DUŠKO RADOČAJ - ONDA I SADA

ONDA I SADA

Krenem sinoć u uobičajenu šetnju, onako iz dokolice, kažu da je zdravo pred spavanje. Nogu pred nogu i đavo me nanese pored hotela u centru. Radni dan, tek se hvata sumrak, a vidim, kroz malo ramaknute zavese veliku hotelsku salu, kako se kupa sva u svetlu, dok po parketu klize parovi sve u smokinzima, frakovima i dugim balskim haljinama uz zvuke Štrausa. Jedna vremešna dama zaboravila suknju, stoji sa strane sa čašom šampanjca u jednoj i dugom muštiklom u drugoj ruci. Puši. I pije. I kezi se okolo.

U ovo doba sala obično zvrji prazna ili tek sa ponekim dokonjakom, koji uz novine cedi kafu, čekajući, valjda, kao i ja, da mu čeljad kući pospu, pa da ne mora da odgovara na pitanja "dokle ćemo ovako i kako to drugi uvek mogu, a ti nikada..."

Prislonim nos na staklo: jeste neka velika fešta, okreću se parovi, doduše, malo trapavo i ni blizu onim, što prate Novogodišnji koncert Bečke filharmonije (moj pokojni deda je jednom prokomentarisao tu novogodišnju sliku na TV-u rečima: "E ove mora da su od plastike pa na struju").

Dame su malo prekrupne, a i gospoda očito malo kubure sa kilažom i kičmom, zajapure- ni su svi, ali - ipak se okreću.

Da su mature - nisu sigurno, nisu ni godišnjice matura, i one se održavaju kada i mature... biće da je nešto drugo.

Pitam dobroćudnog gradskog veselnika Tulija, koji beše pored mene naslonio nos na izlog, šta je ovo, veli: "Gospoda se sigraju, nego daj cigaru pa da uđem da pitam i sve ću ti kažem za još jednu cigaru za "za uvo".

Taman pomislih da nastavim (u krajnjoj liniji - baš me briga šta je) kada niz stepenice strča prilika u belom fraku sa svilenim reverima i žutom ružom u jednom od njih.

Krenu prema meni, ja se sklonih u stranu, pomislih: mora da je neki stranac, promašio vrata pa umesto u toalet strefio na ulicu, kad klinac: priđe pravo meni, pruža mi ruku i veli "Zdravo, ja sam grof Rajkovski, unutra ne možeš sam, ne možeš ni tako odeven, a nisam te ni zvao".

To Rajkovski reče nekako čudno.

(Podseti me na mog drugara Mileta Tutkala, kada je na nemačkom izgovarao "jager", a na pitanje profesorke, ljute, zbog pogrešnog izgovora, vidi li iznad a dve tačkice i šta one znače, rekao da vidi i da to znači da su se tu usrale dve muve).

Biće da je to trebalo da znači: RAJKOVSKY.

Ludi stranac se napio, pomislim, taman zaustih da mu kažem da nisam ni krenuo unutra, da sam namerno sam i da mi je baš milo što me nije zvao, kada mi se lik učini poznat. Pogledam bolje: jeste Rajko, moj drugar iz osnovne škole, seljak čovek, kao i ja sâm, čiji je deda, doduše pre moga dede, došao u grad, zarađujući hleb kao poslednji gradski amalin.

"Ti li si to Rajko" upitah radostan što ga vidim; naljuti se čovek, unese mi se u lice i prosikta:

"To si sada rekao i nikada više, pričaš sa grofom Rajkovskim, spodobo indolentna i odmah da si se sklonio sa trga, da ne zovem ove iznutra, ni sanjati ne možeš, ko je sve tu i šta mogu da ti urade, samo da ih zovnem".

Na stepeništu iza njega se pojavi prilika u dugoj balskoj haljini sa belim rukavicama do iznad lakata, kezeći se na Rajka:

"Gde se gubiš idiote, hoće predsednik Opštine da se slika sa nama, a ti se opet motaš sa tim tvojim seljacima i gde se samo nađete, sunce li vam žarko, valjda po mirisu đubreta, sa kog ste i došli. Zaboravio si koliko me sve ovo košta i koliko puta mi je ona uspijuša Kadrićka nabijala na nos svoje buržujsko poreklo, spominjići mog veselog oca, seljačinu, kao što si i sam".

Bi mi neprijatno, prepoznah Milevu, Rajkovu ženu, čiji je ćaća bio pandur (kažu vrlo dobar i sposoban pandur): kako li je samo navukla one bele rukavice na njene ruke veličine osrednje udarničke lopate. Biće da je to onaj, kako li ga zovu tolstolobik, aerobik, joga (nešto je moja žena pominjala na tu temu, gunđajući da bi i ona tako mogla, da je gledala za koga će...).

Krenuh, zbunjen, dalje, krenu i Rajko nazad, valjda zadovoljan činjenicom da sam zakoračio od hotela, okrenuh se i dalje zbunjen, okrenu se i on kočoperno i ratoborno, gledajući me mrko ispod naočara, svojim sitnim, suznim očima, ispreči se, pomislivši, valjda, da ću, ipak, ući.

"Čekaj, Rajko, kako Grof, kada si na partijskim sastancima uvek isticao svoje amalinsko poreklo, sećaš se, onda, kada si usrao sa onom švalerancijom pa te CK spašavao i, bogami - spasio, zahvaljujući i dedi amalinu i starcu panduru. Znaš da smo te posle dugo zezali pevajući ti ono ..."u našega Rajka golema svirajka..."

"Onda je onda, a sada je sada, trpim ja tebe i take kao ti evo 50 godina, vala dosta je bilo, svanu i meni, konačno, i niko mi to neće pokvariti, a ti samo probaj da uđeš, videćeš ko sve hoće da se slika sa nama, a znaš ti šta oni sve mogu".

"Čekaj, burazeru, pa bar sa pola njih sam oktobra prošle godine išao u Beograd, zvao sam i tebe, nisi ni smeo ni hteo, a i direktiva tvog tadašnjeg partijskog šefa, što danas u Hagu piše memoare, je bila da se ne ide; dočekali su nas na ovom trgu kao heroje, slavili smo do jutra, ovde na Trgu, punom sveta, uz tople čvarke i kuvanu rakiju..."

"Onda je onda, a sada je sada, rekao sam ti već, nego put pod noge i zaboravi da smo se ikada sreli, stoko seljačka, 50 godina se ja patim sa vama..." ode ljutito za ženom, koja nestade iza plišane zavese navučene na ulaz.

Krenuh kući, zbunjen, razmišljam: nisam ništa pio ima već deset dana, jeste Rajko, jesu i ovo na parkingu pred hotelom besne limuzine gradskih čelnika i gradskih "bizmismena", "ekstraprofitlija" sa "sitnim" brojevima... Moraću uzeti koji dan odmora i otići na selo, pomislih, a i braći bi bilo drago da im pomognem oko berbe pasulja, vele da je rodio kao nikad.

Dođoh kući, žena već leži, drži neki šareni časopis na kome piše "NEWSLETTER", skrenuh joj dobroćudno pažnju da ga je okrenula naopako, kada ona prosu:

"Konju jedan, ako je moj deda Tode nosio kožun izvrnut naopako ne moram i ja, misliš li ti o našoj deci, svi, što su danas nešto, su večeras na balu kod Grofa Rajkovskog" (i ona je, očito, htela da izgovori RAJKOVSKY, ne pođe joj to za rukom, samo zabali, što od besa što od pokušaja da prelomi jezik).

"Kakav Grof, budalo, pa to je moj drug Rajko, sada sam sa njim..." pokušah ja da je odobrovoljim.

"Drug ti je bio dok si mu trebao, jeb'o te on, da ti je drug, iščačkao bi i tebi, kao i sebi, ukaz od pre 300 godina kojim mu Carica lično čukundedu imenuje za Grofa. Sretne se večeras slikaju sa Grofom i Groficom, samo ja sa tobom oči vadim ceo vek, jadna mi majka moja i gde su mi oči bile, sama ću ih izvaditi, kada nisu znale da gledaju, kada je trebalo gledati...." penuši žena besno.

"Čekaj, ženska glavo, šta bi mi deda rekao da ga mrtvog "prekvalifikujem"....

"Jeb'o te deda, Kadrićka danas ima i poslugu u uniformama, priređuje klabeti..ti...me, a ja tebi krpim čarape..." penuši žena dalje, lomeći jezik. (Biće da je htela reći CLUB TEE TIME).

"Ama, stani, Kadrić je moj drugar, ćaća mu je bio prvoborac, oficir iz rata, delili smo poslednje parče hleba i masti kao deca, znaš da smo do skoro kometarisali da nam je uvek hleb u igri padao na onu namazanu stranu...."

"Onda je onda, a sada je sada, ne živiš onda, već sada, jeb'o te onaj, ko te nameri na mene...." odbrusi ona i ugasi svetlo.

Iziđoh iz mraka spavaće sobe, kad me ćerka presrete u pretsoblju i u trku mi dobaci:
"Ćale, za sutra mi treba dvesta demona za ekskurziju".

Zazinuh nešto da kažem, kada se otvoriše vrata spavaće sobe i žena besno prosikta na mene:

"Daj detetu dedu, okačio si ga tu u trpezariji, zajedno sa babom, da mi ni mrtvi ne daju mira...".

Zalupi tako snažno vratima da dedina i babina venčana slika tresnu sa zida.

Podigoh je sa poda: sreća, ne razbi se. Prekrstih se i vratih sliku na mesto, ispod Svetog Jovana, koji mi ozbiljno preti prstom, svetački ozbiljan, sa natpisom pored oreola "POKAJTE SE". Sedeo sam dugo u mraku dnevne sobe pokušavajući da se pokajem: ne ide mi nešto, džabe sam se trudio.

Kakav li sam ja to čovek? Možda je moja žena u pravu? Kada god bih pokušao da se kajem i mog čukundedu Vidaka "presvučem" iz gunja u (bar) normalni kaput - samo bih u sebi otkrivao stid zbog toga što mu, na pravdi Boga, ne dam mira ni na onom svetu.

Spavao nisam nikako. Svu noć, u polu-snu, bezuspešno pokušavam čukundedi Vidaku skinuti ćemer sa pojasa (kako sako da mu navučem bar sako preko tog čuda, koje on zvaše "silav"), ne da nikako, psuje i poteže kuburu na mene. Dolazi mi, potom, moja nasmejana baka sa svojim tolim licem, zabrađena u crnu maramu: odlaže preslicu, uzima me u krilo i šapuće:

"Spavaj, jabuko moja, sve će to proći, blago babi, kao i svako drugo zlo što je prošlo milom Bogu hvala".

Žena, opet u snu, peni na babu: "Proći će meni i život, a to sa vama takvima je i gore od zla...."

Ustadoh jutros umorniji nego što sam legao. Na putu do posla, prođe mimo mene Rajko sa ženom u poluraspadnutom crvenom stojadinu. Umesto levog migavca - rupa na repu. Biće da je u toj rupi skrivao onaj papir od Carice lično. Dođe mi ga nešto žao, taman zaustih to da kažem ženi, koja od jutros nešto ćuti, a i kafu sam joj skuvao, kada mi ona opet odbrusi:

"Onda je onda, a sada je sada i Grof je - Grof".
"Jeb'o te Grof" promrsih; okrenu se žena i unoseći mi se u lice upita šta to rekoh.
"Pitaj ove tvoje sa posla za onih dvesta demona za dete...".

Nisam čuo šta je rekla trčeći ka ulazi svoje firme. Bolje što nisam - duže ću trajati.

Duško Radočaj