зашто сте ме звали кад је то део историје овога града, а о свему
имате извештаје својих ухода, видео и тонске снимке, фотографије, изјаве
сведока и учесника, записнике са саслушања, али и лекарске налазе претучених
грађана.
–Знам ја шта имамо, а шта немамо, господине професоре, али
ово ми је било битно да се каже сада и овде и то од једног таквог ауторитета
као што сте ви. Дакле? – рече Батинић и свој продорни, испитивачки поглед
човека на бранику отаџбине упери ка Лабуду.
–Не знам шта би требало да кажем и не знам да ли би ово
требало да схватим као осуду или као признање.
– Схвати како хоћеш, то је твоја ствар – рече Батинић
претећим гласом – мене занима да ли је све ово истина или само плод маште и зле
намере уваженог професора?
– Има истине, мада, искрено речено, не бих баш себи
приписивао такве заслуге....
– Колико сам схватио, а што је мени најбитније, да није било
тебе. протеста не би ни било, а и да их је било не би трајали онолико колико су
трајали? – упита Батинић.
– Како ја то могу да знам, можда би их било, а можда и не би.
Дешава се само оно што мора да се деси, све остало су само претпоставке.
– Имате ли шта да додате, негирате или исправите у овоме што
је професор рекао?
Лабуд Чичак одмахну главом.
– У реду,
можете да идете, поштовани професоре, хвала вам на сарадњи – рече Батинић.
Професор др Стојко
Драгић учтиво климну главом, устаде и без речи прође кроз врата која му
предусретљиви полицајац отвори.
– И шта да радимо? – рече Батинић после кратког размишљања.
Лабуд слеже раменима стављајући му до знања да је то потпуно
изван његове моћи деловања.
– То мора да се прекине – рече Батинић, али се из начина на
који је то саопштио видело да заправо ни сам не зна како и да само настоји да
изврши оно што му је наређено. – Само ти можеш то да урадиш и нико више, тебе
поштују и воле.
– Како? – рече Лабуд, сада већ све више постајући свестан
озбиљности ситуације у којој се нашао.
– Лепо, изаћи ћеш пред народ и рећи да се то прекида.
Лабуд је знао да је то немогуће, да је читава ствар отишла
сувише далеко да би га разјарена маса незадовољника тек тако послушала и
прекинула са протестима који су им били изванредан начин да дају одушка свом
накупљеном бесу.
–То неће моћи, нити сам ја толико утицајан, нити постоји неко
ко би сада могао све то да прекине.
Батинић га је гледао без речи, неодлучан као жива батина са
два своја прилично различита завршетка. Било је очигледно да и он зна то исто,
али су улоге тако биле подељене да су обојица била пред нечим за шта није било
решења.
– А зашто се ви не бисте обратили суграђанима и наредили им
да прекину са протестима? – упита Лабуд.
– Ја, зашто...како ја, како то мислиш да се ја њима обратим?
– зграну се Батинић.
– Да позовем екипу да дође да вас усними или да одемо до
студија па да преко ваше телевизије емитујемо ваш позив на обуставу протеста –
рече Лабуд мирно, мада је знао да је то потпуно неприхватљиво и да би такав
гест само додатно распалио људе на тргу.
Батинић одречно одмахну главом покретом који је говорио да је
то последња ствар коју би био спреман да уради. То није био начин за разбијање
демонстрација у случају када министар информисања и телекомуникација краде
предајник локалне телевизије, чак и у режиму какав је Гладомиров.
Ћутали су неко време, свако заокупљен својим мислима, ни из
далека не наслућујући решење.
– У реду. То би било све – рече Батинић и устаде, а за њим и
сви присутни. Собу поново обасја одсев са њихових еполета, а један трачак тог
светла прелете преко Гладомировог портрета који као да се осмехну, презриво и
надмоћно. Голуб рашири крила, а онда их поново склопи и остаде и даље да стоји
на симсу. Лабуд изађе и лаганим кораком сиђе низ степениште праћен љубопитљивим
погледима у којима је било и нескривене жеље да му сломе кичму. Знао је то, али
није знао зашто то већ неко није учинио.
На улици га сачека исто оно сунце, сада већ нешто руменије,
хладније и само на корак од заласка. Људи су поново промицали поред њега
заокупљени својим бесциљним тумарањем и очекивањем вечерњег окупљања пред
градским спомеником. И опет осети онај изненадни напад усамљености и потпуне
отуђености од света који га окружује, попут човека који живи у свом свету
потпуно несхваћен од свих, што је, у суштини, и било тачно.
 22. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар