РЕЦИKЛАЖА
Срдит, згрожен и сит
сиротињског плача,
зграбих бакарни штит
и патрљак мача.
Вољан бејах да сам,
против свих што киње,
део живота дам
за спас сиротиње.
И да се још при том,
доследан у свему,
кући вратим с штитом,
или, пак, на њему.
Бенасте ме главе
спасише бламаже,
мазнуше ми справе
ради рециклаже.
МАНЕKЕН
Kликтаву још тражим клицу,
сам пред излозима сивим,
штамбиљ осмеха на лицу,
крунски доказ да још живим.
А отуд се важно цери,
из хрпе кинеског веша,
очуван у чврстој вери
манекен будућег леша.
ЦАРСТВО БУДАЛА
Бистрећи списе антике
својој маци Фелицији,
схватих, нема романтике
чак ни по дефиницији.
Био сам потпуно спреман,
чучећи роб идеала,
да постанем гласна неман,
будилник царства будала.
Да под трновитом круном
патим попут Прометеја
док ми јетру тупим кљуном
развлачи муцава креја.
Kасно дођох, у обести,
до блеска у сенци туге:
ко је свестан снаге свести
опасан је попут куге.
Не тражећи крек ни вутра,
го на жртвеном олтару,
још горим за боље сутра
и блистам у своме гару.
САТАНА И ЛУЦИФЕР
Кишне јулске ноћи у стану,
недалеко од фрижидера,
угледах на минут Сатану,
тог помраченог Луцифера.
У мрклом мраку сасвим видан
тад ми рече смркнути сер:
„Видиш да сам сасвим луцидан,
а сви мисле да сам црна звер!“
Сат је тик уз ухо такао
као срце анђела живо,
који је у плакару плакао
док је дошљак цедио пиво.
У зло доба кицош Сатана,
по злоћи познат и свечан,
рече: ” Само ми је мана,
обожавам јечам течан”.
И још ми у душицу чедну
сатански штос сасу цинични:
“Лименку узми и ти једну
кад смо бар у нечему слични.”
ОKОВИ
Раскинуо бих окове,
стишао судбе шибања
и изменио токове
свих историјских г(л)ибања.
Био бих човек први,
док се ти скотови крију,
који је без реке крви
извео револуцију.
Пустио бих да сви свети
свету служе на част,
господарима памети
безграничну дао бих власт.
Спустио бих поглед на свет,
лишен мржње, беде, јада,
и гледао некад проклет
кавез којим дресер влада.
Иван Рајовић
0 коментара:
Постави коментар