Избаксузирана ствар
Живимо у доба науке, технике, вештачке интелигенције... Зато што је
природна интелигенција затајила. Или је нема довољно, или не може да
дође до изражаја? Превладали неинтелигентни!
Међутим, и у времену невиђених научних достигнућа, сујеверје не
посустаје. Можеш ти човеку објашњавати до миле воље да је глупо што се
плаши петка 13. , он неће почети нови посао тог дана. Већина возача, ма
колико били образовани и савремени, осетиће нелагоду кад им црна мачка
пређе пут. Ретко која брижна мајка неће просути воду за својим чедом које
иде по пети пут да полаже испит на факултету. Премда се не једном уверила
да је мало користи од просуте воде. Једино што је опрала степенице.
Многи од нас не говоре унапред да су конкурисали за неко примамљиво
радно место. Да не би избаксузирали ствар. Као што неће рећи да траже стан
који би купили, добро очуван половни ауто и слично. Једноставно, не говори
се ништа док се не обави оно што сте наумили. Ипак, има и другачијих
примера. Председник Србије је најбољи пример за ово друго понашање.
Наиме, Председник као мудар човек не може обраћати пажњу на
сујеверне тричарије. Напротив. Он често унапред обзнани неку и те како
важну одлуку коју је донео. Рецимо, помогне новчано Хилари Клинтон у
председничкој кампањи у Америци. На питање новинара зашто је то урадио,
каже зато што је паметан. Додуше, победио је Доналд Трамп тада и испаде
да наш вођа и није био превише паметан. Макар онда је омануо некадашњи
најбољи студент правног факултета у историји. Дешава се!
Поред превише обавеза и дужности које су му наметнуте и које озбиљно,
савесно и квалитетно обавља, па имамо баш ово што имамо данас,
председник стигне да се бави и спортом. Не дословно. Не игра фудбал,
рагби, не туче се у рингу, кошарку само егзибиционо и то с децом, због
камера. Можда шах, ако и за то има времена? Истина, учи за кошаркашког
тренера, али не запоставља ни остале спортове. И, мислим, да ту помало
греши. Ако смем да приметим. Управо је председник државе предложио
Драгана Стојковића Пиксија за селектора фудбалске репрезентације Србије.
Усудио бих се да кажем да је омануо у избору. Пикси се као тренер није
доказао нигде у свету. На једвите јаде смо се пласирали под његовим
вођством на светско фудбалско првенство. Тамо смо прошли као боси преко
трња. Били смо најгори. На овогодишње европско првенство у фудбалу
дошли смо захваљујући срећи и поред чињенице да смо били у групи с
тоталним аутсајдерима. Пре овог првенства Енглези су Пиксија прогласили
најгорим тренером од свих 24 на такмичењу. Пикси је у потпуности оправдао
енглеске тврдње.
После дебакла на европском шампионату у фудбалу, очекивало се да
Пикси поднесе оставку због поновљеног неуспеха. Или да буде смењен.
Пикси је објаснио да неће поднети оставку јер је поносан на достигнуће
својих изабраника и да се из Немачке, домаћина такмичења, у Србију враћа
уздигнуте главе. Није ни смењен јер је председник рекао да ће разговарати с
двојицом Драгана (Пиксијем и Џајићем, други слови као председник
Фудбалског савеза Србије). Председник је разговарао с поменутима, мада
вероватно има много важнијих послова у држави, и Пикси наставља да води
репрезентацију Србије. Већ ускоро очекују нас такмичарски сусрети с
фудбалерима Шпаније и Швајцарске, и сасвим сигурно нове бламаже и
порази. Такође и нове провокације и ликовања Шиптара у дресу Швајцарске.
Нешто слично догодило се пре почетка текућих Олимпијских игара у
Паризу. Председник државе је великодушно понудио освајачима медаља на
олимпијади чак двеста хиљада евра за златну медаљу. Нешто мање
освајачима сребрних и бронзаних одличја. Плус доживотна пензија кад
освајачи медаља напуне четрдесет година живота. Златни олимпијац рецимо
добија доживотну ренту у висини три просечна лична дохотка у Србији.
Данас је наводно просечна плата сто хиљада динара. Освојиш златну медаљу
у теквандоу, кајаку или рвању слободним стилом, напуниш четири банке и
док си жив примаш триста хиљада динара, по садашњим мерилима. Исто
колико рудар у пензији, пољопривредник, варилац, то јест, зидар
вишеспратница који је годинама радио на температурама сличним
данашњим!
Исто тако преурањено се говорило да очекујемо макар десет медаља на
олимпијади. Међутим? Док настаје овај текст, пре подне 8. августа, имамо
само две медаље. Истина златне, опет бедан учинак. Да није стрелаца и
ванземаљског Новака Ђоковића, ни тога не би било. Слутим да је
спортистима понуђена баснословна новчана награда помутила разум. И
везала ноге. Подбацили остали стрелци, рвачи, боксери, атлетичари,
одбојкаши... Вероватно ће остатак екипе донети још неку медаљу, али биће
то далеко од очекиваних десет. Поново су Хрвати испред нас у спортским
достигнућима. Неће бити радости на дочеку у центру Београда, председник
неће ликовати, нема правих пољубаца, руковања, одушевљења. А то све
само због несмотрено понуђеног богатства и доживотне привилегије за
освојену медаљу. Ко не би добио трему и страх када зна да ако изгуби борбу
или утакмицу, губи толико мастан залогај? Зато треба добро размислити пре
него што нешто изговориш. Или обећаш. Промућкати пре употребе. У
супротном, остаћемо и без медаља и без много чега важнијег од медаља, ма
колико нас и саме медаље коштале!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар