БОЖЈИ ЉУДИ У ЂАВОЉИМ ВРЕМЕНИМА
У психијатрији постоји израз „гранични поремећај
личности“. Гранични поремећај личности – то је оно кад
том случају навучеш кошуљу с дугачким рукавима, вежеш
му их на леђима, накљукаш га антидепресивима и
закључаног оставиш у осами какве собе са гуменим
зидовима. Да је тако само у психијатрији – био би то
изоловани случај. Али гранични поремећај личности није
више ствар појединца. То је не само овде него и ту и тамо
– масовна појава. То је дошло дотле да се може говорити и
о граничном поремећају свих Срба. И осталих грађана
који овде с њима једва живе. Гранични поремећај
личности струка препознаје по томе што појединца
уопште „карактерише пасивна нестабилност расположења,
црно-бело размишљање, с нагласком на црно, нереална
слика о себи и понашање на социјално неприхватљив
начин“. То су они који за изабраног лекара имају Лазу
Лазаревића.
За разлику од струке, писац свој национ препознаје по
томе што га карактерише прича о пасивној нестабилности
расположења, песма о црно-белом размишљању, роман са
нагласком на црно, есеј о нереалној слици о себи и драма о
понашању на социјално неприхватљив начин. И заиста,
кад данас бациш и летимичан поглед на рођаке, пријатеље,
кумове, колеге, комшије и суграђане уопште, кад се будеш
питао шта са њима да радиш, једино ће ти пасти на памет
је да их сместиш у какав психијатријски приручник. У
којем ће се твојим рођацима, пријатељима, кумовима,
колегама, комшијама и суграђанима уопште бавити на
један озбиљан начин, са забринутим изразом лица и
строгошћу у очима. На тако нешто ни литература, ни
Љубомир Илић, писац Откачених прича, не могу да
пристану.
Откачене приче Оно што се у науци назива „гранични поремећај
личности“ писац ове књиге сместио је у Откачене приче.
Само онај којег карактерише пасивна нестабилност
расположења, црно-бело размишљање, с нагласком на
црно, нереална слика о себи и понашање на социјално
неприхватљив начин може бити јунак Откачених прича.
То су Илићеви божји људи у ђавољим временима. И то је
сигуран знак да су јунаци ових прича дошли из наше
стварности, живе у Откаченим причама и кад-тад ће се
вратити у нашу стварност.
Онај ко буде нашао себе у Откаченим причама нека
узвикне „Еурека!“ Нашавши себе, тај је већ направио први
корак ка коначној изгубљености. Док наука на људе који
имају гранични поремећај личности гледа са великом
забринутошћу, свако нормалан ће пре пожелети да буде у
Откаченим причама, него у овом бескрајном причкарању.
Него, доста је приче. Откачите. Данас само онај ко има
јаја, лети изнад кукавичјег гнезда. За свој лет изнад
кукавичјег јајета Џек Николсон је добио Оскара. За свој
лет, Љубомир Илић заслужује награду за животно дело.
Радивоје Бојичић
ОДАБРАНЕ ПРИЧЕ
С Р Е Ћ Н И Д О Б И Т Н И Ц И
Због светске економске кризе која се обрушила и на
нашу напаћену и ојађену земљу ташта је предложила
ребаланс кућног буџета.
– Биће то наш скромни допринос напорима које улаже
влада за превазилажење тешке ситуације! – рекла је
отварајући ванредну седницу Кућног савета.
Жена је поздравила иницијативу драге јој маме, а онда
је изнела и конкретни предлог од кога су ми се дигли и
коса и притисак.
Прво и прво, од сутра се укида доручак за мене; друго,
ручаћу сваки други дан јер имам вишка живе ваге од
равно један килограм; треће, вечера се избацује за све;
четврто, забрањено је да трошим паре за цигаре, а у
обавези сам да кладионицу заобилазим у широком луку;
пето, пиво ми је дозвољено само за Светог Харалампија –
славу моје таште, и за Преподобног Великомученика
Сисоја – рођендан моје жене.
Имао сам неколико амандмана на изнети предлог.
Међутим, ташта и жена су их одбиле уз образложење да су
они правно могући, али су антиреформски. Ребаланс
кућног буџета је усвојен са два гласа за и једним гласом
против.
У тренутку кад сам демонстративно напуштао седницу
Кућног савета, дошао је поштар. Дао ми је велику белу
коверту у чијем левом горњем углу су утиснута црвена слова ТУРИСТИЧКА АГЕНЦИЈА РОБИНСОН, испод
тога ВИНОДОЛСКА 426/17, а испод седмоцифрени
телефонски број. У десном доњем углу откуцано моје име
и презиме и адреса.
– Отвори и читај! – заповедила је моја жена.
„Поштовани, част нам је обавестити Вас да сте постали
срећни добитник седмодневног аранжмана за три особе у
хотелу 'ПУН МЕСЕЦ' у Бањи Трешњици. Наша агенција
од прошле године организује ОКТОБАРСКЕ
СЛОБОДАРСКЕ СВЕЧАНОСТИ (од 4. до 10. октобра) и
награђује добитнике које одабере наш компјутер из
телефонског именика. Ви сте овога пута имали среће, па
Вама и Вашим најмилијима желимо пријатан боравак у
Бањи Трешњици. За формалности око смештаја јавите се
рецепцији хотела непосредно по доласку. Превоз
обезбедите сами.
Робинсон вам жели пријатан одмор. Директор и
нечитак потпис.“
– Хвала богу, и нас је срећа једном погледала! –
искрено се обрадова моја жена.
– Срећа је за богате, а ми смо најобичнија голетарија!
Шта нам вреди седмодневни аранжман кад немамо пара за
бензин до Бање Трешњице и назад. А и тамо треба
потрошити неки динар! – кажем.
Жена обеси нос.
– Имам ја нешто пара, штедела сам за сахрану. Биће
довољно да се лепо одморимо и надишемо чистог
Озренског ваздуха!
– И напијемо хладног пива из кригле! – додам
– Мало морген! – реплицирала ми је жена.
На сам дан поласка отерам „стојадина“ код аутомеханичара да га мало утегне и дотера. Бојим се,
испустиће душу негде уз пут, у таквом је стању.
Откачене приче
~ 66 ~
Вратим се кући. У ходнику две путне торбе. Крцате.
Моја жена је у свечаној црној хаљини са дубоким
деколтеом и обнаженим леђима. С обзиром на обим груди,
струка и кукова, не стоји јој тако лоше.
– Како ми стоји?!
– Бајно! – слажем.
– А види ово!
Присуствујем свлачењу већ поменуте хаљине и
облачењу друге, тиркизноплаве, која ми се уопште не
свиђа.
– Фантастично! – опет слажем.
– Шта кажеш на ово?!
Тиркизна џак хаљина лети преко главе. Улази у
наранџасту тунику и црне панталоне. Као да ће да пева
испод шатора, размишљам.
– Слатка си! – наставим са лажима.
– Погледај још ово!
Уместо тунике и панталона облачи бели комплет
употпуњен сивом ешарпом. Груди и задњица баш су
дошли до изражаја.
– Дивно! – кажем, а већ ме хвата нервоза ако будем
морао да оцењујем и таштин стајлинг.
Потом сам био замољен да тркнем до продавнице и
купим три пара црних хулахоп чарапа. Отрчим и дотрчим.
Мале су, треба два броја веће, саопштава набијајући још
неке ситнице у путну торбу.
– Не идемо на пут око света! – примећујем.
– Боље иди и замени чарапе!
Поново тркнем тамо и овамо. Таман су. Односимо
пртљау у ауто. Кренусмо.
Брекће конзерва ауто-путем. Ташта дремуцка позади,
жена тороче као навијена, пуши и гура ми чипс у уста.
Пуштам музику до даске не бих ли је ућуткао. Надјачава
звучнике. Искључим се са ауто-пута и у првом селу деси
ми се малер: ударим свињу. Лежи шарено крме испред
точкова. Мртво начисто. Збуњен сам и уплашен. Жена
дрхти, ташта се буди и саветује ми бекство са места
злочина. Отерам је у мајчину, у себи, наравно. Из
дворишта истрча кошчати горштак.
– Леле, па ти си је, бре, згазио скроз!
– Нисам је видео! – правдам се.
– 'Ди си гледô, јебем те у очи! – љути се сељак спреман
да ми узврати жестоко ако почнем да филозофирам.
– Знаш шта, пријатељу, то може свакоме да се деси!
– Боли мене стојко за свакога! Ти си, брајко, мени
штету направио!
Скупља се публика: необријани сељаци, забрађене
жене, дечурлија. Чујем коментаре: „Тако они и људе
убијају“, „Разлупај му кола, Радојице“, „Зови, бре,
милицију нека га у'апсе“... Ситуација постаје драматична.
Зауставили су саобраћај у оба правца.
– Слушај, пријатељу, да платим ја теби штету! –
покушавам да се нагодим.
– Да платиш, него шта! – заграјаше сељаци.
Газда свињске цркотине је био врло прецизан у свом
одштетном захтеву: за бравче сто педесет евра и за осам
прасади, које би опрасила јер се ономад букарила, још
триста евра. Укупно четири стотине педесет.
Хоћу да платим свињу, прасад не прихватам.
– У том случају зваћу милицију! – Зови! – кажем му.
Отрча у кућу.
Иза мене момак на мотору, поред њега коњска запрега
натоварена церовином, иза запреге „џета“, па „голф
караван“, па комби... Колона и са друге стране. Милиције
нема, сви су нервозни, спушта се сумрак. Момак на
мотору први изгуби живце.
– Људи, нема смисла да нас зајебавате због једне
свиње!
У том тренутку коњ га ухвати зубима за раме.
Преплашени бајкер млатну кацигом, изненађено кљусе
крете уназад, церово дебло разби шофершајбну „џете“, а
она тресну у голфа. Направи се карамбол. У општем
метежу први се снашао власник коњске запреге:
– Ооо, мајке ти га натиткам коњске!
Оштећени реже на сељане, они пак шкргућу на
оштећене. Размењују се најсочније псовке српске
културне баштине. Ја мудро ћутим.
Дође милиција. Свињски газда даје изјаву и понавља
захтев за надокнаду. Ја такође изјављујем шта се десило и
пристајем да платим свињу. Сељак зацепио за прасад.
Уједени моториста покреће поступак против крволочног
коња, возач „џете“ тражи новац за шофершајбну од
коњског газде; његовом захтеву придружује се и возач
голфа, а милиција хоће да похапси сељаке што су насилно
зауставили саобраћај. Они се разиђоше погнутих глава.
Горштаку званом Радојица дође из дупета у главу:
– Добро, нека ми плати свињу!
Остали су одмах одустали од својих захтева уз
констатацију: коме штета, томе и срамота. Ташта извади
европску валуту, сељак је тутну у џеп чакшира, зграби
свињче за задње ноге и увуче га у двориште без довиђења. У „Пун месец“ стигнемо касно, сместимо се у собу,
истуширамо и легнемо. Пред зору устанем ради мале
нужде, олакшам се, у плакару нађем таштину ташну и
дрпим јој сто тридесет евра. Легнем и поново заспим.
Прва два дана проводим у хотелском бару. Наливам се
пићем од јутра до вечери, и чарапе ми заударају на пиво.
Ташта није помињала нестали новац, што је био још један
доказ да полако али сигурно лапи, и да не зна колико је
пара понела. Криво ми што нисам дрпио још који еврић.
Жена и ташта глуваре бањом са женама које су упознале у
парку, а које су, опет, стигле овде у аранжману агенције
Робинсон поводом Октобарских слободарских свечаности.
Захваљујући свргнутом вођи склапају се нова познанства
и пријатељства.
Трећег дана се вратим у нормалу. Жена ми показује
бањске знаменитости, од којих се нарочито истичу:
улични продавци сувенира, дечији забавни парк, киосци са
богатом понудом пљескавица и пуњених пилећих батака,
баште ресторана, мењачнице, Циганке које проричу
судбину гледањем у карте... Увече трешти музика у свакој
кафани. Оскудно обучене певачице бацају у транс
кориснике лековитих терапијских процедура и нас срећне
добитнике бесплатног аранжмана. Сви се лудо проводе, не
размишљајући о реалности која их чека кад се врате
кућама. Не желим да учествујем у узалудном траћењу
времена и поново се враћам хотелском бару. Удвостручим
конзумну дозу пића, што је имало за последицу да ме
конобари увече воде до собе. Тако сам се проводио до
последњег дана.
Враћамо се кући. Водим рачуна да опет не опалим
неког домаћег четвороношца, или пернатог двоношца,
или, не дај боже, човека. Само би ми то требало. Срећно се
укључим на ауто-пут и згазим „стојадина“ осамдесет.
Може и брже, али уз ризик отпадања појединих делова. Не
спадам у оне који воле да ризикују.
Стигнемо. Ја уносим путне торбе, жене купљене
сувенире. Гурнем кључ у браву. Врата откључана... Црна слутња пролете ми кроз главу. Уђемо унутра. Кућа празна.
Мангупи однели фрижидер, замрзивач са смрзнутом
паприком, боранијом и нешто мало млевеног меса,
електрични шпорет, судоперу, две ТА пећи, усисивач,
пеглу, миксер, веш-машину, тепихе из трпезарије и
дневног боравка, поскидали и однели све завесе,
трпезаријски сто и столице, испразнили гардеробне
ормаре. Опељешили и таштину собу, покупили чак и
одело које је спремила себи за сахрану, што ме је посебно
заболео плајваз. Сахранићу је голу, у чаршаву, кад дође
судњи дан. Да сам знао, оставио бих је код куће, па нека
украду и њу. Ал' би се закитили. Жена проклиње
антихристе и одлази до телефона, ташта гута пилуле за
обарање притиска и умирење живаца, ја претурам по
џеповима нисам ли негде затурио који евро... Нисам, све
сам спискао и сад могу да дувам у празну флашу.
– Звала сам госпођу из Вршца и оног инжењера из
Паланке, и знаш како су прошли?!
– Не знам, и није ме брига! – кажем.
– Као и ми, опљачкани су!
У витрини нађем коверту са телефонским бројем
„Робинсона“. Машина из Телекома саопштава: „Позвали
сте непостојећи број“. Зовем обавештења. Умилни женски
глас оператера број тај и тај каже:
– Господине, код нас таква агенција није регистрована!
Значи, то је: организована пљачкашка банда хара по
становима лакомисленог народа жељног провода. Тако ми
и треба кад сам сом... Звони телефон.
– Добар дан! – каже непознати мушки глас.
– Добар дан! – једва процедим.
– Агенција „Робинсон“. Како сте се провели у Бањи?
– Лопурдо, маму ти покварену! – заурлам. – Ако те
нађем, поломићу ти сваку коску, зубима ћу грло да ти прережем, згазићу те као пијан говно!!! Милицији ћу да те
пријавим, хохштаплеру белосветски!. Мене си нашао да
пљачкаш, све ти по списку јебем мртво и живо!...
– Не љутите се, господине, молим вас, од нечега мора
да се живи! – рече и прекиде везу.
Дрхтим од узбуђења. Кога и коме да пријавим?
Криминал цвета у целој држави, па ником ништа. Колико
је тек нерасветљених убистава, а неко ће да се потресе
због опљачкане куће бившег радника, а сада незапосленог
лица на евиденцији бироа за запошљавање, коме је зинуло
дупе да се бесплатно проводи у бањи...
***
К У Ћ Н И Љ У Б И М Ц И
Таман сам почео да мозгам како да набавим седам
стотина евра за измирење дуга електродистрибуцији кад
дође моја жена с пијаце, натоварена кесама пуним
зелениша.
– Ако за осам дана не исплатимо дуговање,
отфикариће нам струју
– Ко каже?! – интересовала се.
– Не каже нико, али су послали писмену опомену у
којој су то написали!
– Могу да нас пољубе у зло место – у дупе јуначко! –
изјасни се седајући у фотељу.
Луда жена, помислим. Можда јој је немаштина
разорила нервни систем, па не зна шта говори. У
медицини су забележени такви случајеви, читао сам у
„Здрављу“ или „Еликсиру“, не сећам се где.
– Карајовићки је муж купио корњачу за рођендан! –
огласи се после краће паузе.
– И Карајовићка личи на чудовиште са Галапагоса. Бар
ће имати друштво.
– А Мица фризерка је добила гуштера зелембаћа за
годишњицу брака!
– Више би јој пристајала змија отровница! – кажем. – Ако мислиш да си духовит, грдно се вараш! Данас
свака нормална породица има кућног љубимца. Једино
смо ми по том питању још увек у каменом добу, и то
захваљујући твојим назадним схватањима!
– Добро, купићу ти свињу мангулицу, па се кућно
љубимишите до миле воље!
