ЦАРЕВО НОВО ОПЕЛО
У земљи
Рамонди, где су се свакодневно дешавала чуда, живео је цар Нарцис. Био је то
човек чија су огледала имала већи значај од саме царевине, човек који је свој
одраз у њима сматрао светињом вреднијом од свега. Пун потиснутих страхова и
зависти које је вешто скривао, народу је строго забранио да држе огледала у
својим домовима како се временом не би појавио неко, чији би одраз био још
лепши и узвишенији. За утеху им је
доделио субвенције за набавку персоналних ТВ апарата и тако омогућио уживање у виртуелној
реалности, вешто креираној у његовом манипулаторском уму.
Једног
дана је изненада преминуо. Народ је био у шоку. Како ће се царство одржати без
свог вољеног Нарциса? Али, три дана након смрти, појавио се на телевизији. Људи
су трљали очи, не верујући својим ушима. Био је жив! Бар је тако тврдио.
Најпре
је саопштио да ће у своју владалачку праксу увести древни магијски ритуал и том
приликом се прогласити за првосвештеника. Сваке вечери, тачно у осам, стајаће
као и обично пред камерама, окружен огледалима различитих облика и величина,
обожавајући свој одраз као да му је то једини разлог постојања.
—
Драги поданици, почињао би,
видите ли сву ову блиставост око мене? То је зато што сам ја уистину бесмртан!
Смрт ме је искушала, али не може ме поразити. Моја лепота је вечна, а моја
власт је непролазна. На свом наредном обраћању на ТВ-у разбићу омиљено огледало
и одржати опело за покој душе мом одразу у њему. Подразумева се да ћу изразити саучешће свима вама који сте га
несебично волели, онолико колико сам га волео и ја.
—
Пре свега бих вас замолио да не
тугујете, јер ћете ме ионако сутрадан поново угледати. Ви добро знате да је
наша царевина добила име по чудесном цвету рамонди, коме пролазност није могла
ништа. Тако ћу и ја, из сваке своје наредне смрти, још славнији васкрснути!
Очекујем вас испред персоналних телевизора у што већем броју убудуће... Живели!
—
Да ли је заиста могуће да је
васкрсао? Или је ово само још једна од његових нарцисоидних измишљотина? Народ
је био тотално збуњен јер је масовна хипноза временом учинила своје, тако да су
све изречено прихватали здраво за готово. Никоме није падало на памет да би
један такав суманути чин царевини могао донети седам година несреће.
Ретки су
били они који су сачували трунку рационалности у себи и заузели непристрасан,
критички став према лажима које је цар неуморно пласирао у својим медијима.
Држали су до свог одраза који су кришом могли да угледају на површини воде,
уједно давајући завет да нико и никада неће моћи да урами њихове душе попут Нарцисових
огледала.
Један од
таквих био је и стаклорезац, одавно познат по својој
вештини у изради уникатних огледала која су рефлектовала светлост на начин који
је одушевљавао све који су их гледали. Када
је дошло до насилног преврата у царевини и доласка Нарциса на доживотну власт,
остао је без посла и своје мале уметничке радионице. Издржавао се од пецања
рибе на оближњој реци и продаје на локалној пијаци. Телевизор није ни поседовао,
јер се цео његов духовни свет пројектовао на површини реке, док је у тишини
разговарао са својим унутрашњим бићем.
Цар је
од својих доушника чуо за мајстора и решио је да га у тајности посети. Са
дворским стаклоресцем није био апсолутно задовољан, зато што није имао довољно
знања и инвентивности да направи магично огледало о коме је од детињства
маштао.
Као
сваки смртник, суочен са ограниченошћу свог постојања и деловања, пожелео је једно
такво у коме би у једној целини јасно видео све аспекте своје многоструке личности
којој се неизмерно дивио. Никада се не би одвајао од њега, како би у срдачном и
демократском дијалогу са свим својим
личностима најбрже долазио до кључних решења за царевину и одани народ.
—
Срећан рад, мајсторе! Колико
видим, седиш докон? А то никако није добро за привредни раст Рамонде.
—
Шта да се ради?! Никоме више не
требају моја огледала, па контемплирам у самоизолацији.
—
Кад су руке скрштене, Ђаво
проговара! — Можда си чуо за ту стару изреку?
—
Никада није била ближа истини,
него овог тренутка! — одговори му стаклорезац и загонетно се осмехну попут Мона
Лизе гледајући га право у очи.
—
Него... имам озбиљну понуду која
би те, верујем, вратила из летаргије. Правио би за мене чисту ексклузиву уз
богату материјалну награду, наравно. Зар није сан сваког великог уметника да
буде ангажован на двору?
—
Циљ сваког уметника је да постане
бесмртан кроз своје дело, а ви сте то и остварили, колико сам чуо.
—
Ма то је ситница шта све могу;
да пређемо ми на посао. Време је новац, а ја располажем ресурсима без ограничавајућих
лимита!
Цар,
потом, узбуђено објасни мајстору о каквом се фетишу заправо ради.
—
Ваша блиставости! Да вам искрено
нешто признам... баш једно такво, одавно
чувам скривено у подруму. Вероватно нисте упознати да сам потомак старе породице мајстора и да је један од
мојих предака добио магично огледало од чувеног Леонарда да Винчија. Тврдио је,
да ће свако ко га поседује имати неограничену моћ, али и да ће потпуно изгубити разум ако га којим случајем сломи.
Намерно или не, потпуно је свеједно!
—
Зашто би се због тога полудело? Није ми то,
баш, јасно?
—
Зато што се не ради о обичном стаклу. Израђено је
као холограм и даје тродимензионални одраз особе која се огледа. Међутим, када се
разбије, што више напрслих делова буде, појавиће се и више
рефлексија унутар његовог рама. А мало ко може да се носи са цепањем личности
на вишеструке одразе.
—
Па то је, заиста, генијално! —
одушевљено узвикну Нарцис.
—
Још сутра ћу га разбити на
хиљаде комада. Ух, како ћемо се само обрадовати једни другима када се
угледамо!!!
—
Ја сам вас опоменуо, да не буде
да нисте знали!
—
Не брини се ништа! Знам, као и увек,
шта радим, а цела прича ми се савршено уклапа у дугорочну стратегију развоја сопства
кога ћу савршено држати под контролом, чак и ако је холограмски умножено.
Него... донеси ми га, па да кренем пре мрака пут двора, јер морам добро да се
одморим пред важним медијским наступом.
Сутрадан
је цела Рамонда седела пред својим персоналним телевизорима, са нестрпљењем очекујући
почетак Нарцисовог обраћања. Пред камерама се појавио никад срећнији и
блиставији, окружен са сијасет огледала, а пажњу гледалаца је посебно привукло оно
које је добио од стаклоресца. Држао га је чврсто прибијеног уз груди, дивећи се
позлаћеном раму који је још више истицао његову харизму.
—
Народе мој, вољени, дошао је
дуго очекивани тренутак да нас уведем у ново доба! Огледало, са којим сам нераскидиво
повезан, коначно је угледало светлост мог лика.
Након древног ритуала који ћу као првосвештеник спровести, више неће
бити никаквих препрека у реализацији циљева којима смо одувек тежили као царство!
—
Од вечерас су нам врата небеса
отворена! Ако икада наши душмани помисле да ће нас сломити лако попут стакла, поручујем
им да ћемо се поново уздићи из хербаријума историје, као што је то цвет рамонде
показао да може. Жртвоваћу себе по ко зна који пут, како би свима ставио до
знања да ћу из сваког личног пораза васкрснути уз безброј још блиставијих
одраза.
А онда положи своју реликвију на
под ТВ студија и поче махати чекићем, уз хистеричне повике:
—
Вјечнаја памјат Нарцису! Вјечнаја
памјат Огледалу! Слава Рамонди!
Под
ударцима, стакло је напрсло у прегршт комадића у којима се указа умножени лик
полуделог владара. А он, као мало дете, почео је да се грли и љуби са свима, не
обраћајући пажњу на то да је у директном преносу који се емитовао на свим
светским телевизијама.
Народ, под
јаким утиском свега што је видео, а ошамућен утицајем црне психијатрије којом је
деценијама несвесно изложен, поче да ломи екране на персоналним телевизорима и тако
симболички посла поруку свету да нема
шале са њим.
Наредних
година, више нико није видео цара Нарциса у јавности. Повукао се у своје одаје,
свакодневно се дивећи својим одразима у магичном огледалу, остварујући тако дечији
сан.
С обзиром да у царству више није било
телевизора, постојала је опасност да завлада тешка апатија међу живљем због
престанка емитовања омиљеног програма, те је Дворски савет донео мудру одлуку
да се коришћење огледала поново дозволи. Веровали су се да ће тако
испровоцирати цара Нарциса и натерати га на велики повратак у медије. Међутим,
народ суочен са новом реалношћу која га је сваког јутра јасно гледала у очи,
коначно је схватио колико је био преварен и заведен.
Магично
огледало је испунило своју судбину и остварило старо пророчанство Нострадамуса,
које је заправо Леонардо да Винчи написао пре њега.
Мудри
стаклорезац је касније патентирао усавршену верзију холограмског стакла, на
чије се рамљење стрпљиво чекало у дугим редовима.
—
Ђаво се крије у детаљима! — имао
је обичај да каже сваком купцу. Па, ко је могао да га разуме — схватио би на време.
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар