Миграције
Година 2042. Почетак
маја. Гувернер Србистана, једне од бројних провинција Исламског калифата,
последњи пут осмотри нестрпљиве коњанике. Тридесеторица младих људи, орловских,
црних очију на препланулом лицу, типичном за Арапе, једва су обуздавали још
нервозније коње. Жељно се ишчекивао пуцањ из пиштоља. То је био знак за почетак
најпрестижнијег лова у овом делу света.
Оматорели шеик погледа
у старца поред себе. Некада изразито висок човек, сада се некако пресамитио под
теретом година. Као да ће да се сломи. Несразмерно малу главу у односу на тело
покривале су огромне наочаре велике диоптрије. Оно јадно лице разли извештачен,
кисео осмех. Шеик то протумачи као прећутну сагласност и истог тренутка подиже
високо руку у ваздух, а одмах потом загрми револвер.
Коњаници јурнуше у
галоп. Управо је истекло пола сата. Толико времена је дато групи од стотину
младих Срба да направе што већи размак од ловаца. Млади, спретни момци,
старосне доби између петнаесте и двадесет пете године живота, пуни снаге и
кондиције, за тридесет минута далеко су одмакли у проређену шуму. Раштркали се
по пропланку, јаругама и потоцима, неки се сакрише у густо шибље. Њихова једина
шанса да преживе данашњи лов била је у могућности да се вешто сакрију. И да
онда тако скривени заскоче ловца из заклона. Није се могло побећи изван
простора одређеног за лов. Стотине Авганистанаца и Сиријаца окруживали су ловну
територију на малом растојању једни од других и спречавали сваки плен који је
наумио да утекне ловцима. Батинама, разуме се. При том су тако бесно арлаукали
и драли се, да се од њихове вике прогоњеним зверима ледила крв у жилама!
Суштина лова
огледала се у броју уловљене дивљачи. Победник лова добијао је дресираног
сокола као награду. Матори шеик се надао да ће његов син, миљеник старог оца,
однети победу. Српском кнезу, који је са гувернером пратио ток лова, биле су
познате старчеве жеље. Победа у лову ствар је престижа. Што је гувернер
задовољнији, биће му рука издашнија. Већ
је богато одрешио кесу. Колико ће тек дати за сваку одсечену главу убијене
звери? Издашно се даривало и за преживеле звери. Кнез се надао да ће таквих
бити више него раније. Њему злато и драгуљи, преживелим јунацима слава. Да се
на поселима препричавају јуначка дела из лова. Уз прасетину и кувану ракију. Срби су живели подаље од арапских
господара. Забрањено им је било да силазе у градове. Једина делатност Срба огледала
се у производњи здраве хране. Порез су плаћали у натури; десетак Калифату,
десетак гувернеру. Понеко од Срба служио је код Арапа као лакеј или у
коњушници. Младе и лепе Српкиње имале су више посла. Неке су служиле као
собарице у хотелима, друге као дадиље арапској деци. Поједине су зарађивале
хлеб као трбушне плесачице или забављачице у оријенталним локалима. И свака
српска невеста имала је обавезу да прву брачну ноћ проведе у гувернеровој
палати!
Лов се одвијао по
средњовековним правилима. Ловци су за лов користили једино копље од три метра
дужине. Њима су пробадали прогоњене звери. Када би неку такву погодили, тада би
је закривљеном сабљом или дотукли, или, ако је усмрћена, одмах би јој одсекли
главу. Одсечене главе су ловачки трофеји. Ловац са највише трофеја освајао је
сокола. За разлику од ловаца звери нису имале никакво оружје. Разумљиво. Али
су, попут сваке друге зверке, могли да се бране свим расположивим средствима.
Каменом, поломљеном граном, да изненаде с леђа усмаљеног ловца. Имали су право,
ако су вешти, да отму копље или сабљу од ловца. И да га убију на лицу места.
Чак и више њих, ако су посебно умешни. Такве звери гувернер је богато даривао
по окончању лова. И ништа им се није смело десити! Међутим, ретко су се таква
чуда догађала. Ловци су дивљач називали зверима, али правилније би било рећи
плен. Јер, дивљач је, за разлику од ловаца, била без хране и воде. Жеђ би их
брзо сморила. Осим тога били су уочљиви. Сви од реда били су голи до појаса и
као такви тешко су могли да остану непримећени!
Лов је трајао до заласка сунца. Други
гувернеров револверски хитац тога дана значио је да је светковина завршена.
Уморни коњи и исцрпљени ловци враћали су се на почетни положај. Стручна
комисија, састављена од искусних и проверених експерата, бавила се
пребројавањем трофеја и преживелих. Главе побијених звери кезиле су се нанизане
на копљима. Вешти ловци сеирили су уз радосне покличе. Они мање успешни, с мање
плена или чак и без иједног трофеја, посрамљено су зурили у земљу. Малобројни
преживели плен радовао се сутрашњем дану. Они још ређи, који су осим живота
сачували и освојена ловачка копља, поносно су примали златнике као награду за своју
вештину. Месецима ће се потом на српским поселима величати њихови подвизи.
Арапи и
организатори лова уз подврискивање кренуше пут паланке. Отуда је већ допирао
звук зурли и даира. Авганистански и сиријски хајкачи на ловишту распалише
ватре. Бројни рогати овнови, натакнути на ражњеве, већ су испуштали опојне
мирисе. Срби се упутише у своја станишта, подаље од арапских господара. Да
видају ране и препричавају протекла збивања.
Још једна мркла
ноћ падала је на Србистан!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар