RADOJKO LAKO VESELINOVIĆ - KORAK

KORAK

Stajao sam nemo ispred vrata, pogleda uprtog kroz "špijunku" čije je sočivo lagalo oko i stvaralo iluziju o mogućoj daljini, još uvek nespreman da procenim pravi mome- nat kada ću izaći napolje. Telo mi je bilo napregnuto, a svaki mišić igrao kao kod ljubavnog para sjedinjenog u naporu da doživi orgazam. Dole u utrobi želudac je pratio ritam srca, prokleto tačan, i slao jasne signale da će svoju sadržinu izbaciti napolje ako još malo potraje ova neizves- nost. Pljuvačne žlezde su prestale da luče tečnu materiju, tako da sam otvorenih usta i suvog ždrela, kratkim udisajima, grabio vazduh u strahu da ću potrošiti kiseonik i stvoriti vakuum. Neuravnoteže- na osećanja su mi stvarala probleme. Sve je nosilo zadah katastrofe. Neprijatan mi- ris mi je dražio nozdrve, zavlačio se u plu- ća i pojačavao osećaj mučnine. Morao sam da se odlučim.

Kratkim, ali odsečnim, zamahom čizme po- godio sam tačku tik ispod ključaonice i ti- me proizveo zaglušujući tresak od koga se i sam uplašeno trgoh. Vreme je stalo. Vrata iskočiše iz štoka i u luku preleteše nekoliko metara. Izleteh u noć.

Napolju je besneo rat.

Radojko Lako Veselinović