Увредио сам је до смрти. Она је, каже, са свињама,
овцама, кравама и козама раскрстила равно пре двадесет
пет година, то јест даном кад је пристала да се уда за мене.
Ако мислим да је судбоносно „да“ пред матичарем
изговорила из љубави, грдно се варам. Удала се за мене
само зато што сам живео у граду и што сам имао плату. За
удају из љубави потражила би неког млађег и лепшег.
Захвалим јој се што сам напокон сазнао истину и
предложим да јој за успомену и дуго сећање на своју
заблуду поклоним бесног пса, или лабуда зараженог
птичијим грипом, или луду краву са све брљкастим
телетом, или помахниталог магарца који хронично болује
од магарећег кашља.
– Части себе са два грама мозга, ако се тај артикл
уопште негде продаје! – одбруси и повуче се у кухињу.
Следећих дана вршила је на мене психолошко-физички
притисак, граничио се са класичном тортуром, тако да сам
једне ноћи попустио. Обећао сам јој птичицу по њеном
избору. И кавез, наравно, и кесу зрневља, и ветеринарски
надзор ако буде потребно.
Пред саму зору пало је чашћавање, а онда смо се
успавали и прескочили јутарњу кафу и доручак. После
ручка смо прилегли. Међутим, од онога није било ништа
јер сам био скроз балдисан. Ни макац. Најобичнији
издувани балон.
– Кад не можеш да се париш, можеш да даш паре!
То је значило да одмах полазимо у потрагу за неком
прашумском птичурином. Обишли смо неколико бутика препуних канаринаца, папагаја, змија, јежева, разнобојних
рибица, минијатурних алигатора и крокодилчића,
бодљикавих прасића, морских краставаца... После
вишесатног разгледања животињског царства пазарили
смо сићушног папагаја жуто-зелено-црвенкастоплавкастог колорита перја и паперја. Жена се на први
поглед заљубила у њега, а ја у продавачицу, само што то
нисам показао, јер је могло да има нежељене последице по
моју личност. Хоћу да кажем, жена ми је љубоморна као
пас.
Тако је у нашу кућу ушао папагај Зврле, његов кавез и
сва пратећа опрема потребна за исхрану и одржавање
хигијене пернатог скакутавог крештавца. Е да, Зврле је
испуштао неартикулисане гласове, што нас је прилично
забринуло. Купили смо, изгледа, шунтавог папагаја који
не зна ни једну једину реч српског језика. Сате смо
проводили поред кавеза понављајући му једну исту реч.
На све то Зврле је само крештао.
– Пернати курајбер је малоуман. Не схвата ништа –
кажем жени.
– Иди у продавницу и питај шта су нам ово продали.
Дугонога лепојка ми је објаснила да наш Зврле није ни
малоуман, ни шунтав, ни бандоглав. Напротив,
натпросечно је интелигентан, али му је потребан дресер,
стручњак за обуку папагаја за изговарање речи и
реченица.
– Значи, треба да купим и дресера?! – интересовао сам
се.
– Дресер се ангажује! Ево вам број његовог мобилног
телефона, па се договорите! – цвркутала је умилним
гласићем.
– Овом намолованом врапцу је потребан дресер! –
саопштим забринутој жени. – Без њега неће ни да бекне. Неколико дана касније дресер Љубинко почео је да
прави друштво нашем Зврлету. Тај птичији учитељ имао је
ћелаву главу, ситне плаве очи и ретку браду а ла Хо Ши
Мин. Глас му је био пискав, а ноге мало криве, као да је у
младости јахао буре. Хтео сам да се кладим са женом да га
је креирао карикатуриста овдашњи, Срдан Слободановић.
По мом скромном мишљењу, то му је била једна од
лошијих карикатура. Жена ме назвала неваспитаним
заједљивцем и обичном шушумигом. Од опкладе, значи,
није било ништа.
Љубинко је био права напаст за Зврлета. Био је
немилосрдан према недужном папагајчићу мрцварећи га
сатима. То нису биле говорне вежбе, то је био прави
егзeрцир. Било је тешко мени, а како је било Зврлету, бог
сами зна.
Свој проблем решио сам тако што сам излазио из куће
кад је Љубинко држао часове. Или сам одлазио на пецање,
или сам играо домине у пензионерском дому. Додуше, ја
нисам био пензионер али њима то није сметало. Једном
недељно, углавном петком, одлазио сам у кладионицу.
