АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ: ОД ЊИХ СЕ НЕ МОЖЕ ПОБЕЋИ

ОД ЊИХ СЕ НЕ МОЖЕ ПОБЕЋИ

Нова власт омогућила је грађанима да се упознају с досијеима које је о њима водила Служба државне безбедности за владавине претходног режима. У новом режиму Служба се донекле променила, а највећа промена огледа се у томе што је добила друго име. Узгред, није било много оних који су се интересовали за „полицијску истину“ о себи. У сваком случају, било је више оних који су били сарадници полиције, што професионално – за новац и привилегије, што аматерски – из љубави према занату и мржњи према ближњима.

Искористио сам право да у просторијама тајне полиције погледам документе у којима се помиње моје име. Полицајци су ме дочекали срдачно, скоро фамилијарно, ословљавајући ме по презимену. Боже, ни у једном ме еснафу више људи не познаје него у полицији!

И док је поред мене седео полицајац у униформи, одређен да ме контролише (овога пута јавно), листао сам папире и са занимањем читао податке које су оперативци годинама прикупљали. У њиховим списима пронашао сам много својих новинских и књижевних текстова, за које сам мислио да су заувек изгубљени, на чему сам благодаран Служби.

Сва имена достављача била су прекривена (то су, ваљда, све скромни људи), али могао сам по догађају, месту и времену да наслутим ко ме је цинкарио. Међу тастерима су, наравно, били моји кумови, комшије, блиски рођаци, бивше девојке, колеге с посла. Бринули су о мени, с много пажње – да никад не будем препуштен сам себи.

Моји биографи вредно су прикупили податке, да би им позавидео и експертски тим Академије, који 30 година припрема Енциклопедију. Све на једном месту: када и где сам рођен, када сам проговорио и шта сам говорио као беба. Тако ми је као први минус у животу убележено да сам као непријатељ револуције и поретка прво рекао „мама“ и „тата“, а не „Тито“. Нашао сам и извештаје о томе како сам се понашао у вртићу. Замерено ми је на томе што нисам волео бајку о Црвенкапи, што је био још један доказ мојег антикомунистичког усмерења. Писало је у хрпама папира у досијеу и какав сам успех имао у основној и средњој школи, као и на факултету. За те податке добро је што ће остати тајна. Присетио сам се из дојава шта сам причао у војсци, шта с девојком у парку, а шта са друштвом у кафанама.

Све године битне за мој живот биле су хронолошки поређане: рођен 1950, уписан у вртић 1954, у основну школу пошао 1957, у средњу 1965, у војску ступио 1969, а на факултет 1970, дипломирао 1974, запослио се годину дана касније, оженио се 1977, две године касније – 1979, приступио неформалној тајној антисоцијалистичкој организацији интелектуалаца, а 1980. осуђен због контрареволуционарног удруживања...

Сваки податак био је тачан и педантно увршћен у досије. Ништа о мени у свежњевима папира није било погрешно забележено. Тајна полиција не греши, све надзире, контролише и држи у својим рукама. Зато ме и је забринуо последњи документ који сам видео.

У њему је била уписана година моје смрти!

Александар Чотрић