МИСАОНИ
ОБНОВИТЕЉ ДУШЕ
Милорад Шојић: „Скратили ми фитиљ“
Афоризам
је, пре свега, мисао и његова улога јесте да поправља стање духа, мада узро-ке
осетљивости на то стање, он изменити не мо-же, то је већ посао опорављене
друштвене свести да нешто друго треба чинити. Отуда и тврдња да је афоризам
учитељ који је строгост оце-њивања подигао на виши ниво.
Пред
нама је збирка афоризама учитеља и књижевника, Милорада Шојића1
„Скратили ми фитиљ“2 која је сабирник његовог дугогодишњег
размишљања о времену чији је био савременик, његовом протоку, искуствима живота
и друштвеним приликама код нас. Он је, као да уноси све то у дневник, бележио
збивања кроз мисаоне мудрости које су формом негде између народних умотворина
(пословица и изрека) и сатиричног афоризма. Створио је једну самосвојну ризницу
духа, коју препознајемо као шојизми.
Био је и остао препознатљив у кругу стваралаца ове књижевне форме.
Шојића
препознајемо као човека ведрог духа, наде и вере да је све оно што чинио јесте,
а уистину имао је градинарске врлине, донело светлост и доброту свима јер је
свет сматрaо својом породицом. Волео је људе и кад
погреше гледао је да им на то укаже на шаљив начин, скоро да је увек више
критичан био према самом себи него према другима: „Кад ми нешто падне на ум,
добијем потрес мозга“; „Ако је у
вину истина, шта онда људи траже у суду?“ Али он је сагрешнику остављао наду да сам пронађе себе: „И кад мислите о злу, отворите му врата кајања.“ Просто, он је веровао у реч, у разговор и договор. Ако људи јесмо,
нема тог проблема који се не може разговором решити, не треба за сваку ситницу
потезати, на пример за судом.
У својој учитељској и градинарској
каријери имао је педагошки приступ према ђацима, али и према сарадницима које
је окупљао на пословима препорода средине где је радио. Сматрао је да државу
чине мали добри људи „одоз-до“ који раде на њену добробит. Учио нас је да не
треба веровати у обећања дата у ветар: „Обе-ћавали су
ми мед и млеко, али су ме спасили сирће и клот пасуљ.“ Друштвене прилике, посебно почетком овог миленијума, биле су и сатиричне, он
је то добро видео и жигосао:
Тек кад нам је држава цркла,
видели смо колико имамо лешинара.
*
Захваљујући приватизацији,
многи се лепо при'ватише.
*
Некад смо људе ценили по делу и знању,
сад по оделу и „мућкању“.
Оно што је поента Шојићевих афоризама,
то је упорно позивање на савест, на свест да не треба чинити оно што „себи
учинио неби“. Живимо у времену када се сударају добро и зло и кад, без имало
савести, зло проглашава себе за добро. То су накарадни принципи који деле
планету и гурају је у амбис. Слично, догађа се и са малим просторима, свако би
да буде „неизигран“. Боље би било да сви мислимо како бити мудар. Зато ће Шојић
хумористички поучно казати: „Нечисту савест не перите на потоку, није он крив.“
Тиме је наш писац желео указати нарав нечисте савести. Њој су сви за све криви!
Знамо да је афоризам кратка форма а
„краткоћа је сестра талента“, записао је Чехов. Али његов садржај се не чита
додиривањем ока на трен, већ поновном мисаоном удубљеношћу у оно шта је писац
желео да каже а што је избацио у видно поље. Због те потребе читања и мишљења
Шојића не можете само читати, њега треба прочитавати. „Први пут покушавамо да
сх-ватимо шта је аутор желео да каже, а други пут шта је рекао. Најпре
разабрати, затим са њим заједно
сагледати, успут се дивећи наводно случајном бујању мисли. Али то није
случајност, то је дар.“3
Шојић је заиста поседовао изузетан дар
да брзо реагује на доживљај, наравно није он сва та реговања записао, јер он је
и обичан разговор мудро водио, али ово што нам је оставио јесте драгоцено. Кроз
његове афоризме подсетићемо се на благо народног говора као и додатак баштини
српске афористике у коју се смешта од-редница под именом: М. Шојић.
Њега су стално мориле муке рода
српског који је страдао, и после његовог „одласка“ попут Мајаковског. „У 19.
веку Србе је десетковала црна куга. Данас нас десеткују четири куге: бела куга,
дрога куга, волан куга и куршум куга.“ Да је био још жив придодао би он и
пандемију. Умео је овај наш борац у језику да нам хумор као мелем дарује кроз веру у наду истрајавања
и пролазности оног што зовемо лошим
појавама. У односу на оне стално „опредељене“ у политичком смислу, он је
био аполитичан, типичан ства-ралачки трибун и језички обновитељ душе.
Скоро да нема теме које се, на свој
начин, није дотакао, а недодирљивим није сматрао ни политику ни власт,
страначје и особито застра-начје. Казивао је своје афоризме на књижевном
подијуму и међу обичним народом. Људи који су га сретали очекивали су да им
увек по неки „проспе“ онако „из рукава“. Сматрао је да то што записује иде из
душе народа у његово перо, и да се тамо има вратити.
Шојић је, дакле, умешно говорио устима
народа коме се никада није могло подвалити. Ваљда због тога, афористичари
настоје да пренесу и оно што мисле да народ не види или не чује попут тога да,
„Кад се у Скупштини одлучује о привилегијама
посланика – опозиција не по-стоји.“ А то им је онда, ваљда, мотив да „проспу море обећања, а онда убеде свој народ да на том мору летује.“
Кроз ове афоризме народ слуша свој
глас захвалан и вишегласном а многоречитом Шојићу који у паузама смишља
опомену: „Усијану главу не стављајте у вунену торбу.“ Толико о тој теми.
У својој торби, уредно сложене по
формама, наш писац је оставио рукописну заоставштину из које у овај саборник
(биће двотомни) уносимо афоризме које можемо назвати – шојизми. Иза сваког од њих, чини ми се, извирује његов писац
који упире прстом, и чини ми да говори: Тако
је било, ја то нисам измислио. И писао је као да је записивао казивања било
да долазе изнутра или споља.
Особито је бритак у афоризмима изворне
форме који се ослањају на мисаоност народне изреке или пословице. Ту је, на
неки начин, користио велико на-родно, али и лично, искуство. Са њим је, ушао у књи-жевност особито у свет ове форме и пре објављивања
своје прве књиге,4 којом је, идући Вуковим трагом пунио своју
језичку ризницу, богатио је новим пупољцима на којима су, до задњег дана
његовог живота, цветале мисли. Он се бавио археологијом ведрине у сопственим и
животима других. А када је одлучио да стави тачку на сопствени живот замолио је
да не сплеткаримо и не тражимо га нигде осим у његовим књигама. Ту је он са
свим радостима и тегобама које је умео да изнесе докле је то требало изнети на
својим плећима.
Волео је здравље и здрав живот, то је,
иначе, за сваког срећа али и тој срећи он је у лице, без задршке, и ово казао:
„Џаба што сам рођен под срећном
звездом. Срећа неће да ми се насмеши!“5 Ипак, Ми-лорад Шојић је био
срећан човек, остварио се као учитељ, књижевник,6 ро-дитељ... Сада, књиге које је написао, настављају
његову плодну животну и стваралачку мисију. Оно што је записао има животност
која се мери распоном од ерудиције до вокала, а долази из дубине његове душе. Додуше, он се жали (у наслову ове
књиге): „Скратили ми фитиљ“, мислећи да је имао још шта казати. Наравно то што
је прећутао читамо између редова. Зато ће ови афоризми, као и укупно књижевно
дело Милорада Шојића, бити предмет књижевне критике у времену које овом делу
тек долази. Писци се никад нису дорекли до краја, али и да јесу, био би то крај
књижевности уопште. Срећом није крај, особито није мисао. Она остаје после свих
порока и честитости.
Милијан Деспотовић
У Пожеги,
23. априла 2022.
_____________
1)
Милорад Шојић (Расна, код Пожеге, 1930–2017) је писао поезију
за децу и одрасле, сатиричне песме, афоризме, цртице и епиграме. Објавио је пет
књига.
2)
Милорад Шојић: „Скратили ми фитиљ“, Свитак, Пожега, 2022.
3)
Александар Генис: „Часови читања“, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 70. Ово је
Генис записао читајући Бродског. Милован Шојић је наш Бродски у поезији и
афоризму.
4)
Прву своју књигу, шаљивих анегдота и афоризама „Кола се одмарају зими, санке
лети а коњ и човек – никада“,
објавио је 1979. године.
5) Овај афоризам
је објављен у „Сремским новинама“, Срем-ска Митровица, бр. 2877
(20. априла), 2016, стр. 5. „Сремске новине“ су те године у четири броја (од
30. марта до 20. априла) објавиле 54 Шојићева афоризма које је
приредио књижевник Недељко Терзић под насловима: „Идемо до задње рупе“, „Ипак
то пише“, „Жена командује официру“ и „Било је касно“.
6) За редовног
члана Удружења књижевника Србије, Мило-рад Шојић је примљен 2006.
године после објављивања његове књиге песама за децу „Ум царује“ (Свитак,
Пожега, 2013).
0 коментара:
Постави коментар