Љубинко је често долазио и по два пута дневно. Баш се
био закаприцирао да малог створа научи памети. Зврле је,
чини ми се, био мало забрљављен од толиког учења, али
су зато моја жена и дресер били пресрећни. Говорили су
ми како се ствар развија у жељеном правцу.
Једнога јутра ћелави јарац је дошао сабајле. Зврле се
још није био ни расанио како треба.
Ја зграбим штапове и свратим у глистарницу да купим
мамке. Мица Прангија, тако смо звали власницу
глистарнице, понудила ми је глисте ђубретаре, глисте
баштенске и глисте виноградаре. Од црвљег асортимана
имала је црве од напљувака, црве брашнаре и дурдубаке.
Продавала је такође ситне цркнуте кесеге, кувани кукуруз
и концентровану храну за рибе. – Шта мислиш, Мицо, шта добра риба највише воли?!
– питао сам је док је одмеравала педесет грама брашњивих
црва.
– Питона! Ако не верујеш, дођи да ти покажем! – рече
и увуче ме у магацин који једва ако је био метар са два.
Одмах се ухватила за мог дурдубака, али и ја њој
нисам остао дужан. Не знам зашто је зову Прангија кад
она има аждају. Праву правцату неман, само што не бљује
ватру. Посао смо обавили стојећи, а магацин се умирисао
на загорели зној.
– Дођи кад год можеш! – рекла ми је на растанку. –
Онај мој ем је шлогирао у мозак, ем га звизнуло
млитавило у ону ствар.
Kад се човек сабајле ухвати за оно за шта сам се ја
ухватио, онда му преко дана риболов слабо иде. Нисам
упецао ни рипче. После неколико сати узалудног чкиљења
у пловак, спакујем штапове и вратим се кући.
– Ћао, Зврле, мучениче! – поздравим жениног кућног
љубимца.
– Ро-го-њо, ро-го-њо, ро-го-њо! – скандирао је
крештећи.
– Иш, глупердо шарена! – нарогушим се.
– Ро-го-њо, ро-го-њо, ро-го-њо! – понављао је као
навијен.
– Жено, дај топломер!
– Зашто?!
– Зврле изгледа има температуру! Бојим се да не падне
у фрас.
Жена дотрча. Ја сам га држао за крилца, а она му бутну
врх топломера у тртњак. Зврле крекну неразговетно
колачећи очи. Покушавао је да се искобеља из мојих руку,
али сам га чврсто држао. – Дебело, прикане, шта кажеш! – провоцирао сам га.
Он ме само погледа и оклембеси главу. После два
минута чмар му је био слободан, а температура сасвим
нормална. Кад сам га убацио у кавез, једва се попео на
љуљашку.
– Зашто си помислио да има температуру?! –
интересовала се жена.
– Назвао ме рогоњом.
Сутрадан сам поново ишао у глистарницу, а после тога
на реку. У глистарници сам прошао прилично добро, а на
води опет никако. Нисам могао да објасним зашто ме риба
одједном неће.
– Ћао, Зврки! – јавим му се.
– Ти си коњ, ха-ха-ха! Ти си коњ, ха-ха-ха! – блебетао
је.
– Шта кажеш?! – запрепастим се.
– Ти си коњ, ха-ха-ха...!
– Ако гукнеш још једном, набићу те на хемијску
оловку! Мачку ћу, бре, да ти пустим у кавез!
Он се пркосно зањиха на љуљашци.
Следећих дана нисам одлазио на пецање, што значи ни
код Мице Прангије. Ишао сам у пензионерски дом и
растурао их у доминама. Зврлета сам игнорисао, мада ни
он мене није примећивао. Имао сам утисак да се узајамно
не подносимо.
После извесног времена посетио сам Мицу у
глистарничком магацину, а потом отишао на реку. Нисам
лоше прошао: чуварка је била пуна беле рибе. Није то
квалитет, али боље ишта него ништа. Срећан што ме
пецарошка срећа поново служи, поздравио сам Зврлета:
– Како си, орлушино?! Он закрешта:
– Живка, љубави моја! Живка, љубави моја!
