ĐORĐE OTAŠEVIĆ - ZIMA

ZIMA

Te zime mrak je počeo rano da pada. Tri dana nije prestajao. Muškarci dohvatiše lopate i krenuše da kroz debele slojeve mraka prave staze. Žene su od njega tkale čupave tepihe. Ali mrak ne beše ništa manji. Ljudi su s mukom gacali kroz lepljivu tamu. Okupiše se na trgu da se dogovore šta da rade. Sedam dana su se prepirali, sedam dana su se nadvikivali. A mrak je sve gušće vejao. I krajem sedmog dana, ako je više imalo smisla govoriti o danima, odlučiše da ga seku u kocke i od njih sagrade piramidu. Na njenom vrhu, nikakve sumnje nije bilo, mora biti svetlosti.

Decenijama su vukli i slagali crne blokove. Neki ostadoše bez ruke ili noge, mnogi nestaše pod mračnim gromadama. Ali je piramida bila sve viša i viša. Uzdizala se, slutili su, iznad kuća koje se nisu videle, iznad planine koja je bila negde u daljini.

A jednoga dana, mada tu reč odavno niko više nije koristio, neki radoznali dečak u očevom xepu napipa čudnu kutiju. U njoj su ležala drvca sa zadebljanim vrhom. Stranice kutije bile su hrapave. Pošao je prema građevini da nađe oca. On će zacelo znati, bilo bi čudno da ne zna, kakvi su to neobični štapići. Jer on radi pri samom vrhu piramide. Jer on je, kako je mnogo puta s ponosom pričao, među prvima preložio kako da se dođe do svetlosti.

Dečak je vrteo drvce među prstima. Došavši do piramide, a njenu visinu nije mogao ni da zamisli, seo je da sačeka oca. Prevukao je debljom stranom štapića preko hrapavog dela kutije. Na vrhu malenog komada drveta pojavio se plamen. Svetlost je topila mračne blokove, tama se slivala niz ulice. Ljudi sa piramide, zbunjeni i prestravljeni, leteli su ka zemlji. Dečak je radoznalo gledao oko sebe. Video je kuće, oguljene i sive, video je izrovane ulice. U pričama starijih selo je izgledalo mnogo lepše.

Ljudi su uspaničeno trčali ulicama. Stariji čovek, iskusan i smiren, jedan od onih koji su se nekada davno izborili za gradnju piramide, pritrča dečaku i pljunu na šibicu. Iz okolnih ulica, iz ruiniranih kuća ljudi su prilazili i pljuvali šibicu. Sve dok se na mestu gde je dečak stajao ne stvori jezero. Umiše se u njemu i krenuše da se odmore. Čekale su ih godine i godine mukotrpnog sečenja tamnih blokova, tegljenja, slaganja. Ali na vrhu piramide, sada u to više niko nije sumnjao, sigurno ima svetlosti. Laku noć!

Đorđe Otašević