НОВА КЊИГА ПРИЧА "МАЛЕ ЦРНЕ ПРИЧЕ" БОЈАНЕ НИКОЛЕТИЋ

Београђанштина

Двориште у Македонској улици. Калдрма, трава, свећар, поправка чарапа, још нешто. На улици, на зиду поред улаза, велика лимена табла, реклама за бомбоне 505 са цртом. Волела је те бомбоне. Бледожуте и бледорозе. Црте су биле плаве и зелене – бар на последњим таквим бомбонама које је купила када су већ постале Yu-бренд и добро их загледала да провери да ли имају црту или је то само реклама.

– Нема ту, некад овако, некад онако. Имаш се понашати према утврђеним правилима. Имаш реаговати на основне сигнале. Зелено светло, црвено светло – без грешке. Имаш прелазити улицу кад има возила и ако је упаљено црвено светло, иако би хтела да останеш мало ту да стојиш јер си видела нешто што ти је привукло пажњу. А, не! Шта ће свет рећи?

– Шта би Фројд на то рекао? – упита девојка скоро уморно, кроз полуосмех.

– Молим? – здепасти старији човек се пренерази, ту, пред свим људима у претрпаном тролејбусу. – Шта би рекао?

„Мора да јој је отац“, помисли Гриселда. Посматрала их је и нехотице откако су стали испред врата и заклонили оно место где је стајала табла с рекламом. Осим тога, говорили су доста гласно. Скренули су јој мисли с дворишта, баш док је покушавала да се сети оних радњи – једна или две?

Тролејбус се заглавио у гужви и стајао је ту, насред улице, док сви у њему нису изгубили стрпљење. Чули су се гласови, одавде-оданде, одломци разговора, ништа довољно разговетно ни довољно занимљиво. Ово се није могло пречути.

– Ма, све је у реду. Не знам само како ће то ићи, колико ће трајати и како ће се завршити. – Девојка је била резигнирана, изгледало је да јој је доста разговора. – Стварно.

Тролејбус се није мицао с места.

– И љубазни старији људи имају осећања, знаш – рече човек гледајући кроз прозор. Затим, као да га она невидљива реклама за бомбоне подсети, додаде:

– Ја сам се чак и унуцима надао, а ви... тако.

„Љубазни старији људи“, помисли Гриселда. „То је он, ваљда. Свашта на овом свету... Ха-ха...“ Смејала се без гласа.

– Ђубре! – узвикну човек. Девојци би непријатно. Неколико путника окрену главу у њиховом правцу, стрепећи, вероватно, да у том тако скученом простору заглављеном између две тролејбуске станице не избије свађа, крупан сукоб, ко зна шта у шта би ко зна колико њих било увучено, хтели–не хтели.

– Мајсторе, отвори врата! – зачу се са неколико страна.

– Не може, не отварају између станица – рече један помирљиви глас.

– Врата! – узвикну опет неко.

Одједном, уз шиштање хидрауличних полуга средња врата се отворише тик испред пара чијем је разговору Гриселда присуствовала.

– Излазите? – упита незаинтересованим тоном.

– Не, не, изволите – девојка се склони у страну да је пропусти.

Гриселда се брзо спусти низ два метална степеника и, обрадована свежином ваздуха и познатом атмосфером ужурбане улице, застаде на тротоару пред отвореним вратима тролејбуса да у наступу блесаве београђанштине каже пару који је малопре скоро довео до очајања:

– Декантирајте ђубре у контејнер, молим вас!

Насмеја се њиховим збуњеним лицима и пође ка Нушићевој. Мантил јој се отварао на ветру. Мермер, стакло и примамљиво нанизани излози новог тржног центра одведоше је у Дечанску.

(2020)

Хлебни парк

Фанија Медлић, једна побожна и савесна девојка давно прошла доба за удају желела је да пронађе посао. Школовала се, колико треба, али није стигла даље од гимназијске дипломе. И то је било доста за ћерку једног занатлије, сарача, ременара. Дотле је, ипак, према својим широким и никад задовољеним интересовањима, ишла и на часове енглеског, на часове глуме и у нижу музичку школу – одустала је од средње кад јој је брат рекао да још није чуо да особа без слуха може бити музичар. И глуме се одрекла неколико година касније, онда кад је брат рекао да не разуме каква је то глумица која неће умети да пева ако то улога захтева.

Отац је једном приликом приметио да је добро што зна енглески, ето, онај њихов рођак Страин послује нешто с Енглезима, па би можда и она могла тако нешто да нађе. Мајка није рекла ништа. Као увек, смерно је ћутала и пуштала мужа и сина да воде главну реч. Фанија се томе потајно чудила: мајка је иначе увек имала своје мишљење, и износила га доста енергично, али за женски свет.

Знало се да брат неће наставити породичну традицију, да неће бити сарач. Коме је то у данашње време још потребно? Отац је одржавао пословне везе с одгајивачима коња и лепо зарађивао. Живели су близу хиподрома, ту им је била и радионица. Син, ипак, није желео да се посвети породичном занату. Хтео је нешто скоро сасвим друго – модну продукцију, линију предмета од коже. Правио је скице новчаника, чак ташни, торбица и, нарочито, каишева и футрола за пиштоље и ножеве. И њега је понела плима акционих јунака.

Седело се за трпезаријским столом после вечере. Сви су били ту, и у једном тренутку тишине Фанија рече:

– Сутра ћу можда имати посао. Имам заказан разговор. Радујем се унапред. Имаћу нешто своје!

– Не хвали се сутрашњим даном јер не знаш шта ће дан донети – рече њен отац озбиљним гласом, као толико пута дотад, као да је само чекао прилику да то изговори. Он није много веровао у женске способности – осим у кући. Ту им је признавао све. С друге стране, Фанија је добро говорила енглески, а и иначе је била као шило, брза и пецизна. Сматрао је да би понекад била можда и прецизнија кад би била мање брза.

– Знам, знам – рече Фанија слабим гласом. Погрешила је, опет, иако је сâм посао сигурно био нешто што би њен отац одобравао. – Идем у своју собу, не желим да ми покварите слику сутрашњег дана!

– Добро, иди – рече отац док је девојка устајала од стола. – Срећно!

– Слику сутрашњег дана! – добаци подругљиво брат. – Свако живи свој живот, макар у сновима. Чекамо резултат.

Мајка није рекла ништа, почела је да склања преостале ствари са стола. Погледала је ћерку и осмехнула јој се. То је било све.

***

„О, нека нико не говори о срећи сутрашњег дана“, прође Фанији кроз главу последња мисао пред сан...

Нашла се пред некаквим забавним парком. Испред улаза а испод табле с натписом, на ниској сталажи стајали су изложени плехови с преградицама и готовим хлепчићима у њима – црним и белим. За ивицу сталаже била је прикачена цена, 'јефтино'.

„Требало би их купити“, помисли Фанија док се у њеном духу будила савест.

Прошла је, ипак, слутећи више, и радознало ушла у Хлебни парк – како је писало на табли. Одједном све би низбрдо и страшно стрмо, а она трчи наниже широком поплочаном стазом, безглаво. С леве стране ограђено удубљење са земљом, у њему постоље, а на овоме диван велики црни хлеб. Фанија га зграби у пролазу, у трку, па настави безглаво наниже и, таман пре него што ће се 'укуцати' (тако је помислила) у бетонски зид у дну, испред себе види двоје људи, мушкарца и жену који ту пред самим зидом ћутећи стоје. Она помисли како се сад треба припремити, а одмах затим удари делимично у оне људе, делимично о зид – није било баш јако страшно, они су ублажили ударац својим телима.

„Како ли је њима?“ – пролете јој нејасна мисао, као сенка, али нико није изговорио ни реч. Фанија већ у следећем тренутку поче да граби узбрдо, снажним корацима и уз велики труд. Све време је осећала страх. Успут баци онај хлеб натраг у удубљење из ког га је била узела, надајући се да ће завршити на постољу. Хлеб јој се, међутим, наједном учини као окрајак а затим се и откотрља у ћошак, тамо где је прљавштина, и пацов неки.

Фанији би жао хлеба. Врати се, узе га (сад је то био мали жалосни хлеб, некако сав здудан) и постави га натраг на место с ког га је узела.

Потрча затим навише, хитро, журно, брат је негде пронашао црне земичке!

(2021)

Печат

Мируд је био усамљен. У школи га нису волели. Био је нов и прозвали су га Мргуд, као да је намћор.

Доселио се из малог места, средине у којој је био и прихваћен и уважаван иако то још ничим није заслужио. Заслужио је његов отац, виши поштански службеник, и чак управник поште.

Отац је имао велики службени печат за поништавање марака на пошиљкама. То је било док је дечак био мали. Играо се тим печатом кад тате нема а тете га пусте. Лупао би по чистом папиру док читав лист не испечата, и преко тога. Добио је сличан на поклон пред одлазак – остављао је звезду репатицу као жиг.

Мируд је волео да чита и маштао како ће за реп ухватити репатицу да стигне до богатства у далекој чаробној земљи. Идеју је добио чувши очев љутити глас:

– Као да је ухватио бога за браду! – говорио је о свом претпостављеном, ту, у великом граду. – Богаташ, ваљда.

Те недеље су имали писмени задатак из српског. Тема, Моје путовање. Мируд је писао како ће изучити гатање да сазна како да узјаше звезду репатицу и пронађе богатство у некој далекој земљи. Добио је тројку. Треба тежити нечем другом а не богатству. Уосталом, ни сâм метод није звучао уверљиво.

– Мргуд, летећи богаташ! – викну неко за њим.

– Мргуд репата звезда! – повика други.

Придружи се њих неколико и Мируд ускоро није знао на коју страну да се окрене. Кад више није било одбране, кад су почели да га цимају и врте, извуче из џепа свој велики печат и поче да лупа њим куд било – по главама, рукама, школским капутићима. Остајале су звезде и репови, где које. Побегао је из тог кола рашчупан и зајапурен.

Наш унутрашњи животни пут често је вреднији од спољашњег. Драгоцен је, чак, јер води кроз многе бајке. Због тога примитивни људи неретко своја осећања наводе као аргумент.

То је два дана касније прочитао у једном часопису у чекаоници пред вратима канцеларије директора школе. Узео га је са стола и почео да прелистава да прекрати време и прибере немирне мисли: позван је на разговор због жалби деце и родитеља на вршњачко насиље. Стигао је нешто раније, доста збуњен.

Текст га је збунио још више. Мозак му је стао. Чекао је и слушао како сат откуцава време, сваку секунду посебно. Надао се да ће му мозак прорадити у правом тренутку, мада за то није имао много разлога.

(2020/2022)