Опа, бато! Живка је моја жена, а ту просту реченицу
„Љубави моја!“ нисам јој рекао последњих петнаест
година. Постало ми је јасно о чему се ради. Ћелави јарац
дресира папагаја и ровари ми по браку. Нападнем Живку
да призна. Уместо да призна, назвала ме је љубоморним
идиотом. Откуд зна птица шта блебеће!
Ујутру је дошао Љубинко.
– Добро јутро! – весело ме поздрави.
– Марш!
– Молим?!
– Марш из куће!
– Шта ово треба да значи?!
– То значи да ћу ти поломити сваку кошчицу ако
моментално не одеш!
– Али ви мени дугујете...
Пођем према њему, а он брже-боље шмугну из куће.
Тако сам решио тај проблем. Мир поново завлада мојом
душом
Живка се бунила због мог простаклука, чак смо се и
посвађали. Запретила ми је новим дресером, а ја сам
обећао да ћу тог мамлаза пребити на мртво име. Њу је
после тога заболела десна половина главе и два дана није
излазила из собе.
Зврле уопште није схватао озбиљност породичне
ситуације. Колико пута прођем поред њега, толико пута
крекне:
– Живка, љубави моја!
– Умукни! – опомињао сам га људски. Једнога дана, кад је Живка отишла на пијацу,
искористим прилику и коначно му откинем главу.
Копрцнуо се ножицама пре него што сам га ставио у
најлон кесу и бацио у контејнер. Кавез широм отворим.
Живки сам рекао да је мали гад изашао из кавеза, излетео
кроз прозор и винуо се у непознатом правцу.
Највероватније га је неки кобац већ очерупао.
Живка је пала у депресију. Доктори за мождане вијуге
били су немоћни у њеном случају. Гутала је шаку лекова
дневно, али без виднијег побољшања. Конзилијум је
предложио акупунктуру као једини спас. Али то се ради
искључиво у приватним ординацијама и кошта прилично.
– Здравље је најпрече! – рекао сам.
Већ после прве куре наступио је осетни бољитак.
Болест је ушла у такозвану ремисију. Требало је да издржи
петнаест кура.
И тако, Живка код акупунктуролога, а ја код Мице
Прангије. Мојој драгој женици је бивало све боље, а и
мени није било лоше ако се изузме смалаксавање које сам
из дана у дан све више осећао.
Кад су Мициног шлогираног мужа одвезли у бању,
позвала ме у стан, да се не тискамо по магацину. Мица је
имала велики стан, није имала папагала, а у ћошку
дневног боравка лежала је огромна дога. То је, каже, њен
кућни љубимац. Не морам да бринем јер је Џесика мирна
и питома.
Навалим на Прангију као дете на сладолед.
Инспирисао ме ваљда простор. Уђем јој у шеснаестерац и
после неколико дриблинга улево, па удесно, па поново
улево, увалим јој под пречку. Она врисну, ја јекнух, а
џукела ђипи из ћошка, баци се на мене и поче да ме пара
зубима. Запомажем из свег гласа, али помахнитало куче не
попушта као мраз око Светога Саве. Једва ме Мица
Прангија спасила. У болницу сам допремљен колима хитне помоћи.
Смештен сам на заразно одељење заједно са онима који се
лече од жутице, имају пролив или су их напали крпељи.
Доктори ме свакодневно посматрају надајући се да нећу да
запенушам и побесним. За сваки случај вакцинисали су ме
против беснила.
Дошла ми жена у посету. С њом и неки непознати
господин. Никада га раније нисам видео.
– Свака ти част, швалерчино!
Мене срамота. Не могу у очи да јој погледам.
– Извини и опрости ми, ако икако можеш! – процедим.
– О томе ћемо кад дођеш кући! – сикће змија
отровница.
– А Ви, господине?! Ви сте сигурно из осигуравајућег
друштва?! – питао сам реда ради.
– Господин је мој нови кућни љубимац, ако баш хоћеш
да знаш! – одбруси Живка.
Арлаукнем колико ме грло носи и јурнем да их
раскомадам, али они истрчаше у ходник...
ЧИТАОЦИ КАО СРЕЋНИ ДОБИТНИЦИ
Оно што смо доживели последњих четврт века тешко
је описати. Држава у којој живимо није иста. Породица је
изгубила улогу коју је имала, а људи су постали суровији,
себичнији, нервознији и сиромашнији. Али у народу коме
су много тога прикачили живе и стварају сатиричари који
ту горку истину, и комичне ситуације педантно бележе,
обликују и претварају у „откачене” приче, афоризме,
епиграме, карикатуре...
Неки то раде мање добро, неки врло добро, а неки
одлично. Међу онима који то раде одлично је и сатиричар
Љубомир Илић. Он је све оно што је запазио, чуо и
доживео прибележио, а онда написао „духовите приче“, у
којима ће многи препознати чланове своје породице,
комшије, пријатеље, политичаре... Тако је настала
духовита књига Откачене приче.
После ове књиге слободно могу рећи да ћу, сатиричару
Илићу, „прикачити“ ову реч – духовито. Илић је то писао
језиком који сви разумемо. Писао је о згодама и незгодама
које се свима нама дешавају. Писао је о људима које
срећемо сваки дан. Али писао је на такав начин да ће
засмејати не само читаоце већ и оне о којима је писао.
Многи од нас приче читају пре спавања. Прочитају
једну причу и утону у сан, па сутрадан другу... и тако
редом. Откачене приче неће вам помоћи да заспите. Оне
ће вас оставити будним док не прочитате и последњу
страницу из књиге. Ако имате навику да читате чим се
пробудите, приче из ове књиге ће бити енергетски импулс
за цео дан.
У време транзиције, кад поштен свет лута, а непоштен
проналази себе, аутор је изабрао неколико тема које је
успешно обрадио: болести здравственог система, наградне
игре за срећне губитнике, морбидни ријалити са „необичним” свршетком, изопаченост као наметнута
врлина, личне фрустрације у служби лудила, оптимизам и
песимизам у коалицији... Пишући о породичним
сплеткама, Илић је у неколико прича користио правоугли
троугао, у коме је ташта хипотенуза, супруга се башкари
на обе катете, а зет чучи у најоштријем углу. Пишући о
политици, није могао ништа друго да примени сем круга, у
коме се најспособнији ротирају на важним функцијама,
сањајући пирамиду, а сви остали се сударају као муве без
главе, са тенденцијом да оду у π...
Зато ове приче, сем језичке, имају и математичку
димензију, па се за аутора може рећи да је сатиричар на
квадрат. Кажу да је смех лековит. То би требало да имају
на уму сви изабрани лекари кад преписују рецепте, и да у
асортиман модерних лекова уврсте и Откачене приче.
Милан Ј. Михајловић
С Л О В О О А У Т О Р У
Љубомир Илић је рођен у Малој Крсни 1951. гидине. У
родном селу је завршио основну школу, а средњу
медицинску у Пожаревцу. Цео радни век је провео у
смедеревском Здравственом центру.
Сатиру пише од 1981. год. Објављивао је у Ошишаном
јежу, Јежевом хумору, Афоризму, Политици, Вечерњим
Новостима, Политици Експрес, Нашем гласу, Меткосу,
Смедеревској седмици, Смедеревском магазину,
Сатираскопу, Српском гласу (Аустралија), на програмима
Радио Београда, Радио Смедерева, Радио Пожаревца, као и
у електронским сатиричним часописима Етна, Шипак,
Носорог, Ошишани јеж, часопису за култури Афирматор и
порталу Конкретно.
Заступљен је у антологији Ко је ко у нашем хумору,
сатири и карикатури (М. Вржина 1996.), Књизи њихове
срамоте (Смедерево 1999.), антологији смедеревског
афористичког круга Ружа на Титанику (Радивоје Рале
Дамњановић 2002.), антологији Ко је ко у афоризму (Ј.
Буква 2015.), антологији српског афоризма од пада
берлинског зида да пада српског зида Године заплета (Д.
Огњановић, Прокупље 2020.).
Објавио књиге: Проветравање празноглавља,
афоризми ( 1992. ), Бато, погоди ме Нато, хумористичко –
сатирична проза ( 2000. ), Слике из живота, хумористичко
– сатирична проза( 2004. ), Трн у оку, афоризми ( 2008. ) и
Ремонтовање мозга, афоризми ( 2015. )
Са Зораном Живковићем из Житковца покренуо је и
уређује сатирични часопис Сатираскоп.
Добитник је многобројних награда и признања за
сатиру и хумор.
Живи и пише у Малој Крсни.
0 коментара:
Постави коментар