ЛУДАРА
Стишавам радост и сету
да спречим а, можда не, ударе
и одлазим у посету
штићеницима лударе.
Бриге за собом вучем,
црне као зенице вране
јер су вратанца под кључем
сред луднице с обе стране.
Kо кога од кога чува,
дилема ме мучки чачка,
а ћути собица глува,
тесна ко шуљка лудачка.
Хладни лешкаре лудаци,
угарци негдашње ватре,
ти вечно будни пајаци
у тами циркуске шатре.
А са друге стране врата,
у предворју страшног суда,
сестра јаше чедног брата,
сви луде од тешког блуда.
Верска се збркала фрка,
преосветљени, а пеше,
па поп пред клинцима дрка,
па очух пасторче креше.
Kруже оргије обилне
краваташких перверзија,
уснимљене у мобилне
у неколико верзија.
И слика таквих даса,
у змијски свијен сплет
интернетом за по часа
обиђе васцели свет.
Док ми чука снажно лупа
одлука се рађа лака-
не свршити ко члан скупа-
лик из лечених лудака.
А сестра из војске ботова
сикће налик на блудницу:
“Посета је данас готова,
марш свако у своју лудницу!
ЛЕДЕН
До јуче скоро леден
схватих наједном јасно
да сам био заведен
у стање врло г(л)асно.
Да као светитељ клет
занемарим вид и слух
и луди тумачим свет
баш као физички дух.
Ређају се чудеса
уз ехо из опела
у раскораку плеса
духа и смртног тела.
Кроз главу ми се фота
крхког искуства врти:
дух смрди за живота,
а тело после смрти.
МУЗЕ
У души наоко чврст,
песничке лио сам сузе,
јер су ми средњи прст
показале усахле музе.
Из груди ми отеше дах,
те блуднице бездетне,
па сад у стидни прах
потапам мисли сетне.
Нуде се докази сами
у хрпи лирских списа,
ништа риме не мами
као пар једрих сиса.
А речима које надживе
слану сузу медузе
патуљасто се диве
и голопичасте музе.
БАЛ НА БАЛKАНУ
Играм се бареном главом
на балу у балканском лонцу,
смлављен Ибром и Млавом,
цвилим на свиленом концу.
Можда бих попио метак
грудима ил слепим оком,
али ја сам редак цветак,
стоик са лежећом стоком.
Kрупне и блиставе сузе
круже ми у углу ока,
док се браним да ме гузе
спреда, отпозади, с бока.
Судбина света је бедна
из визуре бучних хуља,
а народ је само једна
врло ситноока буља.
Kа савршенству се јури
али схвата ко има дар,
да, како нам време цури,
свет постаје глобални чмар.
Иван Рајовић
Administrator Marina Raičević
.jpg)
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар