ДУВАЧИ
Дахћу дувачи у плавој јари,
спремни на чари зимских летова,
тешко навучени господари
и магови стакластих светова.
На крају посла сви пљују у даљ
да испуне празнину времена
које им тад, као ћосави маљ,
сине над голотињом темена.
Сложно крене с линије фронта,
где се крива правила руше,
провидна братија да до фајронта
тражи мелем за срчане душе.
Ујутру видно напрсле кригле
са пода цвиле бленући
у столице што су ноге дигле
за дувачима стидно венући.
БАЛ
Чекали смо да почне бал,
већ грозно ождрљекани,
кад маскирани канибал
поче сам да се кан-кани.
Хтео је да изабере
жртву у компактном скупу,
коју може да прождере
и за њом остави рупу.
Љубитељ људскога меса,
нашминкан и ондулиран,
балио је као блеса
и канио се, видно миран.
Реч му мудра, лепршава,
узлете тад без бојазни:
“Братијо гладна, мршава,
где су примерци гојазни?
Знајте да глумим будалу
и каним се јер вас жалим,
а не знам зашто на балу
ја тако обилно балим”.
Приђе му задригли лакеј
и дрекну изиритиран:
“Чик да поједеш мене, ‘еј,
пошто сам тешко лакиран“.
Беше то велика грешка
и разлог довољно јак,
напасник га, срца тешка,
смаза и испљуну лак.
И тада љути канибал
подригну као говече,
прекиде дрско бајни бал
па балетанима рече:
“Била је моја идеја
да смажем ко зрно мака
све осим тешког лакеја
јер бацам пеглу због лака.
Савет на правило сведен
могу да упутим сваком,
на крају бива поједен
зли тежак премазан лаком”.
МУЗЕЈ
У музеј је народни херој
ушетао своју мешину
која заудара на гној,
крв и људску лешину.
Мирно гланца савест нечисту
врсни мајстор свога заната
грлећи на бис своју бисту
верни експонат грађанског рата.
НА ПОЧЕТKУ KРАЈА
Сва жута штампа у канти је
са љускама барених јаја,
лажни свеци глођу мантије
чекајући почетак краја.
Уљези се ките ловором,
склоњени су мудри и часни,
стока се сад дичи говором
и бесни у сопранској басни.
ДЕМОKРАТИЈА
Над животом згађена,
минут од судњег часа,
руља ледено упарађена
нервозно чека да гласа.
Усољене креатуре,
лишене остатка воље,
као на солило журе
с мало наде у боље.
Док кроз кутије зуре
у привид нове дражи,
плазе им се контуре
гмазова ефектне лажи.
ДОМОЉУБ
Сутра идем у борбу,
са зида пушку скидам,
стављам главу у торбу
или ћу ране да видам.
Слистићу марву многу,
давићу свога брата,
па макар ме без ногу
донели из тог рата.
Има, бре, да се коље,
крв да се лије мушка,
само у духу воље
оног који нас хушка.
Зато ће мени власт,
после обилне каке,
указати највећу част-
лакираће ми штаке.
Иван Рајовић
Administrator Marina Raičević
0 коментара:
Постави коментар