ТУЖНИ
ДАНИ ЗАБЛУДЕ
Усмена прича нестаје у забораву,
зато се на њу никада не можемо ослонити. Сада се већ више не може поуздано рећи
да ли се то збило или није, јер читава приповест догодила се у Горњој Клисури
тако давно да очевидаца из тог времена готово и нема. Прича ми се учинила
толико истинита да сам одлучио да је изнесем у писменој форми.
Био је обичан врућ дан, као што бива у то доба
године – да ли крајем јула, да ли почетком августа – отприлике у то време.
Олгица је предложила Миленку да оду на реку. Он је предлог прихватио. Ушли су у
воду до дубине негде изнад појаса. Миленко је поново упитао Олгицу, без икаквог
црва сумње, да ли га је заиста преварила за време док је био одсутан из Горње
Клисуре
- Еј, немој – хитно га заустави она. – Све сам ти
рекла још за време зимског распуста када си дошао из Београда. Тада си ми пред
свима ударио шамар, али сам ја прешла преко свих гласина јер знам да ме волиш
једнако као и ја тебе од првих дана. Разговор
се претворио у гласну расправу, коју је слушао пецарош удаљен неких двестотине
метара узводно од њих. Познавао их је као и сви житељи Горње Клисуре, ипак није
довољно разазнао све речи на тој удаљености, али му је до свести допре смисао
онога што је чуо У једном тренутку риболовац је гледајући више у њих него у
пловак, видео да је Миленко ударио Олгицу, окренуо се према обали, узео своје
ствари и отишао ...Али, после ударца није више видео Олгицу! Једноставно је
пропала у воду. Зурио је забезекнут оним што се догађа, али она није изашла из
воде на обалу, нити је била у води...Јеноставно, није је било нигде. Родитељи
су увече питали Миленка где је њихова кћи. Он је одговорио да су били зајено на
реци да се купају, да су се тамо посвађали и да она њега више не интересује...и
да не зна где је она.
У полицији је Миленко све поновио, рекавши да је
''веза покидана'' када је њему Олгица поново рекла да га није преварила, да је
тада ударио шамар, окренуо се и изашао на обалу узео ''своје прње'' и дошао
кући, да му није познато шта је са њом било и где је она. Одвели су га на лице
места и тамо нашли само њене одевне ствари на обали. Риболовац је потврдио да
је чуо расправу, да је видео када је Миленко ударио Олгицу, и изашао на обалу,
да је узео ''своје прње'', да Олгицу после тога није више видео ни у води ни на
обали за сво време док је пецао. Прошло је много дана иза свега, Миленку је
одређен притвор иако је у суду навео у одбрани да је Олгици ударио шамар док су
били у води и одмах се окренуо разочаран у своје наде и своју прву и једину
љубав, очекујући да ће током истраге све бити утврђено ваљано. Па ипак, није
нестала игла у пласту сена већ његова једина љубав, његова Олгица, иако су
органи гоњења знали да је имао мотив, да је био заслепљен уверењем да Олгица
њему припада...
Али, не...Вештак је на суду током претреса потврдио
својим налазом и мишљењем да леш не мора увек да исплива на површину, да може
да се у води закачи на неки предмет или на други начин остане у води.
Оптужени Мленко је оглашен кривим за кривично
дело убиства на казну затвора у трајању од дванаест година, а пресуда је
постала правноснажна пошто је његова жалба одбијена и првостепена пресуда
потврђена.
Молба за помиловање је уважена осуђеном и након
издржане казне затвора у трајању од десет година, Миленко се нашао на слободи.
За време издржавања казне положио је испит за послове класера енергетских
каблова и веома брзо нашао посао у Фабрици каблова у Одељењу енергетских
каблова. Не у Горњој Клисури, него у оближњем граду у коме је издржавао казну
затвора протеклих десет година.Упркос научним тврдњама криминолога да леш не
мора увек да изађе на површину, тог поподнева када је излазио из прве смене
свега неколико дана након запослења, на улазној капији чекала га је његова
Олгица раширених руку. Пољубише се три пута и Олгица, мада то није умела да
ради, прекрсти Миленка који је деловао потпуно изгубљено, незаинтересован за
ова догађања, и који је улазио у мрачне пределе своје душе, једва изговоривши: - А....где си ти до сада, ових десет
година?- Када си ми оног дана док смо се купали у реци поново ударио шамар, ја
сам схватила да ми никада нећеш поверовати да те нисам преварила, да он наше
љубави неће бити ништа, заронила сам у реку и тако ронећи неко време изгубљена
изашла на обалу и пошла преко њива, изашла на ''цариградски друм'', пут којим
се иде из Лондона до Калкуте, онда су наишла нека кола страних регистрација,
били су то неки турци. Стали су и понудли ми да уђем у кола, и тако...све до
границе, коју смо прешли без проблема јер су ме сместили у гепек
аутомобила...Па сам успела да се запослим у Немачкој у јеном малом месту
Кирцхеиб...И пре неколико дана по први пут дошла у Горњу Клисуру, где су ми
рекли да радиш овде у фабрици. На зиду између прозора дежуране ФТО обезбеђења
код улаза била је обешена једноцевка пушка од 16 калибара, која Миленку није
била позната, нити је знао да ли ће опалити или слагати, и када му више ништа
није било познато, дограбио је обешену пушку и без икаковог сазнања опалио из
близине у Олгицу – и за њу је тог тренутка настао смак света.
На основу закона држава је Миленку исплатила
штету за одлежану робију због осуде у заблуди, а суд је по закону осудио
Миленка за кривично дело убиства на мах на казну затвора у трајању од две
године, при чему му је ранија осуда узета као олакшавајућа околност.
Живојин
Денчић
0 коментара:
Постави коментар