Баук атентата кружи Европом!
Европу дрмају атентати. Додуше, ону Западну, демократску, узорну Европу потресају атентати углавном на обичне грађане; тероризам је у питању. Експлодирају бомбе у Паризу, Бриселу, по немачким градовима. Ту и тамо убију неког полицајца мачетом, избоду га ножевима, или једноставно камионом погазе коју десетину људи на шеталишту!
Тако је то с цивилизованим светом. Они мање цивилизовани, читај исламски терористи, не презају ни од каквог оружја, нити од било којег средства да што помпезније и немилосрдније изврше покољ европских грађана!
Другу половину Европе, мање пожељну и цењену, потресају атентати на највиђеније политичке личности. Истина, неуспешно изведени атентати, али ко ће га знати када ће једном можда и да се оствари? Елем, почело је с Турском. Колико видесмо и чусмо, макар онолико колико нам је сервирано, на турског демократски изабраног председника покушан државни удар. Да је успео, а није, вероватно би се државни удар по старом добром турском обичају завршио председниковом главом. Овако, очас је похапшено и смењено на десетине хиљада турских судија, полицајаца, наставног особља, сада хапсе и новинаре. Тако то иде у братској нам Турској!
Наставило се у Монтенегру. Владар Монтенегра није сигуран у победу на изборима и поред гласова мртвих људи. Ни куповина неопредељених бирача није довољна. Лажи и беспризорна пропаганда преко јавних медија одавно не пролази. Зато је на дан избора у Монтенегру био потребан један мали тероризам. Од стране непријатељских снага, разуме се. Владару Монтенегра најљући непријатељи су Срби и Србија. И, свакако, група од двадесет диверзаната из Србије окривљена је за покушај преврата у Монтенегру и насилно свргавање "демокатског итд. господара!." После се од двадесеторо прешло на четрнаесторо терориста, да би на крају остало троје највиђенијих. Од то троје једно је баба од 60 година! Каква држава, таква власт коју треба рушити, а такви и терористи!
Игра мечка пред чичином кућом, па ће заиграти и пред твојом! Србију ниједна невоља не може да заобиђе. Тако и атентати. Неко поставио опасно оружје у близини премијерове куће. Коју он нема, јел' те, пошто Господар Вучић живи у гарсоњери од 30 квадрата! Докони шетачи приметили зоље, бомбе и слично тешко наоружање поред породичне премијерове куће. Неки опасни терористи или заборавили наоружање или се спремали да нападну кућу, а оружје нису добро камуфлирали? У време писања овог текста (2.11.2016.) пронађен је такође арсенал оружја у некој гаражи. И то је по др Стефановићу, министру полиције, било спремано за атентат на премијера. Оно претходно није било довољно. Очекујемо у данима пред нама још сензационалнија открића!
Оно што је добро у тзв. Другој Европи је у чињеници да ни најмање значајни политичари нису без обезбеђења, службених аутомобила, службених станова... Не знам ни како би неко више и могао да уцмека добро заштићене народне представнике? Јер када премијер долази да отвори неки нови индустријски погон у Србији, у коме већ навелико раде српски пролетери, пре посете премијера стиже полиција с псима. Прочешља се свака машина, свака просторија, сваки паркирани ауто. Па и кад стигне висока делегација, уз сваку машину, уз сваку жену чак, стоји по један припадник обезбеђења у цивилу. Да не говоримо о великој, то јест неисцрпној љубави народа, овде радних људи само, без грађана, према свом демократски изабраном вођи!
Није то Шведска, Данска или Енглеска где политичари бициклом долазе на посао. Управо су у Енглеској забранили Борису Џонсону, министру иностраних послова да долази бициклом на радно место. Због опасности од могућег терористичког напада. Зато код нас не треба стрепети од оружја. Опаснији су атентати без употребе ватреног наоружања. У сећању је остао покушај елиминације Кнеза Милана Обреновића у Смедереву 1871. године. Кнез отишао у пољски нужник и таман чучнуо, кад клозетске даске попустиле. Неко пререзао даске, па их добро премазао бојом. Да се не уочи рез. Кнез упао у говна. Можда први пут, али поледњи сигурно не. И свашта би испало да кнез није испалио хитац из пиштоља. Колико је веровао свом народу ни у нужник није одлазио ненаоружан. Чуло тадашње обезбеђење пуцањ, па јурнули у клозет. Мислили да је кнез пуцао себи у главу. Није, на несрећу српског народа. И кнез би спашен. Оста само сећање на атентат у народу назван "Смедеревски намештај."
Миодраг Тасић
Текст је написан 2. новембра 2016.
0 коментара:
Постави коментар