Важно
је учествовати!
.jpg)
Идејни творац модерних Олимпијских игара,
барон Пјер де Кубертен, као главни мото
будућим олимпијцима навео је: важно је учествовати. Није важно победити!
Ипак, од његовог
доба до данас много тога се променило. Спортисти, тренери, навијачи, и најпре
држава, политика другим речима, од такмичара захтева само победе. Победа,
медаље, спортски престиж, који прелази у општи, тотални, апсолутну доминацију
над побеђеним противником, данас је императив. Да би се до тога дошло, не
бирају се средства. Допинг такмичара је само један од недозвољених начина да се
оствари жељени резултат у спорту. Подмићивање судија, намештаљке свих врста, тровање
храном супарника, урлање и притисци домаћих навијача, повреде противничких
играча, дискретна помоћ спортских функционера и ко зна које још неподобштине се
користе да би се остварио тријумф. Златна медаља и рекорд, једино се то
признаје. Циљ оправдава средство!
Међутим, има и
изузетака. Чак и данас. Један од позитивних примера у спорту, где је
спортистима важно само да учествују, не и да побеђују, јер они збиља веома
ретко некога и победе, свакако је фудбалска репрезентација Србије. Фудбалери
Србије обично учествују у квалификацијама за светско или европско првенство.
Скупа с још неколико других држава. Најчешће се такмичење српских фудбалера у
квалификацијама и заврши. Као други или трећи у групи, обично завршни турнир на
коме учествују победници свих такмичарских група, српски фудбалери испрате
путем телевизијског преноса. Вероватно је највећи разлог томе што се дословно
држе Кубертеновог гесла. Мада понекад буде и проблем у лошем вођењу екипе од
стране тренера, лошој атмосфери у репрезентацији, препотенцији играча, или чак
и у незнању појединих фудбалера! Е, сада, како то незнање а спортски новинари
их дижу у небеса? Биће баш то што их новинари величају да је проблем. Разни
татини синови, миљеници моћника у спорту, али и политици, буду наметнути да
играју за репрезентацију. А нису дорасли том задатку. Слично као што неки
правници, економисти, инжењери, лекари, олако заврше факултет преко везе или
купе диплому. Па те после такав лечи, води државне финансије или доноси судске
пресуде. Још чешће, уопше не пресуђује чак ни доказаним криминалцима!
Но, вратимо се
фудбалу. Буде понекад и то чудо да српски фудбалери прођу квалификације и
пласирају се на завршницу светског првенства. Ретко, али деси се некада. И све
крене да боље не може бити. Није као по лоју. То по лоју дође другима. Рецимо
репрезентацији Швајцарске када играју против нас. Из објективних разлога.
Дакле, баш када смо се с муком докопали завршног турнира, смене тренера који је
репрезентацију довео дотле. Смене Муслина и поставе несрећног Крстајића. И
прођемо као боси по трњу! Потом, у следећим квалификацијама, још већим чудом и
уз свесрдну судијску помоћ, некако се опет пласирамо на завршни турнир светског
фудбала. Међу тридесет две најбоље селекције на планети!
Овог пута све
похвале за успех репрезентације приписују се тренеру Стојковићу. Некада
успешном фудбалеру, сада ваљда и успешном тренеру. Додуше, у Јапану, где
клупски фудбал и није баш на висини европског. Објективни познаваоци фудбала
велику заслугу за успех репрезентације приписују лично предсeднику државе.
Лично је председник позвао Стојковића да води репрезентацију Србије. Као што је
изгледа лично он и препоручио смену Муслина а постављење Крстајића на
претходном првенству. Наравно, фудбалски функционери Србије нису морали да
слушају реч председника. Ипак, велики је то ауторитет за разне Кокезе и
Терзиће. Уосталом, због не малог моралног утицаја председника Црвена Звезда
остварује феноменалне резултате у првенству Србије. Радник из Сурдулице, Јавор
из Ивањице или Младост из Лучана изгубиће од Звезде макар и у сто петом минуту
утакмице. Голом из пенала!
Српски фудбалери
су учествовали на светском првенству у Катару. У три утакмице примили осам
голова. Дали пет, што би у нормалним околностима свакако било довољно за пролаз
даље. Али, када смо ми били нормални? Тим је деловао као разбијена војска.
Нарочито одбрана. Ако је одбрана уопште постојала? Поново пораз од Швајцарске.
Пресудан. И поново су Швајцарци везли као по оном помињаном лоју!
Није морало тако
да буде. Вељко Пауновић је пре седам година с омладинцима Србије постао светски
првак. Сваки нормалан спортски функционер би таквом човеку дозволио да настави
рад с тим омладинцима. Данас су то људи у најбољим годинама за фудбалере.
Пауновићу никада није понуђен положај селектора фудбалске репрезентације. Исто
као ни Бори Милутиновићу, који је с неколико аутсајдерских репрезентација
учествовао и постизао успехе на светским првенствима. Имали смо смо бар још
десетак успешних тренера који су се доказали у свету. Таквима се у Србији не даје
прилика. Србија не поштује способне већ послушне.
Ако једног дана
српску фудбалску репрезентацију, фудбалски савез и клубове преузму стручни
људи, заљубљеници у фудбал а не у новац, слику у новинама и појављивање на тв
екрану, и без криминалне прошлости, онда ће и српски ватрени навијачи и
целокупна јавност моћи да се радује успесима српских фудбалера. Свакако треба
избећи сваки додир фудбала и политике. Јесте да све што је председник Србије
дотакао својом руком, да се позлатило. Почев од економије, Косова, угледа
Србије у свету, здравства, школства, екологије, европског пута..., у спорту се
изјаловило. Боље да се није мешао. Не може све да буде успешно. Много посла,
много обавеза. Иначе, у противном, уместо да председник честита фудбалерима на
успесима, мораће и убудуће да се задовољи достигнућима такмичара у теквандоу и
рвању грчко-римским стилом!
Миодраг Тасић
.jpg&text=КОЛУМНА МИОДРАГА ТАСИЋА - ВАЖНО ЈЕ УЧЕСТВОВАТИ!&via=stc_network)
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар