АНТОЛОГИЈА АФОРИЗАМА НЕМАЧКОГ ГОВОРНОГ ПОДРУЧЈА
Александар Чотрић, „Кишобран мудрих“,
издавач „4 СЕ“, Београд, 2024.
Већ низ година Чотрића прати комплименат да је више урадио него многе институције. Након девет антологија афоризама које је махом сам бирао и преводио (белоруске, бугарске, украјинске, јерменске, пољске, румунске, руске, словачке и чешке), Чотрић је приредио и најобимнију и најзахтевнију од свих досадашњих - антологију афоризама немачког говорног подручја. О величини тог духовног блага довољно говоре заступљени аутори творци ремек-дела књижевности и филозофије: Гете, Шилер, Хајне, Кант, Ниче, Хегел, Кафка, Томас Ман, Фројд, Адлер, Јунг, Хајдегер, Јасперс, Адорно, Хајдегер, Фром, Вебер, Попер...
Пред нама је невиђена концентрација врхунских умова. Подсетимо се овим великим поводом етимологије речи антологија, која се често неадекватно користи. Као и гро културолошких појмова, и антологија је грчког порекла, првобитно је означавала сакупљање цвећа, да би убрзо добила данашње значење: збирка најбољих дела или најбољих делова већих дела, романа и драма, рецимо. Но, о овом другом, о аутономији смисла делова већих структура, дуго су се водиле распре док није превладало гледиште да је оправдано исказ сматрати афоризмом ако је опаска писца или доминантног јунака, лика који је, како се то теоријски каже, структурално фаворизован. Примера ради, можемо Медејине речи „Ми знамо шта је добро, али не маримо за то“, да сматрамо Есхиловим гледиштем, али не можемо мисао Димитрија Карамазова „Човек је преширок и треба га сузити“, да припишемо Достојевском, јер тај лик не доминира над браћом, која не деле то гледиште. Чотрић се држао овог начела и оправдано је заступио у антологији и исказе који нису афоризми формално, али јесу суштински, као парадоксалне духовите мисли.
И у погледу грађе, ако смемо ту реч да употребимо у сфери духа, Чотрић је исправно поступио у свом серијалу није се обазирао на квантитет већ само на квалитет, за вредност као једино мерило. Отуда знатна разлика у броју афоризама између разних народа и језичких подручја као што нека земља предњачи у филмској или позоришној уметности, тако и списатељско умеће и иронијска дистанца према стварности варирају, што важи и за најмању књижевну форму, сублимацију ума и критичког односа према друштвеним ауторитетима.
Студиозан предговор овој замашној књизи, насловљен Кеселовом метафоричном дефиницијом афоризма „Свемир у капи воде“ - на двадесет страна нас репрезентативним цитатима уводи у немачко духовно подручје у контексту светског корпуса афоризма као жанра, од прве, Хипократове збирке „Афоризми", саздане пре два и по миленијума, до наших дана. Регионални духовни топос Чотрић је ситуирао у глобални контекст, показавши да је немачко духовно подручје универзалног досега.
Да је реч о импресивном духовном хоризонту, упечатљиво показују афоризми који тематизују све сфере људског делања и мишљења - историју и политику, социо-психолошку проблематику, етику, естетику са аутопоетиком... Непресушна је ризница мисли које заслужују место у у светској књижевности. Синтагму Weltliteratur jе, сетимо се, у историју идеја увео Гете за књижевна дела која надилазе државне међе и заслужују пажњу читавог света. Из неисцрпне ризнице духа овог говорног подручја Чотрић је у антологију укључио 204 аутора, у временском распону од пола миленијума, од Мартина Лутера, рођеног 1483. године, до наших дана.
У сазвежђу горостаса лако се подлегне хало-ефекту, од кога нису имуни ни разборити људи. Неко би у ову антологију укључио само најчувенија имена била би и то величанствена књига, али Чотрић није кренуо тим лаким и сигурним, зихер-путем, већ се потрудио да и у мање познатим и готово непознатим људима нађе зрно злата бисер духа. На тај начин је ова антологија, као и све претходне, и мапа духовног стања народа и државе у великом временском луку, vox populi у ретроспективи, јер у афоризмима и пословицама није реч само о виспреној духовитости, о homo ludensu, већ и о погледу на свет. Као што је Гетеова синтагма Weltliteratur глобална синтагма, тај статус има и Weltanschaung (поглед на свет).
Мудре изреке заслужују пажњу јер шире и оплемењују духовни простор, провоцирају знатижељу и својим зрачењем култивишу међуљудске односе. Ову оду мисаоности поимамо као очевидну истину, али стварност уме да буде сурова. Немачка је пример језивог јаза између духовног узлета и политичког пада. Како је у миљеу невиђене концентрације ума и морала могао да се појави тако ужасан режим као што је фашизам? Тако што је у хаосу кризе кормило политике узаптила апсолутна власт, заробила све институције и медије. Сто пута поновљену лаж поимамо као истину, али само тамо где се не може чути права истина.
За ликовни изглед књиге заслужни су карикатуриста Тошо Борковић и графичар Милош Мајсторовић.
Витомир Теофиловић
0 коментара:
Постави коментар